Sećanje na propali pokušaj Junajteda i Liverpula da lansiraju svoje pivo

Teško je danas naći nekakav proizvod kojem fudbalski klub nije pozajmio ime u komercijalne svrhe. Mančester Junajted, recimo, ima čak 65 trgovinskih "partnera" - među njima su i "Mili", zvanični klupski partner za dušeke i jastuke, kao i YOU.C1000, proizvođač zvaničnog "Junajtedovog" energetskog pića za Indoneziju. Ali to ste naravno već znali, zar ne.

Zato sigurno niste nikada čuli za "Šaoko", firmu koja je veliki proizvođač kokosove vode i partner Liverpula, i koja je lani u promotivnoj kampanji čak i dovela nekadašnju legendu sa "Enfilda" Robija Faulera da im bude zaštitno lice. Koliko čujemo, kokosova voda još nije zaživela među engleskim navijačima - oni i dalje više vole pivo.

Morate, zato, priznati da je izuzetno čudno to što je baš pivo najneuspešniji sportski brendirani proizvod ikada. Štaviše, mnogi ne znaju i da su klubovi Premijer Lige nekada brendirali pivo. To ujedno i objašnjava zašto mnogi podižu obrve kada iz nekih dubina interneta povremeno isplivaju slike "Liverpul Super Red", "Mančester Junajted Red Devil" ili "Everton Premium" pivskih limenki, i pritom pomisle da je ovo samo još jedan u nizu jeftinih falsifikata koji nose poznatu "značku" na ambalaži. Pa ipak, to se zaista i desilo.

Ova ideja pala je na pamet britanskom biznismenu Keniju Vilmotu. On je 1987. uspeo da postigne dogovor o proizvodnji brendiranog piva sa direktorom kornvolske pivare Dejvidom Gilianom i četiri od tradicionalnih pet velikih engleskih klubova - Mančester Junajtedom, Liverpulom, Evertonom i Arsenalom. Jedini klub koji nije bio zainteresovan bio je Totenhem, koji je u to vreme već imao sponzorski ugovor sa Holsten pivom.

Ovaj dil dogovoren je u drugoj polovini osamdesetih, kada su veliki engleski klubovi zbog nesreće na Hejselu bili prognani iz Evrope i samim tim imali manjak u klupskim kasama. Pivo je zvučalo kao idealna zamena za novac od evropskog fudbala.

Kenijev sin Pol Vilmot danas kaže da je ovo mogao da bude posao veka. Pivo je na severoistoku Engleske išlo kao alva, i veliki trgovinski lanci su stalno naručivali nove količine ovog popularnog alkoholnog pića. Vilmot je, podstaknut inicijalnim uspehom, otpočeo pregovore i sa Barselonom, kao i nekolicinom NFL franšiza u Severnoj Americi.

Prvog decembra 1987., Mančester Junajted je održao i zvaničnu klupsku promociju svog "Red Devil" piva, na koju se sjatilo mnoštvo zvanica iz javnog života. Osim fudbalera poput Kevina Morana, Normana Vajtsajda i Pola Mekgreta, za koje su manje-više svi znali da su ljubitelji dobre kapljice, na zabavi su bili prisutni i glumci iz tada vrlo popularnih TV sapunica, kao i klupski zvaničnici i gomila manekenki. Sada se sigurno pitate - kako je ova stvar uopšte propala?

Krah se desio već sledećeg jutra, kada je tabloid "Dejli Mejl" objavio početak rata medija i klupskog piva. U članku koji je bio naslovljen "Konzervirano navijanje", novinari su očekivano optužili klupske čelnike kako podstiču alkoholizam i divljanje na tribinama.

Piter Robinson, jedan od direktora Liverpula, nije delio to mišljenje. "Ne smatram da će ovo pivo doprineti povećanju alkoholičara na stadionu. Uostalom, mi ne planiramo da ga prodajemo na utakmicama", jasan je bio on. Sličnog stava bio je i predstavnik Junajtedove uprave Martin Edvards, koji je ukazao na činjenicu da čak osamnaest profesionalnih fudbalskih klubova u Engleskoj ima pivaru kao sponzora. "Ne pozivamo navijače da se opijaju do besvesti našim pivom, ali ako već hoće da popiju poneko, neka kupe "Red Devil"", izjavio je tada Edvards.

Reklami autogol, doduše, stigao je drugim putem. Junajted je uz svoj brend lansirao i nagradnu igru skupljanja prstena otvarača limenki piva, i svako ko bi sakupio određeni broj istih imao bi pravo na razne nagrade. Ovo je već bio lak posao za žutu štampu, koja je ovu nesretno sročenu promociju lako mogla da okrene u ne toliko skriveni pokušaj da se narod natera da kupi što više piva. Kako je "Dejli Mejl" preneo, 640 komada bi vam donelo besplatan ulaz na neku od narednih utakmica voljenog kluba - sitnica, ako uzmemo u obzir da je jedna karta u ono vreme koštala oko tri funte. Očekivano, čelnici grupa za borbu protiv alkoholizma osudili su ovakav vid reklamiranja.

Tako je svega 24 časa nakon svoje promocije zvanično pivo Mančester Junajteda otišlo, da izvinite na vicu, dođavola. Supermarketi su prestali da poručuju nove količine, klubovi su povukli svoju podršku, i Vilmotov telefon je prestao da zvoni. Šta se desilo sa preostalim gajbama koje su čamile u skladištima, niko ne zna. "Što je najgore, to i nije bilo neko pivo", seća se Pol Vilmot, i dodaje da je porodična firma ipak nekako preživela ovaj debakl.

Ipak, Martin Edvards nije odustajao od ideje klupskog piva, pa je tako devet godina nakon inicijalnog fijaska pokrenuo još jedan "brend u krigli", ovoga puta pod imenom "Red Trajb". Ovo pivo prošlo je relativno anonimno u medijima, i danas ćete sresti jako malo ljudi koji ga se uopšte sećaju, mada priča se da se dosta dobro prodavalo u inostranstvu.

Danas, postoji samo jedan čovek koji je - nagađamo - ponosni vlasnik sva tri originalna klupska piva, i reč je o Tijagu Pulcatu, vlasniku jednog brazilskog paba. Njegov lokal je pravi hram piva koje ima vezu sa fudbalom, pa su tako i ova tri komada našla svoje mesto na njegovim policama.

Šta Tijago uopšte zna o mančesterskom "crvenom đavolu"? Ako je Gugl prevodiocu za verovati, i ne mnogo. "Ovo pivo je zaista misteriozno, budući da nigde ne piše u kojoj je pivari proizvedeno, i da li je uopšte i poreklom iz Engleske. Čak ni najzagriženiji navijači nemaju pojma o čemu se radi. Limenka izgleda prelepo kada je gledate ovako na polici, ali nemam ni najmanju nameru da je otvorim i probam šta je unutra!", kaže ovaj veseli Brazilac. Njegov strah je sasvim razuman, uzevši u obzir da je rok trajanja verovatno istekao još pre nekih dvadeset i osam godina.

Tijago sada može mirno da spava doduše, jer misterija premijerligaških piva je konačno rasvetljena. Popijmo jednu u to ime.

POGLEDAJTE VICE SRBJA FILM: