Eyesburn: uspon i tragedija snova jedne generacije

POČETAK

Nemanja Kojić, u gradu oduvek poznat kao Kojot, a široj javnosti kao Hornsman Coyote je sin legendarnog skulptora Borivoja Kojića. Ćale mu je živeo i stvarao u Parizu. Tamo je uglavnom živeo od komercijalnog slikarstva, ali je bio poznat i po svojim decidiranim stavovima i beskompromisnom karakteru. To je, između ostalog, i bio razlog njegovog odlaska u Pariz. Kojot je ubrzo nakon rođenja (1975) i završio u Francuskoj, gde je boravio do svoje sedme godine. Prvi jezik mu je bio francuski. S obzirom na to da je njegov otac bio veoma uvažavan, vremenom mu je ponuđen status počasnog građanina Francuske, ali pošto je bio zagriženi Jugoslaven (u to vreme dvojno državljanstvo nije bilo moguće), on je odbio to priznanje. Rezultat je bila činjenica da Kojotova majka zbog toga nije mogla da ostane u zemlji, pa se vratila zajedno sa Nemanjom u Beograd. Ovde, otprilike, počinje njegova i naša priča o usponu i padu jednog od najvećih domaćih bendova — Eyesburn.

Ove godine se, naime, navršava pune dve decenije od njihovog prvog studijskog albuma Dog Life, a koji je izašao u aprilu 1998. godine za izdavačku kuću Metropolis. Bend gradskih momaka koji je počeo kao nepretenciozna i sirova, neobrađena energija tmurne svakodnevice koju smo živeli tada je dosegao stelarne visine i, nažalost, tik pred komercijalni proboj na svetsku scenu je sve stalo. Izreka kaže da je plamen sveće najsnažniji pre nego što se ugasi i u ovom slučaju se to pokazalo kao tačno.

U kući u Beogradu se u početku mešao francuski sa srpskim, a u osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ u kojoj je bio do 4. razreda osnovne škole je zbog toga bio prilično izgubljen klinac koji je tražio svoj identitet. Prema Kojotovim rečima: „Nisam imao nikakvu koncentraciju, škola mi nije nikako išla i vrlo rano sam svima dao do znanja da to neće biti lako.“ Kada je 1985. godine prvi put video spot Electric Avenue, legendarnog Eddie Granta sve se promenilo. Tada je prvi put ugledao dreadlocks i rekao je majci: „Hoću ovo!“ S druge strane njegova keva Brankica, koja je inače bila legenda na beogradskoj koncertnoj sceni je u to vreme radila za Beteks na Banovom Brdu gde je Kojot kupio i svoje prve dve kasete: Dire Straits, „Brothers in Arms“ (1985), vrlo dobro isproduciran album koji je za to vreme, pa čak i po nekim današnjim standardima daleko ispred vremena. Druga kaseta je zapravio bio live album, Eddie Grant, „Live at Nothing Hill II“ (1981). „Godinama sam tražio posle prvi deo koji kada sam našao sam shvatio da je daleko slabiji od drugog. Na drugom su bile legendarne pesme, poput ’Living on the Front Lines’“, prisećao se Kojot. Potom se kod nas pojavio nemački časopis Bravo, gde se cela jedna generacija upoznala saGlam metal bendovima, od Van Halen, Motley Crue, pa sve do Bon Jovi, a Kojotu su oni bili zanimljivi, jer su izgledali suludo. Ali to je bio samo ulaz za pank, hardkor i metal koji kasnije postaju okosnica Kojotovog identiteta.

Sve se to, naravno, dešavalo na Banovom Brdu gde se družio sa Stanimirom Lukićem, poznatijim kao Staćom. On ga je između ostalog naučio i prve gitarske rifove. Kojotova vrednost u ekipi tada je, pre svega, ležala u tome što je on često išao za Pariz kod ćaleta i iz Francuske donosio ploče. Uvek je morao da donosi po dve ili tri ploče istog albuma, jer je znao da mora da ih poklanja dalje. Neke su se puštale na Mašincu, neke su išle na poklon, a po jedan primerak je uvek ostajao njemu. Staća je u to vreme bio u metal bendu Bloodbath. U istom bendu je bio još jedan vrlo značajan čovek, a njegovo ime je Aleksandar Petrović, poznatiji svima kao Alek bubnjar ili Mengele. On je za razliku od ostatka ekipe odrastao u Paviljonima i zahvaljujući starijem burazeru od malih nogu je postao speed metalac. Otkako je bio dovoljno star da ide u grad stalno je blejao tamo. Od Hita nedelje, preko Mašinca pa sve do Šumatovca, nije zaobilazio nijedno mesto gde su se okupljali metalci. Jedna od ključnih pozicija je bio prvi samouslužni restoran koji se zvao Zagreb. Početkom rata ovo ime je vraćeno u stari naziv Ruski car, a danas, koliko znam, čekamo da se to mesto pretvori u HardRock Cafe. Prvi članovi benda Eyesburn su se, zapravo, kao i mnogi članovi drugih velikih bendova, upoznali u kafani, samo što tada nisu imali ni predstavu šta ih čeka. Knez Mihajlova ulica je renovirana 1987. godine, a ovde se blejalo malo ranije. U malom klubu Akademije su metalci delili prostorije sa bendom Block Out, a posle 1987. godine različiti, a srodni muzički pravci se polako spajaju. Metalci, korovci, pankeri — svi počinju zajedno da se druže.

Kojota je Staća naučio da drži rifove, a prvi rif koji je skinuo je bio March of S.O.D. Svega četiri tona, ali veoma zgodan rif da se nauči osnova. Staća mu je nabavio i prvu gitaru, neku staru rusku gitaru na kojoj je naučio da svira, a prve probe su im bile kod legendarnog Save svinjara na Bežanijskoj kosi. Sa nekih trinaest godina je osnovao i svoj prvi bend, Mind Rape i bio je klasičan školski bend, a njihva bratska ekipa su bili članovi benda Tri debela praseta. Prve svirke su bile, kao i mnogih bendova u to vreme u Dadovu i po raznoraznim mesnim zajednicama. Mind Rape je vremenom polako menjao koncept i kretao se više ka death metalu, ali sa vrlo drugačijom premisom — njihovi tekstovi su bili društveno angažovani, lišeni tipičnih satanističkih motiva za taj muzički pravac, što se ispotavlja vrlo važnim kasnije u njegovom životu. Prvi demo snimak su izbacili 1989. godine, ali se stvari ubrzo nakon toga završavaju i tinejdžerski projekat Mind Rape se gasi. S druge strane 1991. godine hardcore bend Dead Ideas isplivava na površinu svojim EP-em, koji nosi naziv Welcome to the Abyss u kojem su tada svirali Lima (Osmi putnik 2), Aca Keserović (Osmi putnik 2), Jelena i Darko. U to vreme je pred sam početak rata nestala i ploča legendarnog benda Overdose, prvog benda tvrđeg gitarskog zvuka koji je bubanj u potpunosti zamenio ritam mašinom. Album se zvao Endurance i bio je zagubljen punih dvadeset godina.

