Reklame
Kultura

Šta smo naučili od žena iz domaće kinematografije

Tamara Baračkov, dramska spisateljica i Maja Šuša, glumica i kreativna direktorka Bašta fest-a, pričale su sa mnom o temi o kojoj deluje kao da se mnogo priča, a ne priča se uopšte.

pisao Jelena Ilić
19 Jun 2017, 11:04am

Film je moja prva ljubav i velike su šanse da ona traje ceo život. Gledajući filmove sam naučila koliko su nesavršenosti lepe, kako treba romantizovati odlaske, kako izduvati prvi dim cigarete, kako se plašiti i kako voleti stvari koje nam nisu ni slične.

Toliko različitih stvari nisam naučila ni od jedne osobe u mojoj okolini, ipak, postoje stvari kojima me film nije naučio...makar ne ovaj naš, domaći. Naša kinematografija me nije naučila da sam kao žena ravnopravna u društvu, nije me naučila da nije glavni poziv jedne žene da se uda i ostvari kao majka, nije me naučila da mogu da budem šta god poželim, da mi nije potreban muškarac u životu koji će aminovati moja interesovanja. Mnogo toga me nije naučila, ali me je naučila i da znam šta ne želim.

Veliki broj ženskih likova u domaćoj kinematografiji uslovljen je društvenim normama, u manjem ili većem procentu. Srećom, te stvari su počele da se menjaju, pa će generacije koje dolaze imati priliku da odrastaju uz žene koji ih uče kako da sanjare, kako da vole sebe, kako da se bore za ono što žele i kako da ne robuju arhetipima.

Ono što sigurno znam je da postoje žene u koju će se devojke i dečaci zaljubljivati, koje će oponašati, kojima će se diviti, postoje žene na filmu koje će romantizovati feminizam u domaćoj kinematografiji. I ne samo to, postoje i žene koja će sve to iz senke posmatrati, jer će gledati kako rečenice koje su one stvorile postaju kultne replike. Dve takve žene sam zapitkivala, provocirala, pokušavala da ih navedem na "pogrešan" odgovor. Nisam uspela.



Kada sam ih pitala da li žele da pričaju sa mnom na temu žena u domaćoj kinematografiji, pristale su odmah, ali mislim da su imale veliku tremu dok su to radile.

Tamara Baračkov, dramska spisateljica i Maja Šuša, glumica i kreativna direktorka Bašta fest-a koji počinje 29.juna u Bajinoj Bašti, pričale su sa mnom o temi o kojoj deluje kao da se mnogo priča, a ne priča se uopšte.

VICE: Kada razmišljaš o domaćoj kinematografiji na koju junakinju prvo pomisliš i zašto?

Tamara: Na Stanu iz filma Mirisu poljskog cveća! Ne znam zašto je meni taj lik toliko zanimljiv, njeno poreklo, način života, svet u kom živi veze nemaju sa mojim, ali i pored toga strašno je živopisna epizodna junakinja. Cinična je, ima tu distancu i ironični otklon prema dilemama i navodnoj, prenaglašenoj teskobi Ivana (Ljuba Tadić). Čak je zanimljiv i taj komički kontrapunkt koji iz lika Stane proističe, spram Ivanove "over the top" dramatčnosti. Jeste ona jednostavna, neobrazovana žena, radi na šlepu sa mužem Smrdom, ali je istovremeno veoma dominantna i autoritativna, samosvesna i odlučna.

Maja: Na Jovanu Lukinu. Zato što pleše kao da ništa drugo u životu ne postoji. Ima jedna pesma Milene Marković koja kaže „ja kad budem igrala sve će da stane" – e pa to. I zato što je Merima Isaković (koja igra Jovanu Lukinu) išla u razred sa mojom mamom. I to je možda bio jedan mali razlog zašto je moja mama arhitekta prihvatila da je okej da joj ćerka bude glumica. I zato što je naša asistentkinja Hana Selimović na akademiji radila sa nama neke genijalne vežbe uz muziku iz tog filma. Eto koliko snage na jednom mestu.

Da li smatraš da fizička lepota obezbeđuje neku vrstu unutrašnjeg mira? Šta smo naučile od Branke (Sonja Savić u Šećernoj vodici)?

Tamara: Mislim da utrašnji nemir i nesigurnost proizilaze iz potrebe da ispunimo određen nametnute standarde lepote, ne bi li bili prihvaćeni. U tom smislu, taj mir može se dosegnuti kada postaneš svestan toga da je tvoje telo ili lice takvo kakvo je ali je tvoje, ne mora nužno biti vezan za postizanje estetskih kriterijuma koji će te učiniti društveno prihvatljivom osobom.

Koje vrste stereotipa se često pripisuju ženama domaće kinematografije?

