Menk, by John Doran

I dalje ne umem da pričam sa svojim ocem, iako je možda na samrti

Otišao sam da ga vidim, ali pričali smo samo o stanju mog kaiša.

pisao John Doran
02 Oktobar 2018, 7:00am

Autor teksta sa tatom, Božić 1988. 

Ja sam Džon Doran i obično pišem o muzici. Ovi klinci sa VICE sajta odlučili su da zaposle 41-godišnjeg matorca koji je 1987. otišao na piće i probudio se 2008.

Za slučaj da ne znate a mrzi vas da konsultujete urbandictionary.com, „menk“ je izraz koji se u okolini Liverpula koristi za osobe ometene u razvoju ili duševno obolele. Npr., „Do jaja ti je ta Serđo Trakini treša brate, a vidi onog menka Dorana brate, nema para ni za Voker trešu brate, ajde da ga ispizdimo i bacimo u kanal.“

MENK 70: Poštedi me još godinu dana

Tatu su mi odveli u bolnicu na prvi stvarno vruć dan ove godine. Bio je nakačen na mašine pet dana kasnije, kada je zvanično bio proglašen toplotni talas.

Kad u proleće putujem za Liverpul Virgin Pendolino vozom, obično zahladni dramatično tamo negde oko Krua, ali ovog puta je bilo pakleno vrelo čak i kad sam izašao na Lajm Strit stanici.

Stižem u Rejnhil gde mi mama i tata žive; isprva ne primećujem ništa neuobičajeno. Mama priča šta ima novo u komšiluku („Doselili nam se neki crnci tu prekoputa", ponosno objavljuje) dok tata šalta TV kanale. Izgleda mi sasvim zdravo za 82-godišnjeg televizijskog gledaoca.

Tokom sledeća 24 sata, počinjem da mislim da bi trebalo ozbiljno da porazgovaramo. Sutra će otići u Bolnicu Viston, ali tišina između nas je zaglušujuća. Znam da bi trebalo da kažem nešto zbog njega, ako ne već zbog sebe; da ne bih zažalio ako nešto krene naopako – a svašta bi moglo, upozorili su nas da se na vreme pripremimo za najgore.

Pada mi na pamet da bih mogao da ga intervjuišem za nešto na čemu navodno radim, pa da ga na snimku navedem da mi kaže nešto o svom životu. Mogao bih da mu kažem da pišem nešto o toplotnom talasu iz 1976. (a redovno i planiram da napišem nešto na tu temu, nije da bih slagao).

Samo mi je potrebna prava prilika.

On sedi, koncentrisan na TV. Ja sa duge strane sobe, u stolici na ljuljanje, brišem mejlove sa ajfona. Posle četiri decenije minimalnog, jedva funkcionalnog kontakta, potpuno smo nespremni za ovo, iako smo mogli da pretpostavimo da ćemo se kad-tad naći u ovakvoj situaciji.

Na ivici nerava, ustajem i glasno kažem: „Pogledaj samo kakav mi je ovaj kaiš.”

Dižem svoju Sly & The Family Drone majicu i pokazujem kaiš.

Istina, video je i bolje dane. U tržnom centru sam imao utisak da je kožni, ali ispostavilo se da je u pitanju nekakva sintetika koja se hava i gubi boju sama o sebe. Jasno je da mi neće potrajati duže od nedelju dana.

Tata odmah odgovara: „Imam ja gore rezervni, čekaj, doneću ti.” Šepa užurbano uz stepenice.

U spavaćoj sobi nudi mi kaiš, još upakovan u polieten. Skidam svoj stari, stavljam novi. Stojimo tako i gledamo se, kao Venov dijagram. Osamdeset-dvogodišnjak sposoban da otvoreno priča samo o vožnji i dekoracijama, ili manama drugih ljudi. Četrdeset-sedmogodišjnak sposoban da otvoreno priča samo o muzici i zdravstvenim problemima. Jedini presek nam je novi kaiš.

„Za mene bi bio malo previše fensi”, kaže on i pokazuje na sasvim običan kaiš.

„Ma odličan je”, kažem ja. „Hvala puno.”

Okreće se i silazi niz stepenice, a ja ga sledim. Osećam kako se između nas vazduh ponovo zamrzava, gotovo je opipljivo. Dođe mi da pesnicom probijem tu barijeru.

On zastaje pred vratima, pružio je ruku ali nije još uhvatio kvaku. Da li želi nešto da mi kaže?

Vidim kako mu prsti lebde nad kvakom, u poslednjem trenutku shvatam da će pasti. Hvatam ga i najzad probijam led: „Hajde polako."

Ali nisam to rekao. U očevoj kući na obodu Liverpula, izgovorio sam nešto nalik na „hitna pomoć”. Kasnije, pošto smo ga položili na krevet, pijem čaj sa mamom koja mi sve u jednom dahu ispriča.

„Već četvrti put je pao. Jako mu je nizak broj belih krvnih zrnaca. Ma koliko gvožđa unosio, ne može više da ga apsorbuje. Laknulo mi je kad su iz komisije pristali na operaciju. Mislim, osamdeset druga godina. Da je stvarno toliko star, rekli bi da nema šanse da je podnese. Ali nije stvarno toliko star, znaš. Samo mu tako piše u krštenici. Vidi ga kakav je. Ne liči uopšte na starca od osamdeset dve godine. Mora da su videli da je još vitalan. U mnogo je boljem stanju danas nego što je bio pre petnaest godina, kad… kad su mu prvi put… mnogo se bolje oseća danas. Pre nedelju dana su mu postavili dijagnozu, i evo… sutra treba da se operiše. Na skeneru nisu bili 100% sigurni da li se proširio. Bila je neka mrlja na jednom plućnom kilu, on sad već mesecima neprestano kašlje. Ali znaš, preležao je tuberkulozu u devetnaestoj, sigurno su mu pluća oštećena još od tada. Isto mu je kao i prošli put – znaš već – samo malo gore. Hirurg kaže da neće znati dok ga ne otvori. Videćemo valjda sutra. Ograničiće mu ishranu sigurno. Ali… moraš da budeš spreman, Džone, moraš da se pripremiš. Svašta može da se desi. Ali pogledaj ga samo. Nije to tipičan 82-godišnjak, baš nije…”

Foto: Al Overdrive

Sledećeg jutra, sedimo u čekaonici odeljenja 4b Bolnice Viston – možda nekih stotinak metara od mesta mog rođenja – ispod postera koji promoviše donaciju organa. Troje ljudi čekaju na operaciju, svaki sa malom grupom; svi se trudimo da ignorišemo poster. Dolazi nam anestetičar, sestra sa palijativnog, hirurg, sestra sa hirurškog, detaljno nam objašnjavaju šta sve sledi. Svaku rečenicu završavaju upitno, „Ako se slažete sa tim, Kevine?” To im je novi kredo, totalna inkluzija. Vidim da ij moj tata uopšte ne sluša. Škrguće zubima kao da bi hteo da im kaže „Hajde više, hoćeš li?”

Opraštamo se, izlazimo na paklenu vrućinu, čekamo prevoz za povratak na Rejnhil. Mladić u trenerci naginje se nad ženom preko četrdesete u invalidskim kolicima, pričaju i puše. „Pa kažem ti, nema tu preko puta. Popust je u Sent Helensu, moram tamo da odem. Daj novac, brzo ću ja.”

Ona se hvata za glavu. „Toliko sam ti već dala, jebote, misliš da sam glupa. Što nećeš da…”

On je prekida, sikće: „Daj bre pare, pizda li ti materina.”

„Hajde da stanemo tamo?” predlažem mami, vodim je malo dalje, do nekih tinejdžera u Slipknot majicama koji duvaju iza žbunja.

Vraćamo se kući, a stvari dalje idu OK. Ima dosta toga da se obavi, posle ručka malo pričamo, ali skoro je tri popodne a nju počinje da hvata nervoza. Kažem joj: „Dobro, nazovi ih ako ne možeš da izdržiš.”

Zove bolnicu. „Aha… jeste… jeste… intenzivna… Džon Kevin Doran… aha…” Kao da se njišem na rubu provalije. Ne mogo ovo da podnesem. Dođe mi da istrčim iz kuće, vratim se u London, i prestanem da odgovaram na sve pozive iz Mersisajda.

Predugo traje razgovor. Ne bi joj valjda saopštili preko telefona? Sve bih dao da mogu da odložim sledećih par sekundi. Sve na svetu…

Ona ispušta telefon i hvata se za glavu.

Osećam se kao da me je neko udario u stomak, i da me je istovremeno ujela zmija. Otrov mi kola kroz žile. Otškrinuta su vrata koja vode u neki užasan svet.

Al mama mi se obraća: „Izvini… Izvini, sine. Dobro je. Budan je. Samo mi je… Malo sam se…”

Podižem slušalicu sa bež tepiha i vraćam je na mesto. „Hoćemo li, onda?”

Leži sam u sobi, u središtu mreže od raznih cevi i kesa. Maska mu je preko nosa i usta, glasno šišti. Ćebad su mu oko glave iako je pretoplo. Praistorijske Farah Sta Press pantalone, pamučna košulja i prsluk stoje uredno složeni na stolici kraj kreveta. Čak i ovako mi ne deluje baš staro. Na trenutak me podseća na čoveka kog sam čekao na prozoru da se vrati sa posla, pitao se da mu se nije desilo nešto u fabrici. Ima dobrih 40 godina od tada.

Svugde je mršav, samo su mu podlaktice mišićave. Nikad nisam mogao da ga dobijem u obaranju ruku.

Ali mama mu skida debele bifokalne naočare da bi mu bolje namestila masku, a bez tog poslednje sloja odbrane, odjednom mi izgleda kao da je tačno 82 godine star.

Pratite Džona Dorana na Tviteru: @JahDuran

Na osnovu ove kolumne, Džon Doran je napisao svoj memoare pod naslovom Jolly Lad, u kojima se bavi lečenjem alkoholizma, zavisnosti, i psihičkih poremećaja. Nova proširena verzija nedavno je izašla u izdanju Strange Attractor Press.

Prethodna izdanja Džonove „Menk“ kolumne možete naći ovde .