Ovo je, inače, bila sudbina mnogih bendova za vreme raspada Jugoslavije čiji su masteri u to vreme bili u drugim republikama. Otprilike u to vreme su Darko i Jelena zvali Kojota da se pridruži bendu Dead Ideas, jer za razliku od Lime koji je cepao samo rifove, Kojot je umeo dobro da se služi gitarom i mogao je da stvara kompleksnije solaže i teme. Ubrzo je preuzeo ulogu glavne gitare i pevao je prateće vokale. S druge strane, sve vreme je bio prisutan tu i Del Arno Band koji još od 1986. godine u Jugoslaviji svira rege. Ubrzo ga je Jovan Matić (Del Arno Band) privukao sebi i postao je njihov trombonista. Sve ovo se dešava dok je Kojot imao svega petnaest godina. Sa ulaskom u Del Arno Band, Kojot je otkrio rege muziku. Usled hitova koji su se vrteli u to vreme svi su verovali da je rege muzika nešto za plažu, sunce, opuštanje i ples, ali tek zahvaljujući Jovanu, Kojot otkriva da je rege, u stvari, veoma militantna, andergraund i buntovnička muzika i da Burnin Spear nema mnogo veze sa bendovima kao što je Inner Circle sa svojim hitom Sweat (A La La La Long). Mračni ritmovi, apokaliptični duvači, teške bas linije i militantnost u stihovima — to je bio prelomni trenutak za Kojota. Hardkor, metal i militantni rege. Kojot je rođen.

„Slušajući Burning Spear ja sam mogao da putujem u daleke zemlje. Maštao sam Etiopiju pre nego što sam je prvi put obišao. Moja mašta slušajući tu muziku je mogla da me odvede daleko. Život sam tada provodio u maštanju. I uz Burning Spear, hardcorepunk i Dead Ideas, prvi put sam shvatio da sam crossover muzičar i da treba da se bavim time.“

CROSSOVER

Crossover kao zvuk još uvek nije zvanično postojao. Red Hot Chilli Peppers su tada već bili globalne zvezde i oni su negde prvi otvorili vrata tom mešanju žanrova, kao Urban Dance Squad iliFaith No More, ali pravi crossover zvuk će sačekati još neko vreme da postane zvanično muzički izraz mešanja žanrova. „Beograd je tu bio poseban, jer gde god da sam išao u to vreme metalci su bili sa metalcima, pankeri sa pankerima, reperi sa reperima, ali kod nas su svi nekako bili zajedno. Možda zato što nas je bilo tako malo, ali smo bili zajedno“, priseća se Nemanja. U Beogradu tada glavni bendovi su bili Urgh!, Unison, Bloodbath, Overdose, Dead Ideas, Brainstorm… U prilog tom diverzitetu govori i ime albuma Dead Ideas, koji nikada nije izašao u kompletu, a koji se pojavio samo kao demo kaseta iz tog vremena i nosi naziv Multicolor Minds, kao apoteoza upravo te raznovrsnosti i individualizma. Lima i Aca ubrzo napuštaju Dead Ideas, jer su bili u fazonu da prave brutalni hardkor, a Darko i Jelena su želeli da budu politički i društveno angažovani. Tekstovi su se pisali na engleskom jeziku (što je isto veoma bitan podatak za potonje stvaralaštvoEyesburna), a u bend dolazi Igor Škoro na bubnjevima sa kojim danas Kojot opet ima projekat koji se zove Remedy. „Ja sam stvarno odrastao na stranoj muzici.

Upijao sam muziku na engleskom i nikada nisam slušao domaću muziku. Tek mnogo kasnije kroz karijeru i saradnju kada sam upoznao naše poznate muzičare sam se upoznao sa domaćom delatnošću, ali mi zaista u to vreme nismo imali pojma šta postoji od domaće muzike. Upijali smo je na engleskom i tako smo je pisali. To nam je bilo prirodno“, rekao mi je Kojot. S druge strane, Alekovo sećanje je slično: „Niko od nas nije slušao domaću muziku, to je neverovatno. Ja sam domaću muziku počeo da slušam kada sam počeo da sviram kaver. Znam kao, sve sam ja to negde čuo, nije da ne znaš. Ali da ti sada uzmeš da slušaš, da je to u tvojoj fonoteci, kao e, danas slušam Partibrejkerse, to niko od nas nije radio. Nije da smo mi sada napisali tekst, na primer ’Sestro’, pa ga onda kao preveli ’Sister’. Ne, oni su nastajali na engleskom. Većina tekstova na srpskom za ovu muziku koju smo mi pravili je zvučala nezgrapno. Ta muzika je nastala u Americi i Engleskoj i mi smo to kopirali. Kada tu muziku počneš da pevaš na srpskom dobiješ… Pa, Gobline, ali ne i nas.“

DRAGSTOR U ZETSKOJ ULICI I ROĐENJE GRUPE EYESBURN

U to vreme svaki bend koji je svirao je imao svoju ekipu koja nije bila mala, ali koji su i bili prvi fanovi na koncertima. Kojot se toga prisećao ovako: „Posebno je za mene to bilo simptomatično, jer sam rastao u centru. Mi smo imali strašno velike probleme sa spiskovima i guest listama.“ U to nemoguće vreme, neke 1993. godine su otišli na turneju po Italiji. Prvo su svirali u Makedoniji, zatim u Grčkoj po kojekakvim skvotovima, a potom su obišli celu Italiju. Na svim festivalima na kojima su se pojavljivali su dobijali nagradu publike, jer su zaista mnogo vežbali i sve je delovalo kao da će imati svetlu budućnost. „Tada, u tom trenutku postao sam svestan da je to moj put: bend, bina, putovanja. Još uvek sam bio bezbrižno dete, život nije dolazio po svoje i slobodno sam maštao. Sjajno nam je krenulo. Sav novac koji sam uštedeo sam ulagao u opremu“, nastavljao je Nemanja. Osvojivši nagradu na Palilulskom festivalu dobili su učešće u filmu „Geto“u kojem Čavke glumi glavnu ulogu, i snimanje kod Voje Aralice gde rade pesmu Wrong, a potom za nju snimaju i spot koji se pojavljuje u filmu. Ubrzo nakon toga, nažalost, dolazi do razmirica u bendu i vrlo brzo se Kojot razilazi sa njima. To se dešava 1994. godine.

U to vreme jedno od najpopularnijih mesta za blejanje u centru grada je bio dragstor u Zetskoj ulici, kod Skadarlije. Bilo je to mesto gde se gradska ekipa polako okupljala, jer je tu mogao da se kupi alkohol posle deset sati uveče, što je bila prava retkost u to vreme. Nekoliko meseci kasnije ovaj lokal postaje verovatno jedno od najpopularnijih mesta u gradu. Od bauštelaca do reditelja, iz večeri u veče je rasla poseta. Zapamćena su blejanja gde je u jednom trenutku ispred prodavnice moglo da se vidi i po nekoliko stotina ljudi na veče. Uz pivo i dosta slobodnog vremena Kojot se ispred prodavnice u Zetskoj zbližava sa Nenadom Živićem. Jedne večeri baš tu, njih dvojica osnivaju novi bend i daju mu ime Eyesburn, a konsenzus je nastao u zajedničkoj ljubavi prema bendu The Cult. Nenad je u to vreme već imao napisane tekstove koji su bili nešto ličnije prirode, a sve ih je pratio artwork koji je odisao s jedne strane goth estetikom bendova koji su se tada pojavili kao što su Life of Agony i Type O Negative, ali i ličnim iskustvima što je Kojotu veoma prijalo kao promena u odnosu na Dead Ideas koji su bili vrlo angažovani, direktni, više kao Cro Mags, Biohazard, Sick of it All, Bad Brains… Ali bez ličnog sadržaja, bez testimonijalnosti.

Tekstovi koje je pisao Nenad su bili inspirisani ličnim, svakodnevnim iskustvima, onime što su živeli svaki dan i to je korespondiralo sa Kojotom, a kako je vreme prolazilo i sa svima nama. Istovremeno, jer je život koji su provodili bio uglavnom na ulici, vrlo prisutan je bio i hip hop, pivčuga i vutra. Naghty by Nature, Ice T, Ice Cube, NWA, su bili soundtrack tog vremena. Čitajući te tekstove Kojot je počeo da pakuje rifove. Uskoro je usledila i prva proba. Nenad je trebalo da peva i svira bubanj, a pošto je u to vreme Kojot živeo na Čuburi dosta vremena je provodio sa Lazom (Vladimir Lazić, basista grupe Eyesburn), iscimao je njega da bude basista. Aleka sa kojim je već dugo bio dobar drugar je pozvao da im bude ispomoć na bubnjevima, ali već krajem 1995. godine je postao stalni član postave. Ime Eyesburn je smislio Nenad. Prvobitna igra asocijacija je bila na egipatskog boga Horusa koji je bio prepoznatljiv po vladanju svojim očima kojima je i spaljivao grešnike u osvetničkom gnevu. Vrlo brzo je ime korespondiralo sa sadržajem koji nam je prenosila televizija u to vreme „ tv burns our eyes“, a odmah potom i zahvaljujući pesmi Rooster, grupe Alice in Chains:

„Ain't found a way to kill me yet Eyes burn with stinging sweat“

Ime je bilo dogovoreno. Rodio se Eyesburn.

DOG LIFE

Iako su bili bend trenutka u gradskoj ekipi, nešto najsvežije na domaćoj sceni i tehnički (što je veoma važno i retko čak i danas u Srbiji), odlični muzičari, pre svega Alek na bubnjevima i Kojot na gitari, ipak je velika prepreka bila lova za prvi album, jer su bili bez prebijene pare. Rešenje dolazi zahvaljujući prijateljima. S jedne strane su stalno svirali u SKC-u, a uzori na koje su se ugledali u to vreme su bili Overdose i SMF (Sick Mother Fuckers), sa kojima su posle postali i vrlo bliski prijatelji i pomogli su im da po uzoru na Overdose snime live album u KST-u koje nosi naziv Freedomized(1995). Zanimljivo je da je na tom live izdanju jedan od njihovih najvećih hitova, Stark Blind, pevao Nenad. Tek kasnije na studijskom izdanju je vokale pevao Kojot. Inače, na svojoj prvoj svirci binu su delili sa još jednim legendarnim beogradskim hardkor bendom — Hitman.

I jednima i drugima ovo je bila prva svirka, to jest prva svirka novih bendova već poznatih gradskih likova, Kojota i Ace Čojsa (Definite Choice). Iako su bili poznati gradski likovi i aktivni učesnici u različitim bendovima koji su na andergraund sceni uživali veliko poštovanje, ovo je i dalje bilo ispod radara medijskih kuća. Kako televizija tako i radio stanica, pa su sami bendovi bili uglavnom ograničeni na svoj krug prijatelja, prenošenja iz ruke u ruku i strastvene muzičke zaljbljenike koji su uvek pratili nove tendencije. Jednom rečju DIY. Pravi uspeh je morao da sačeka još neko vreme.

Foto: Srđan Veljović

U kratkom periodu od ’93-97. godine postojala je izdavačka kuća Silver Cross Records koja je izdavala alternativne bendove sa akcentom na hardcore i metal zvuk. Tematski je u suštini to bilo izdavaštvo koje je gajilo duh antiestablišmenta i dijalog protiv ratne politike koja se vodila u to vreme. Njihova prva kompilacija je bila „Svedoci prvog pretresa“, 1995. godine koja je bila posvećena svim mladim ljudima koji su pobegli preko bežeći od nemaštine i rata, a među najpoznatijim izdanjima su im bili Definite Choice, Bloodbath, Dead Ideas, Rapid Force, URGH!, Hitmen i drugi. Oni su izdali Freedomized iste te 1995. a ubrzo nakon uspeha ove kasete su rešili da ipak ulože lovu u snimanje i studijskog albuma. Dok se ovo dešava, sve vreme, Kojot svira trombon paralelno u Del Arno Bandu i rege preuzima veliki deo njegove svakodnevice. Taman pred ulazak u studio Kojot počinje intenzivno da se druži sa članovima benda Sunshine i vrlo brzo počinje da svira sa njima, a Sunshine su u tom trenutku bili najznačajniji bend u Srbiji. U tom trenutku žanrovsko mešanje dolazi do kulminacije. Sunshine koji koriste semplove, ali i elemente živog benda uz hip hop osnovu uz dosta, dosta fank muzike što je Kojotu zajedno sa radom u Del Arno Bandu gde je rege uzimao sve veći danak bio pravi recept za ono što je sledilo. Zahvaljujući sredstvima koje im je obezbedio SCR snimljen je i zvanično prvi album grupe Eyesburn, „Dog Life“ 1995. godine. Ali Silver Cross Records su polako bili pred gašenjem i Eyesburn ostaje bez izdanja iako je album snimljen. Pošto su i dalje bili poznati samo u andergraund i gradskim krugovima, niko od izdavača nije bio zainteresovan za njih.

Prošle su pune tri godine, a album je sakupljao prašinu.

Srećni trenutak je došao upravo zahvaljujući bendu Sunshine. Jednom prilikom Kojot je snimljeni materijal na kaseti doneo Banetu (frontmenu grupe Sunshine), koji nije mogao da prestane da sluša pesmu Stark Blind u kolima. Kojot se toga prisećao ovako: „Svaki put kada bi me pokupio kolima gruvala bi pesma, a on bi otvorio prozore i vikao: ’Ova stvar vam je do jaja, tebra! Ova stvar vam je do jaja!’“ I na preporuku Baneta, Krle (vlasnik izdavačke kuće Metropolis Records, pod kojim je bila i grupa Sunshine, odmah je potpisao Eyesburn.