Tamara: Čini mi se da kategorija žene u domaćem filmu izuzetno široko polje, teško ih je svesti u jedan koš, posebno zato što se razlikuju od jednog perioda do drugog. Percepcija žena menjala se u zavisnosti od nekih društevnih okolnosti, estetike, konteksta... Rekla bih da su žene u domaćem filmu- podređene. Ako je uopšte moguće generalizovati tako, ali recimo da su mahom pratile centralnog muškog junaka, i bile u fiunkciji rešavanja njegovih probema. Naravno, ima izuzetaka, ali kažem- suviše je širok pojam žena, da bismo mogli da ih podvedemo pod nekoliko ključnih stereotipa. Ima krajnosti- od fatalne lepotice do potpuno inferiorne mučenice.

Koje vrste stereotipa se često pripisuju ženama domaće kinematografije?

Maja: Da su lepe i kurve. Ili očajne i ponizne.

Da li možeš da nabrojiš tri glavne ženske uloge kojima je osim porodice fokus i na nekoj vrsti interesovanja ili na karijeri? Misliš li da postoje domaći filmovi koji bi uspešno prošli Bekdel test (Test pomoću kojeg se određuje da li je film kreiran prema feminističkim načelima, što znači da treba da zadovolji tri reklo bi se jednostavna kriterijuma: da sadrži minimum dva ženska lika koja imaju imena, da ta dva lika imaju dijalog i da tema o kojoj razgovaraju nisu muškarci)?

Maja: Verovatno postoje, ali sigurno ih ima jako malo. Evo na pamet mi padaju filmovi koji, između ostalog, govore o mladim ženama koje pokušavaju da se izbore za svoje pravo da budu drugačije – "Klip" Maje Miloš, "Neposlušni" Mine Đukić, "Sve je više stvari koje dolaze" i "Nikog nema" Jelene Gavrilović, "Tranzicija" Milice Tomović, pa i "Vlažnost" Nikole Ljuce. Nadajmo se da je došlo vreme kada imamo više prostora da o tome pričamo i gledamo u kinematografiji danas.

Tamara: Možda bih se setila nekog ženskog lika koji je fokusiran na karijeru iliima neka druga interesovanja, ali istovremeno jeste usmeren i na muškarca... izgleda da je uvek tako. Prvo mi na pamet pada Luna iz Crnog bombardera, kao savremena urbana devojka, na čelu rok benda, ima neki cilj pred sobom, usredsređena je na svoju muziku.

Znaš ono kako za svaku situaciju u životu postoji scena iz Seks i grada, jel postoji neka "ženska" scena iz domaće kinematografije, a da si mogla sa njom nekada da se poistovetiš?

Maja: " Una" Miše Radivojevića, sve scene. TAMARA: Ne sećam se da je bilo primera situacija u kojima bih mogla da prepoznam te neke tipično „ženske" nedoumice i probleme, koji bi meni bili bliski. Ne znam u kojoj meri je, u našoj kinematografiji, žensko pitanje bilo u fokusu...

Šta su generacije naših mama mogle da nauče o ženama iz domaće kinematografije, a šta naše? Da li postoji neki razvojni put lika žene na filmu?

Tamara: Generacije naših mama su, verovatno, učile da je porodica najvažnija, i da se za nju treba boriti, a to recimo meni ili devojkama iz moje generacije uopšte nije prihvatljiva premisa. Npr. meni je jako zanimljiva pozicija žene u filmu Otac na službenom putu, gde Sena toleriše sva muževljeva neverstva i ostaje sa njim. Pretpostavljam, neke generacije starijih žena bi rekle- pa da, ona se bori za svoju porodicu i brak. Ali, ja to ne mogu da razumem. Kao da je podrazumevano da ona treba da trpi i prećutkuje sve što joj muž priređuje i ceo život podredi njemu, da ga prati i kad je hapšen, i sve što sledi njemu kao kazna, ona da to podnosi sa njim.

Da li misliš da je Jaglika (Mira Furlan, Lepota poroka) prozor u svet van društveno prihvatljivih okvira?

Maja: Za to vreme, za neke ljude - sigurno je bila. Za mene danas Jaglikin život u Međeđama je prozor u neki svet koji nisam znala kako je funkcionisao (lažno govorim u prošlom vremenu, kao da na neki način nije tako i danas). Mislim da je bitno da svako zna šta je sve moguće i dostupno, a stvar izbora je kako ko doživljava i upražnjava ljubav ili bilo šta drugo. "Lepota poroka" je važan i divan film. Meni je posebno uzbudljivo što je Luka (Mima Karadžić) podjednako tragičan junak kao i Jaglika. To nije ženski film, nego film o slobodi, otkrivanju i dopuštanju sebi da osetiš i osvestiš granice.

Jel misliš da je Kristina (Seka Sablić, Maratonci trče počasni krug) preteča starlete u Srbiji?

Tamara: Nikada nisam razmišljala o njoj na taj način. Kristina je, u porodici, podređena ocu, neprikosnovenom autoritetu, od kojeg svi strepe. Tako da je odnos prema Mirku, Đenki, pa i celom „filmskom projektu" neka potvrda važnosti postojanja, i način dobijanja pažnje, ali ne te pažnje koju bismo danas vezivali za starlete, jer to je slava radi slave, bez nekih veština i talenata. Kristina nešto pokušava da radi, i njoj baš i ne ide ni sviranje klavira ni gluma, ali kako je otac stalno gura u stranu i drži pod kontrolom, mislim da je njena potreba da dokaže svoje postojanje, trud da bude deo nekog novog sveta, nečeg savremenog.

Maja: Jao, tako nešto mi nije ni palo na pamet. U odnosu na starlete koje su sigurno nešto najvulgarnije i najneukusnije što se pojavilo kod nas i neprestano nas zapljuskuje novim primercima svoje vrste, Kristina je toliko slatka, naivna i simpatična. Pa, evo, koja starleta svira klavir i posvećeno voli film? A o golom telu na filmu i starleti takođe ne želim da govorim kao pojmovima koji imaju bilo kakve veze jedan sa drugim.

Šta misliš da muškarci mogu da zaključe o potrebama žena na osnovu ženskih likova u domaćem filmu? Da li je, kada uzmemo u obzir naš mentalitet, muškarcima moguće da se identifikuju sa ženama na filmu?

Maja: Nažalost, često pomislim kako je muškarcima teško da se identifikuju sa ženama uopšte, i na filmu i bez njega. Ali, kako se pojavljuje "novi talas ženskog filma" i u svetu i kod nas (koliko god glupo taj termin zvučao), želim da verujem da će imati više prostora za bolje razumevanje, a samim tim i za stvaranje jasnijih i konkretnijih zaključaka (možda i pouka?). Ali ipak mislim da nisu muškarci tako "glupi" da tu nešto ne shvataju, samo se prave, jer je lakše.

Tamara: Teško je da potrebe žena obuhvatim u jednim motivom. Kao da se uvek insistiralo na nekoj jasnoj distinkciji između muških i ženskih problema...

Ja ti nabrojim nekoliko ženskih likova, a ti ih zamisliš kao drugarice i kažeš mi koje bi im uloge bile u tvom društvu? Jagodinka Simonović (Dragana Varagić, Varljivo leto 68), Ida (Branka Katić, Crna mačka, beli mačor), Izabela (Eva Ras, Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT), Hatidža (Ljubica Adžović, Dom za vešanje) i Gordana Diklić (Milena Dravić, Nije lako sa muškarcima).

Maja: Čini mi se da bi me Izabela i Jagodinka nervirale, od Ide se ne bih razdvajala, Gordanu bih vodila na more, a Hatidža – jedna reč: baka.

Statistički, ženskih likova na filmu ima manje nego muških. Postoje brojni razlozi (čitaj: izgovori) za to. Od mentaliteta, patrijarhata, neravnopravnosti, slučajnosti ili jednostavno da nisu kompetentne. Možda bi žene više volele da provedu to vreme na ispijajući kafe, lakirajući nokte, kuvajući ili pušeći kurac? Možda. Ali sigurno postoji i veliki broj njih koji bi isto tako možda želeo da to sve radi i na filmu i to mnogi češće. Možda čak i da pokažu neko interesovanje, možda da pokažu još više i još bolje šta sve mogu.

Uvodna scena filma Mlad i zdrav kao ruža je (iako citat na Godarov film «Do poslednjeg daha»), jedna od najboljih scena domaće kinematografije po mom mišljenju. Jedan mali rediteljski postupak, bi bio jedan veliki korak za ženu u kinematografiji, a to je da je ulogu Dragana Nikolića, (koliko god ga ja obožavala, ovo nema veze sa njim) preuzela žena.

Zamislite samo, bolnu ispovest Stevana Nikolića zvanog Stiv u ulozi Sonje:

«Sonja Savić, 25. septembra u Čačku. Od oca Milovana i majke Mikaine. Sa nepune tri godine doneta u Beograd, gde i danas živi. Baletom se bavila na najevropskiji klasičan način. Potom glumom u RTB pod vođstvom gospođe, predratne glumice, Anite Brzanović. Upisuje FDU u Beogradu, 1978. Četiri godine kod Ane Denis učila scenski pokret i imala dodatne časove treninga i predavanja klasiče pantomime četiri puta nedeljno po tri sata. Kasnije shvatila da joj je predavala prvi asistent Marsel Marsoa. Od 1981. član Udruženja filmskih glumaca Republike Srbije. Snimila trideset i pet igranih filmova. Možda i više ne vodi evidenciju, smatrajući ih ostvarenjem zanatskih zadataka, radi egzistencije. Deo prve medijske TV generacije «bivših južnih Slovena». Iskusivši nasilje neobrazovanih, radi na kultivisanju informacijskog, globalno psihodeličnog, balkanskog hibrida savremenog socijalnog akta 90ih. «

I ono što nam još kaže Stiv, a kroz ovaj tekst i svaka žena sa domaćeg filma i iza njega: "Ja sam tvoja budućnost".

Još na VICE.com:

Droga u domaćim filmovima

Ne skidajte domaće filmove sa neta, sigurno će vas uloviti

Zašto mi "Grlom u jagode" stoje u grlu čitav život

Tagged:
Film
Srbija
Žene
uloge
kinemtografija