Pitala sam muškarce iz Srbije koju plastičnu operaciju žele da urade

Kada govorimo o plastičnim operacijama prvo pomislimo na žene. Naše misli instinktivno skrenu u svet silikonskih grudi, dupeta i usana. U poslednje vreme su estetski zahtevi na ženama postali toliko mejnstrim da se mnoge žene više ne ustručavaju da javno kažu šta su sredile na sebi.

A šta se dešava sa muškarcima?

Estetska hirurgija globalno postaje sve popularnija među muškarcima. Prema jednom istraživanju u Americi se broj plastičnih operacija na muškarcima utrostručio u periodu između 1997. i 2015. godine. Iako se o tome manje govori, muškarci polako ali sigurnoi hvataju korak za ženama u polju estetske hirurgije.

Zbog toga sam pitala nekoliko muškaraca iz Srbije zbog čega bi oni otišli pod nož? Takođe me je zanimalo njihovo mišljenje o razlozima zbog kojih je estetska hirurgija za muškarce još uvek tabu tema.

Prvi put sam počeo da ramišljam o estetskioj hirurgiji pre jedno dve ili tri godine. Želeo bih da operišem nos zato što je veliki i ne sviđa mi se baš kako izgleda i kako mi stoji. Želeo bih takođe i manje čelo i možda filere za usta. Mada moguće je da ne uradim to, jer ne želim da izgledam onako baš fejk. Ljudi kojima ovo ispričam kažu da preterujem, da sam lep ovako kakav sam, da ću se kajati i uglavnom se svi protive.

Generalno svi kriju plastične operacije, ali se o zahvatima kod žena mnogo više javno govori. Kajli Džener je učinila da fileri za usta postanu mejnstrim. Navikli smo da se žene šminkaju i samim tim one malo promene svoj izgled. Onda kada bi, na primer operisale nešto ili uradile neki zahvat ne bi bio šok, dok se za muškarce očekuje da budu jaki i kada muškarac operiše nešto on više nije 'muško' ako to ima smisla.

Prvi put sam počeo da razmišljam o plastičnoj hirurgiji kada sam smršao i pojavio se višak kože. Kada sam govorio ljudima šta želim da korigujem, neki su me podržali, ali je većina osudila jer smatraju da im je to glupo i jedan vid slabog karaktera. Meni smeta taj višak kože koji se pojavi kada smršam i zato bi voleo da je operišem.

Drugačije je za žene i muškarce koji žele estetsku hirurgiju. Kao i šminkanje, mnogi kažu da je to samo za žene kao neka ženska stvar, a ipak smo mi na Balkanu i otofus-balkanikusi pomalo zatvorenih vidika i pogleda verovatno je to iz tog razloga stigma i neka tabu tema.

O plastičnim operacijama nisam puno razmišljao dok nisam saznao od jednog doktora sa čijom porodicom smo se družili na moru, da je moguće hirurški rešiti ono što mene muči. U pitanju je "cut off of men boobs" operacija koja se radi iz estetskog pa i zdravstvenog razloga, ali ja bih to uradio prvenstveno iz estetskog razloga. Ljudi iz moje okoline misle da sam neozbiljan tako da još uvek ne znam kako bi zaista reagovali, pretpostavljam da bi tu bilo dosta otpora.

Muškarci jos uvek nemaju taj pritisak savršenog izgleda, niti žene generalno prihvataju dobar izgled muškarca kao njegov primarni kvalitet, dok je kod žena upravo suprotno, tako da je vremenom estetska hirurgija kod žena postala mnogo više prihvaćena pojava.

Celog života sam mislio da su plastične operacije gluposti, da je bolje biti prirodan, onakav kakav jesi. Ali u nekom trenutku u životu sam počeo da želim da budem savršen, da izgledam i iznutra budem perfektan. Pošto sam čitavog života radio na sebi, na obrazovanju, inteligenciji, razumevanju, emotivnom razvoju i tako dalje. Ostalo je spoljni izgled da popravim.

Sve stvari bih popravio na sebi. Ispravio bih svoj nos i svoj penis. Dovoljno je veliki ali želim da bude prav i da izgleda moćno i dominantno. Nikom to kod nisam rekao, jer još nisam rešio. Za žene je to uobičajeno jer je ženama spoljni izgled važan, dok kod muškarca je bitno samopouzdanje.

Prvi put sam počeo da razmišljam o plastičnim operacijama sa 20 i nešto godina kada sam zaradio neke prve parice, pa je postojala teorijska mogućnost da to uopšte i uradim. Sada, kada sam napunio 40 godina, razmišljam samo o zatezanjima i podmlađivanju.

Operaciju nosa sam najviše želeo. Nos mi je malo kriv jer sam ga slomio kao klinac pa je krivo zarastao. Dugo sam razmišljao o tome, ali se nikad nisam usudio na taj potez jer posle toga budeš dugo modar u licu od operacije i nisi za javno prikazivanje, tako da sam odustao. Svi kojima sam rekao da želim operaciju nosa su me odvraćali i govorili da moj nos ima baš karakter tako kriv.

Ne primećujem da je estetska hirurgija među ženama toliko prihvaćena jer većina žena krije da se podvrgla nekoj operaciji. Sećam se te priče Maje Nikolić kako govori da su joj grudi porasle od dijete. I muškarci i žene kriju, ali u većini slučajeva vidimo promenu na njima. Negde živimo u kulturi da je OK da muškarac ostari, osedi, oćelavi i bude ružan, jer je to deo njegovog šarma, ali za žene je to apsolutno neprihvatljivo.