I u aprilu 1998. godine izlazi album Dog Life. Omot albuma je bilo delo Nenada, a na samom bukletu je bila postavljena i fotografija čoveka koji drži špric u ruci. To je za naše uslove tada bila neviđena stvar. U nekakvom korporativnom okruženju bilo kojih komercijalnijih ili politički korektnijih izdavača ovo je bilo nezamislivo. Takozvani pasji život na ulici je bio oslikan ne samo zvukom, već i omotom izdanja.

Omot prvog albuma grupe Eyesburn, 1998. godine.

PRVI PROBOJ U MEJNSTRIM

U Hali sportova 1998. godine, Eyesburn dobija priliku da svira kao predgrupa bendu Sunshine na jednom od njihovih, sada već tradicionalno velikih koncerata. I taj koncert im je zaista otvorio vrata. Ubrzo nakon toga su snimili spot za pesmu Exodus i uz jake koncertne aktivnosti počinju polako da puštaju i njihov spot na televizijama, ali su donekle još uvek gradski bend. Svirke su uglavnom bile KST, Akademija, SKC i slična mesta. Ono što je album Dog Life izdvajalo od ostalih bendova, pored širokih muzičkih upliva koje su imali u muzici i pored samog stajlinga članova benda koji nije isključivo govorio o jednom potkulturnom uticaju, bili su Kojotovi vokali i melodičnost koju su imali u svom tradicionalno tvrđem zvuku. To su bile pevljive i vrlo prijatne harmonije i melodije na koje je Kojotov clean vokal savršeno prijao široj muzičkoj publici. I to je bila ključna stvar koja je sa neviđenom lakoćom prevazilazila jezičku barijeru. Jer Eyesburn su bili prvi (i za sada jedini) domaći bend u celokupnom opusu naše zemlje koji je pridobio široku publiku pevajući na engleskom jeziku.

Najveći hit na izdanju je bila pesma Stark Blind, koju su redovno svirali poslednju ili na bisu. I nakon prvog spota došlo je vreme da se uradi i drugi, pa je logično bilo da to bude za tu numeru. U to vreme nezamisliva stvar za jedan andergraund bend — dobili su veliku lovu za spot. Zatvorili su jednu celu ulicu noću u centru grada, padao je sneg, a oni su bili svi u odelima. Sa Košutnjaka su dovukli dva velika kombija sa celokupnom rasvetom, topovima, šinama i kamerama. Reflektori su postavljeni na krovove, a oni su u toj zatvorenoj ulici snimali spot. Nažalost, iz nekog razloga taj spot nikada nije završen. Članovi benda ne znaju šta se desilo sa tim materijalom, a sumnja se da je ostao u RTS-u i da je izgubljen u trenutku kada je 1999. godine bombardovana ova zgrada. Druga verzija spota koja je snimljena u jedina koju imamo danas je, zapravo, pomoćna verzija spota koja je snimljena kod Kojota na gajbi.

Ali njima to nije smetalo. U ovom trenutku bend je već počeo polako da dobija obrise onoga što danas mislimo kada kažemo Eyesburn. Članovi benda su bili u dobrim odnosima, karijera je polako kretala uzlaznom putanjom, vrata su im svuda bila otvorena, a njihova energija je bila neutaživa. Dobri dani su bili pred njima, bez obzira na represivno vreme u kojem se živelo.

UPLIV REGE ZVUKA

Kojot je dugo želeo da uključi rege aktivno u svirku, ali nije uvek imao podršku ljudi oko sebe s jedne strane, ali ni sam nije imao dovoljno hrabrosti da se sa time uhvati u koštac. Na pesmi Exodus je tako nešto urađeno prvi put, ali su to više bili na silu ugurani elementi koji se nisu baš dobro uklapali i nisu imali prelaze koji bi mogli da se okarakterišu kao organsko jedinstvo u pesmi, već je to više bio ekperiment. Želja je bila prisutna, ali neverovatna stvar je bila ta da su na ovom polju bili među pionirima u svetu. Da me ljudi ne bi shvatili pogrešno, svakako ne mislim da su Eyesburn izmislili crossover, ni slučajno. On je već uveliko postojao, a samo žanrovsko mešanje je staro koliko i muzika uopšte, tako da ne pokušavam da se igram sa tim idejama pretenciozno i banalno. Opet, na ovaj specifičan način to znamo da postoji još od Bad Brainsa (čiji uticaj je nesumnjiv u celokupnoj tradciji svakog benda na svetu koji se lati gitare i za sebe kaže da je hardkor ili pank, bio svestan toga ili ne, ali ni oni nisu u samim pesmama mešali rege i gitare. Više su to bile kompletno zanrovski odvojene pesme). Ali kada sve to stavimo po strani, vrlo specifičan zvuk koji su Eyesburn pokušavali da postignu u svetu još uvek nije postojao. Posebno ako govorimo o rok, hardkor, metalu i srodnim žanrovima. Najpoznatiji bend koji iole neguje ovaj zvuk su, svakako Skindred, ali njihov prvi album Babylon je izašao 2002. godine, čak godinu dana nakon drugog albuma grupe Eyesburn, Fool Control, na kojem je ovaj zvuk već uveliko bio jasno definisan. Benji Webbe, frontmen grupe Skindred je poznavao Kojota i bio je svestan postojanja benda Eyesburn. A o direktnom ili posrednom uticaju možemo da govorimo. Na kraju krajeva, upravo ova originalnost u zvuku je ono što je Eyesburn lansiralo na svetsku pozornicu gde im se i ukazala prilika za nečim što svaki muzičar na svetu sanja, ali o tome nešto kasnije. Vratimo se na početke ovog ekperimenta. Kojot je oduvek bio svestan onoga što su kasnije postali i vrlo jasno je to želeo da uradi. Tendenciozno je pratio razvoj karijere Bad Brainsa i znao je da je njima za taj prelaz sa hardkora na rege bilo potrebno barem četiri, pet godina intenzivnog vežbanja. Exodus je bio prvi pokušaj, ali je to bilo daleko od onoga što su želeli. S druge strane sama ideologija, društvene okolnosti i pozicija u kojoj su se nalazili im je istovremeno bila jaka energija iz koje su crpeli samopouzdanje. Mnogo je lakše poistovetiti se sa onime što pevaPeter Tosh, ako si živeo u baš u tim okolnostima, a to je sa njima bio slučaj.

Jedna od ključnih prekretnica u ovom razvoju je bio trenutak kada je Nenad rešio da ode iz benda, a Kojot preuzeo inicijativu pisanja tekstova. Tada njihova testimonijalna faza i odnos prema sistemu dobijaju oštricu istupanjem u angažovanu sferu kada i publika počinje da peva njihove tekstove u vreme kada im je ta identifikacija bila preko potrebna. Eyesburn postaje bend koji se sluša na studentskim protestima, na žurkama, u marševima. Oni postaju soundtrek pobunjeničke generacije i militantna energija izvornog regea postaje njihov nepresušni izvor.

Foto: Srđan Veljović

ŠEJN, BOMBARDOVANJE I TRENUTAK KADA JE SVE KLIKNULO

Pisanje angažovanih tekstova, militantnost i pobunjeništvo regea, rezignacija i bes kroz hardkor, pevljive melodije i tehnički precizni gitarski rifovi, zajedno sa trenutkom u vremenu i kritičnom masom, sve to se sihnronizovalo i leglo na svoje konačno mesto prvi put kada su rešili da obrade pesmu Šejn, grupe Haustor. Sve je počelo, naime, kada im je devedesetdvojka tražila da se priključe kompilaciji domaćih umetnika, ali pod uslovom da se odradi pesma na srpskom jeziku po nekakvom ex-Yu standardu. Za Eyesburn je ovo bila potpuno strana stvar. U početku su mislili da nemaju tu šta da traže. Ali jedne večeri su Kojot i Đura (kasnije njihov tonac) otišli na Akademiju, i negde oko četiri ujutru u klubu se čula pesma Šejn, a kada je odjeknula glavna tema, Kojot je rekao: „Ovo je ta stvar. Daj ovo da uradimo.“ Ta molska harmonija duvača je bilo nešto što je Kojota vezivalo za Burning Spear. Taj daleki, istočni, mistični i nedokučivi vajb koji je voleo u regeu. Ušli su u studio, a Nikola Vranjković je bio koproducent zajedno sa Đurom. To je bilo početkom 1999. godine kod Bareta u legendarnom zemunskom studiju. Pustili su Šejn i skapirali tada još jednu stvar, a to je da ih noseća tema podseća na uvodnu špicu Drugog dnevnika. Potom su videli da leži savršeno na gitaru, a delovalo je da može da legne i na trombon. To su probali i bilo je savršeno. Na to su se nadovezali ostali i na samoj probi su skapirali kako moćno leže rifovi sa trombonima, a u strofi rege ritam.

Ovo je bio prvi put da su svi članovi benda doživeli jedinstvo koje ih je definisalo u celokupnom potonjem stvaralaštvu. Ono što je bila dobitna stvar u obradi je činjenica da te dve pesme, zapravo, nemaju nikakve veze jedna sa drugom. Oni se nisu trudili da je obrade, već da uzmu njene glavne teme i motive i da oni posluže kao sredstvo da kažu i stvore nešto svoje. Od muzike je uzeta samo noseća tema, a tekst je u potpunosti iskasapljen i izvučen iz konteksta. Za bas liniju su uzeli (naravno), moduliranu bas liniju Burning Speara, što je svemu dalo ne samo težinu gruva, već i sentimentalni element Kojotu kojem je Burning Spear bio bastion stvaralaštva. Lišen celokupnih kaubojskih elemenata, sa celom drugom polovinom teksta koji je na engleskom, a prva polovina potpuno izmenjena sem dela koji je odgovarao vremenu u kojem su živeli i onome što je trebalo da se desi, a to je bilo „izađi i bori se“ vreme, jer je to bio trenutak da se to i kaže. Nije to imalo nikakve veze sa Šejnom niti sa mamuzama od zlata. Celokupna atmosfera i kontekst su bili drugačiji. Na tom talasu su posle nastale Warning Dub, Foolin I&I, War Control… I ostale pesme njihovog drugog albuma (Fool Control) koji će promeniti sve u njihovim životima. Snimljen je i spot za pesmu Šejn koju su puštale televizije i Eyesburn su najzad probili opnu mejnstrima i postali veliki bend.

Čim su videli šta se dešava zakazali su koncert. Datum je bio 27. mart 1999. godine. Ali samo tri dana pred koncert 24. marta 1999. godine počinje bombardovanje i Dom omladine im otkazuje nastup. Tu je počelo potpuno ludilo. U tom trenutku članovi benda po ceo dan bleje u Zetskoj ulici, prave rege žurke na marini Sv. Nikola od podneva do 21h gde su muziku puštali Kojot i Nino (koji se kasnije priključuje bendu kao gitarista) i u aprilu mesecu ipak reše da u inat svima i uprkos svemu održe koncert. Ista meta, isto odstojanje — Dom omladine, današnja sala Amerikana. Tu su proslavljali pet godina rada benda i godišnjicu prvog albuma. Trenutak za njih nije mogao da bude luđi. Koncert je počinjao u osam sati uveče, oglasile su se sirene za vazdušnu opasnost, bombardovanje je počelo, a oni su svirali u prepunoj sali nabijenoj emocijama. Kojot se povezao sa publikom na nivou koji se dešava veoma retko. Bio je kao medijum između benda i publike i njihovih emocija, strahova i očekivanja. Bio je stecište onoga što su svi osećali i u čemu su se svi prepoznavali. Ovo je bio jedan od onih trenutaka kada jedan događaj i jedan koncert — kada muzika promeni sve. Deo pripadnosti, deo identiteta i prkosa. U inat svima i uprkos svemu, za vreme vazdušne opasnosti i bombama koje su padale na nas mi smo, ipak, pevali. A kada su krenuli prvi taktovi pesme Šejn (gosti su im bili duvači iz Del Arno Band), sve je dobilo još jednu dimenziju.

Nekoliko dana kasnije bombardovan je RTS. Kojot, koji je tada živeo u blizini, na terasi je pronašao jedan predmet nečega za šta se posle ispostavilo da je deo trake i kotura od dva inča. U svom tom ludilu, dok nam je iznad glava letelo ko zna šta i dok su bacali osiromašeni uranijum po nama,Eyesburn su više nego ikada maštali o svetskoj slavi i o tome da ih čeka ko zna šta sve još u životu. Inače, Darko Rundek i Kojot su se sreli tek deceniju kasnije, neke 2009. godine. Do tog trenutka nisu znali kakvo je mišljenje Rundek imao o pesmi, osim onoga što su im prenosili zajednički prijatelji.

SOULFLY, EVROPSKA TURNEJA I PRAG SVETSKE SLAVE

Prilikom pravljenja albuma Fool Control, mnoge pesme su nastajale za vreme bombardovanja. Pesma War Control je snimana kod Bareta u studiju u Zemunu u trenutku kada se čula vazdušna opasnost. Pesma je posvećena upravo tim dešavanjima i dok su snimali tejk odjednom im je nestalo struje i zatreslo se sve. Gađana je Batajnica. Ovo iskustvo je samo jedan primer koji dočarava koliko je bilo stvarno to što su govorili, to što su pevali. Koliko je to iskustvo bilo autentično. I ono je moglo da se oseti u tim pesmama. Paralelno sa time, sa ekipom iz Zetske ulice na čelu sa Đoletom pijancem Kojot je imao projekat Nesume. Reč koja ne znači ništa, kao glosolalija, a predstavljala je ono što su oni, iz zezanja, radili praveći nekakav trajbal zvuk sa idejom da prave trajbal bend. Sve je ovo nastajalo pod uticajem albuma Roots (1996. godina) , benda Sepultura. Između ostalog su napravili pesmu koja se zove "Kamerun". Kada su ovo izvodili u studiju, Đole je pevao ponavljajući naizmenično reč "Kamerun", a nekih dvadesetak ljudi je udaralo u šerpe. Bare u jednom trenutku to više nije mogao da sluša i oterao ih je dođavola. Ali tejk je snimljen. Istovremeno je stigao još jedan poziv od devedesetdvojke da se snime neke pesme za film „Munje“. Dobili su sinopsis filma u kojem je iz sekunde u sekundu bilo izlistano šta sve treba da se desi, a u samom studiju su dobili termine. O istom trošku su onda rešili da naprave dve pesme. Jedna je bila Fool Control, na kojoj su u lupu napravili ritam za nju, a ritam je bio zasnovan upravo na trajbal momentu projekta Nesume i pesme „Kamerun“. A drugi lup je bio napravljen kao dnb podloga za pesmu „Rizlu imaš, a ličnu kartu nemaš“, i to je bio jedini put u istoriji benda da je Eyesburn koristio ritam mašinu. Tekst za pesmu „Rizlu imaš, a ličnu kartu nemaš“, koji peva Milica je inače pisao Kojot, a drugi deo pesme je pisao Nikola Đuričko. Uz film „Munje“, i čuvenu pesmu koja ju je pratila, Eyesburn je u očima javnosti bio prepoznat kao najznačajniji bend trenutka, a to sve se dešavalo neposredno pred izlazak njihovog drugog albuma Full Control.

Kada su radili taj album pojavio se Saša Janković, čovek koji je tada živeo i radio u Brajtonu u Velikoj Britaniji i bio je deo Parkgate Recording Studios i The Essele Beat Brighton, koji je preko B92 stigao do gurpe Eyesburn i ponudio se da producira izdanje albuma. Tada su prvi put članovi benda u periodu od tri meseca prvi put prošli kroz profesionalni dril rada na albumu. To je bila celokupna igra živaca, stresa, dovođenja do ludila i suza. Ovo je bila bitna „vaspitna mera“ i jedan veliki test profesionalnom pristupu rada na albumu. Nakon miksovanja svega, početkom 2000. godine Kojot dobija vizu i odlazi za Brajton da radi master na albumu. Preko tih konekcija kasnije u Londonu Kojot upoznaje različite muzičare, među kojima i brojne Jamajčane koji ga usmeravaju u potonjoj rege karijeri. Sami spotovi su bili visokobudžetni za to vreme, u praktično nemogućim uslovima i ovaj album nije mogao da bude ništa drugo do veliki uspeh. Eyesburn su postali glas generacije.

I 2003. godine je prvi put u Srbiju dolazio bend Soulfly. Milica koja je glumila u filmu „Munje“ i koja je tada radila kao novinarka za B92 je radila intervju sa Max Cavalerom, osnivačem i frontmenom benda (inače poznatim najviše po bendu Sepultura), i pozvala je Kojota rekavši mu da sedi sa njime i da imaju sigurno još nekih sat vremena slobodno. Kojot je u tom trenutku znajući da je Maks poznat kao „Bob Marli metal muzike“, i kao čovek koji je imao puno, ne samo poštovanja prema rege zvuku i world music elementima u svojoj muzici, već i po trajbal zvuku koji je negovao u bendu Sepultura koji je izvršio tako veliki uticaj na zvuk Eyesburna, spakovao gomilu diskova sa albumima domaćih bendovima. Kojot je iskreno verovao da su on i Maks srodne duše, što se kasnije pokazalo prilično tačnim. Na diskovima je bilo svega i svačega, od panka i hardkora, do regea. Od Dead Ideas i Šahta, pa sve do albuma Eyesburna. Susret je trajao možda jedan minut.

Neka tri meseca kasnije, Alek je oko devet ujutru zvao Kojota na fiksini telefon i rekao mu: „Hajde pederu, ustaj.“ Pitao ga je: „Je l’ znaš ko se javio?“ Bio je to Kavalera. Rekao mu je da želi da zakaže sastanak sa bendom i da se „nešto dogovore“.

Šta se u stvari desilo?

Maks Kavalera je, zapravo, preslušao muziku koju mu je Kojot dao i čuo je prvi put u životu kombinaciju rege zvuka uz metal aranžmane što ga je potpuno oduševilo. S obzirom na to da je oduvek voleo da kombinuje world music u svom stvaralaštvu, ovo je bilo nešto unikatno i pre svega dobro. Metal muzika je tradicionalno poznata po svom konzervativnom stavu unutar kojeg se žanrovske odrednice nisu nikada kršile. A na američkom tržištu gde postoji more dobrih muzičara i bendova, veoma je važno izdvojiti se nekako i biti poseban. U potrazi za novim projektom, Kavalera je otkrio zvuk Eyesburna nemajući pojma da je to, u stvari, bio bend „onog malog sa dredovima“ koji mu je dao diskove. U isto vreme, Bojan Stoanović koji je bio gitarista beogradskog bendaHeadstream imao je firmu koja je zastupala u to vreme manje izdavačke kuće, kao što suRoadrunner i Epitaph records, a u Roadrunneru su u to vreme bili Soulfly. Preko njega je ostvaren kontakt sa ljudima iz Eyesburna i 2003. godine se desio susret legende metala, Maksa Kavalere i grupe Eyesburn u Beogradu.

INNER SPIRIT I MOSES

Kada je Maks došao u Beograd okupili su se svi zajedno opet kod Bareta u studiju. Tada nastaju dve pesme: Inner Spirit i Moses. Na pesmi Inner Spirit, pored Kojota i Kavalere, na pesmi je radio i Bojan iz Headstreama, a ta pesma se našla na albumu Dark Ages koji je izašao 2005. godine. A na albumu Prophecy koji je izašao godinu dana pre njega se našla pesma Moses. Ovo je predstavljalo sada već tradiciju ubacivanja elemenata world musica koju je Kavalera započeo još 1996. godine sa bendom Sepultura na albumu Roots. Sve je počelo kod Bareta u studiju. U početku nisu imali ideje. Sedeli su i pokušavali nešto da sviraju satima, ali im nije išlo. U jednom trenutku su napravili pauzu i otišli po ćevape prekoputa. Dok su hasali ćevape sa lukom desio se trenutak da su preslušavali bas liniju koju je odsvirao Kojot i neku rege deonicu. Na ovom snimanju je duvačke instrumente svirao i Ljubomir Dimitrijević, koji je inače Kojotov ujak, kojeg ljudi inače znaju kao profesora flaute u muzičkoj školi „Josip Slavenski“, a u poslednje vreme i kao čoveka koji će nastupati na predstojećoj Evroviziji. Ali bio im je potreban prelaz u metal koji nikako nisu uspevali da naprave. Od rifa do rifa su eksperimentisali, ali im nije polazilo za rukom. U nekom trenutku dokolice, Alek je počeo da se igra udarajući po činelama ( hi-hat). Maks Kavalera se u tom trenutku okrenuo i viknuo: „Play that again!“ I počeo je da prati Aleka na gitari. Vrlo brzo je bila gotova pesma Moses. Snimci su otišli u Ameriku i na njima je radio Terry Date, čovek koji je radio na albumima Dream Theatre, Soundgarden, Pantera, Deftones, Slipknot, Ozzy Osbourne, Slayer… Sama činjenica da se muzika koju je radila grupa Eyesburn nalazi na miks pultu ovog čoveka bila je stvar veća od bilo čega što je srpska muzička scena videla još od 1982. godine kada je John McCoy producirao album „Buvlja Pijaca“, Riblje čorbe u Londonu ili kada je Yu Grupa imala priliku da svira na turneji kao predgrupa Allman Brothers, što se nažalost nikada nije desilo. Eyesburn su stigli tamo gde nijedan srpski bend nikada ranije nije bio — u predvorje svetske slave.

Od novca koji su dobili za tu pesmu bend je kupio sebi celokupnu novu opremu od pojačala do bubnjeva, ali su se zauzvrat odrekli svih mogućih prava za pesmu. Kada je izašao album i kada su videli da je sedma pesma na albumu pesma urađena sa njima, niko nije mogao da veruje. Ovo je praktično značio početak nečeg nestvarnog. Ubrzo nakon toga desio se najmagičniji period u njihovom životu — dobili su poziv da krenu na Evropsku turneju sa Soulflyem.

Negde otprilike u isto vreme, Bojan Stojanović se zbližio sa ćerkom Kavalerine bivše žene i nešto kasnije se oženio njome. Svadba je bila organizovana u Beogradu, a tom prilikom je Alek spremio cigane koji su bili pozvani da sviraju i priučio ih da sviraju Roots Bloody Roots. Kada se Kavalera pojavio na svadbi bio je toliko oduševljen ciganskom muzikom da ju je uvrstio u svoj albumProphecy, a hidden track na istom izdanju je bila pesma „Marš na Drinu“.

EVROPSKA TURNEJA, USPON I PAD BENDA

Ono što je neophodno znati je da kada veliki bend kreće na turneju slotovi za predgrupu se obično prodaju. Bendovi iz celog sveta koji ciljaju sličnu publiku se prijavljuju i plaćaju svoje mesto, jer im je to prilika da nastupaju pred ogromnom publikom koja će ih čuti prvi put. U ovom slučaju, velika privilegija je bilo to što su Eyesburn dobili poziv da nastupaju i to lišeni troška učešća. Bilo je to u proleće 2004. godine. I ne samo to, ITB (International Talent Booking) iz Londona im je organizovao celokupnu evropsku turneju, uključujući najveće evropske festivale, među kojima su bili Download, Dynamo Open Air, kao i velike koncertne sale, među kojima je bila i legendarna (vrlo verovatno najčuvenija sala u Evropi), hala Olimp u Parizu. Pored svega toga su dobili 100$ dnevno i 20$ po članu benda za klopu dnevno. Ali to i dalje nije bilo dovoljno, jer im je samo za kombi bilo potrebno još nekih 7-8 hiljada dolara, za benzin i putarine. I sa svim ovim mogućim olakšicama, taj novac je za njih, iz Srbije, i dalje bio nezamisliv. Nisu imali pojma kako mogu da pribave tu lovu. Sve je visilo o koncu, celokupna njihova budućnost je zavisila od tih para. Sve što su imali bili su spremni da stave na kocku ne bi li se desila ta turneja, ali jednostavno nisu imali te pare.

Alek je u pokušaju da nekako reše situaciju napisao projekat i odneo ga u B92. Prema njegovim rečima, ljudi sa devedesetdvojke su se samo nasmejali i odjavili ih. S druge strane, potpuno neočekivano, pojavljuje se Bora Đorđević. On je, naime, već duže vreme bio veliki ljubitelj benda i pošto je Kojotov ćale iz Čačka, kao i Bora, bili su bliski porodični prijatelji, a u isto vreme i komšije. Bora Đorđević se tada ponudio da im pomogne tako što će iscimati tadašnjeg ministra kulture, Dragana Kojadinovića, jer je on u to vreme bio savetnik ministra. Na sastanak su otišli Alek i Kojot, a prisećaju se da je u to vreme Kojadinović imao plakat u kabinetu Draže Mihajlovića u prirodnoj veličini. I ironično u to vreme B92 im nije izašla u susret, ali zato ministarstvo neke vlade koja uopšte nije komunicirala njihovim jezikom ih je primila i prvi put je neki rok bend dobio novac za ovakav neki projekat. Međutim, stvari nisu išle tako lako. Projekat im je bio odobren, ali su na lovu morali da čekaju i, nažalost, novac nije mogao da im bude isplaćen do datuma polaska na turneju. Opet su se našli u problemu. Dan pred polazak, Bora Đorđević im je lično izašao u susret i dao im deo novca koji im je bio neophodan da se sve desi. Ali s obzirom na to da živimo u Srbiji, postojao je još jedan veliki problem, a to su bile vize. Srbija, naime, u to vreme nije bila deo šengenskog sporazuma i za niz zemalja im je bila potrebna viza što je ljudima iz engleske buking agencije bilo potpuno strano. Samo vreme koje je iziskivalo predavanje pasoša, potom čekanje pasoša i onda ponvno davanje pasoša u drugu ambasadu je usporilo celokupan proces i, nažalost, bend nije uspeo da krene na turneju na vreme. Od četrdeset zakazanih nastupa, propustili su prvih sedam, a prvi je vize dobio Kojot, jer je u svom pasošu imao britansku vizu koju je dobio još u periodu masteringa albuma Fool Control u Brajtonu.

S obzirom na to da je Kojot prvi dobio vizu, Kavalera ga je pozvao da se ranije priključi bendu ne bi li mogli da sviraju pesmu Moses sa novog albuma i prva stanica na kojoj se Kojot priključio je bila u Kelnu. „Tada sam prvi put video tur bus“, prisećao se Kojot. „U celokupnoj muzičkoj karijeri, to je možda jedna od retkih stvari koje mi nedostaju. Obišao sam ceo svet, ali nikada nisam pre bio u tur busu. To je kao kuća na točkovima.“ Zbog presedanja nije uspeo da stigne na nastup u Kelnu, pa je posle toga nastupao na svim kasnijim svirkama. Tada je otkrio nešto što ga je prilično iznenadilo: „Jedva sam čekao da dođu moji iz benda. Soulfly nisu mogli da sviraju ono što smo napravili. Tu sam ja prvi put video koliko smo mi dobar bend. Odlično su oni svirali taj trajbal metal, ali su se mučili sa rege deonicama.“ Najzad su stigli svi kombijem. Mi smo bili u tom razdrndanom kombiju iza njihovog tur busa. U kombiju smo svi mogli da sedimo, ali nismo mogli da se pružimo, jer smo bili zatrpani instrumentima, a nismo mogli ni da stajemo svuda, jer je tur bus bio ogroman i nije mogao svuda ni da stane, a ni da prođe. I onda smo prelazili velike kilometraže u tom kombiju i mučili smo se. Ubrzo su se Maks i ekipa sažalili na nas, pa smo se smenjivali u njihovom tur busu za spavanje. Laza i Nino nisu želeli da napuštaju kombi i bili su sve vreme u njemu. Kavalere su želele da Kojot sve vreme bude u busu, pa su se Đura i Alek smenjivali. Reakcije na bend su svuda bile ogromne. Ljudi su bili oduševljeni, ali ne samo publika, već i menadžeri, organizatori, predstavnici izdavačkih kuća. Jedan od najznačajnijih trenutaka je bila činjenica da je u svojim rukama Monte Conner, suvlasnik i jedan od osnivača Roadrunner Recordsa, imao njihov album u svojim rukama i bio vrlo zagrejan za bend. Sve je slutilo na uspeh. U tom trenutku su bili na turneji sa velikim bendom, obilazili Evropu, prodavali majice i diskove kao ludi, publika ih je obožavala i bilo je pitanje trenutka kada će potpisati najveći ugovor koji je je bilo koji rok bend sa ovih prostora potpisao do sada i postati deo svetske muzičke scene. Sve ono o čemu su sanjali kao klinci su u ovom trenutku živeli. Pun krug je napravljen u Parizu, bukvalno i simbolično. Muzički su bili najspremniji, energija među njima je bila najbolja, sve je išlo u njihovu korist i svirali su u najpoznatijoj koncertnoj hali u Evropi koja je bila dupke puna. Na samom koncertu se pojavio i Kojotov ćale, što je za njega imalo veliki značaj. Niko od njih nije ni sumnjao da nakon ovoga počinje novo doba. Ali to se, nažalost, nije desilo.

KRAJ KARIJERE

Povratkom u Beograd stvari su počele da jenjavaju. U pitanju je 2004. godina, početak 2005. godine. Puno je faktora koji su uticali na ovaj rezultat da bi se svi nabrojali, ali probaću da navedem neke od njih. S jedne strane to su bili svakako privatni problemi sa kojima su se suočavali članovi benda. Dinamika među njima prouzrokovana brojnim individualnim poteškoćama i razlikama je počela da isplivava na površinu. Došli su do jedne krizne tačke koja nekima od njih nije donela puno toga dobrog. S druge strane u pitanju je tragičnost zemlje iz koje dolaze. Srbija je bila na mnogo načina izopštena iz međunarodne zajednice i prisustvo koje je za profesionalan odnos u muzičkoj industriji bilo neophodno jednostavno nije bilo moguće. Činjenica je bila da su potrebne vize, da tehnološki nismo dorasli svetu, ali i da je kolonijalistička pozicija vodećih zemalja posmatrala sve nas „odozgo“. Jednostavno kada si iz Srbije — nisi toliko važan. Ekonomska situacija nije omogućavala zaradu dovoljno veliku da se redovno putuje, a sama muzička industrija se nalazila na prekretnici. Besplatan download, smrt nosača zvuka je zadavao fatalne udarce muzičkoj industriji. Internet nije bio toliko razvijen, društvene mreže i strimovi nisu postojali i industrija je imala gubitke koji su se merili desetinama milijardi dolara i nije imala novi model zarade. To je značilo da su mnogim bendovima raskidani ugovori, a postojeći veliki bendovi su se i sami borili za opstanak. Na toj listi prioriteta neki bend iz Srbije je lagano otpao kao višak. Soulfly su, pak, nastavili sa traganjem za novim zvukom koji Eyesburn više nije mogao da im pruži, jer su rege elemente iscrpeli i izgubili su njihovu podršku, a sam world music je počeo da preuzima inicijativu i primat su preuzeli ljudi poput Giles Petersona ili Gorana Bregovića na našim prostorima. Metalci sa rege zvukom više nisu bili toliko zanimljivi.

Ovo razočaranje i osećanje bespomoćnosti nakon tako blistavih trenutaka svega nekoliko meseci ranije je bio težak udarac za sve članove benda. Ali istina je, takođe, da svaki veliki bend ako ima mnogo sreće dođe u svojoj karijeri do prelomne tačke — kada biznis preuzima incijativu. Sviranje radi muzike i ljubavi prema umetnosti je ideal koji nije ni izbliza dovoljan da se nastavi dalje. Potrebno je postati ozbiljan poslovni bend, sa vrlo jasnim ciljevima, biznis planom, ideologijom, motivima i spremnošću da svi stanu ideološki i lično iza jednog čoveka koji ima snagu da bude nosilac svega toga, kao pravi biznismen. To je surova realnost pored svih naših romantizovanih verovanja kako muzički posao izgleda. I na kraju, Eyesburn su bili previše metal za rege i previše rege za metal. Nisu do kraja uspeli da profilišu pravu notu onoga što bi ih zacementiralo u žanrovskom određivanju. Bili su pioniri jednog pokreta, ali ne i njegov konačan oblik. Prvi je bend napustio Laza i posvetio se studijama stomatologije, a ubrzo nakon toga je iz benda izašao i Nino. Za njime je krenuo i Alek i Eyesburn više nisu bili kao nekad. Bilo je puno strukturnih promena u sastavu, rasformirali su se i ponovo okupili 2011. godine, ali to je već bila samo bleda senka onoga što su nekada predstavljali. Tek 2016. godine su konačno oborili kralja i priznali svoj poraz. Ali to ne može i ne sme da umanji njihov značaj.

Činjenica da su se nalazili na pragu svetske slave je više nego što je bilo koji rok bend na ovim prostorima ikada postigao. Činjenica da su bili i ostali deo jedne velike generacije, da su bili glas borbe, da su obeležili živote mnogih od nas i utabali stazu brojnim bendovima koji su došli nakon njih je nešto što ne sme da se zaboravi. Meni će Eyesburn zauvek biti u srcu, a znam da nisam jedini. I evo, u aprilu se navršava dvadeset godina od njihovog prvog izdanja "Dog Life“, kada je sve počelo, a muzički, stilski i kulturološki ovaj bend je doneo jednu civilizacijsku promenu za srpsku muzičku scenu. I to im niko ne može uzeti, baš kao što mi to ne smemo da zaboravimo. Jer na kraju, kao što kaže pesma „All right“:

„ Wish everything is allright

Please lord have mercy never let dem from your sight

We all did some wrong

From bad we go to worse please give I strenght while moving on. „