Nacistički logori u Poljskoj uz zvuke narodnog plesa

Ovo je treći deo šestodelnog serijala. Pročitajte ostale nastavke ovde.

Četvrtog dana guglam "ojed u poljskom autobusu". Ne postoji takva boljka. Što znači da sam ili Nulti pacijent ili da je nadraženost mog donjeg postroja posledica preteranog turističkog grupisanja. Šta god bilo, pokušavam da ne mislim na tu nelagodu. Na kraju krajeva, nalazimo se na ljupkoj večeri sa polkom i piroškama van grada i otkrio sam do tada — za mene — nepoznatu supkulturu: permanentne turiste. Kao autsajder, sprijateljio sam se sa dvojicom perma-turista: sedamdesetgodišnjim gej parom iz San Dijega, od kojih se jedan, sardonični bivši prodavac kadilaka po imenu Daglas, tokom polka nastupa naginje preko mog tanjira i govori mi da sam uljez.

Polka bend je, uzgred, spektakularan. Osam veselih sestara u poodmaklim godinama u identičnoj "narodnoj nošnji": vezene bluze, bele talasaste suknje, crvene čizme i parče četvrtaste tkanine na glavi, postavljane ravno odozgo kao da su salvete bačene s visine. Sestre sviraju sve, od klarineta do violine. Dama na basu svira kao Slim Džim iz starih Stray Cats, kad bi Slim Džim obitavao u telu vaše bake, a vaša baka pojela svoju baku. Kao i mnoge starije žene koje sam video u Poljskoj, sestre pomalo liče na Majka Pensa. (Neobično, ali mnoge mlade žene su Melanijine dvojnice po jagodicama.)

Iako je zabava dobra, teško je opustiti se i uživati. Pored straha da će me odvući sa moje stolice i naterati da plešem polku, obuzeo me je neki pritajeni užas. Danima su nas, na kraju krajeva, na kašičicu hranili jezivim delićima poljske prošlosti. Kao, na primer, da je 1648. godine u seljačkoj buni pobijena četvrtina Jevreja u ruralnoj južnoj Poljskoj. (U ono vreme, jedna od retkih profesija dostupnih Jevrejima bila je sakupljanje poreza i stanarine za stanodavce, koje niko nije voleo da plaća. Kao što možete da pretpostavite, niko nije ubio stanodavce.) Ili da su 1942. godine, u selu ispred Bijalistoka, meštani navalili na svoje nehrišćanske susede sekirama, motkama i palicama s ekserima. Muškarcima su iskopane oči, a bebe su bacane na zemlju i gažene. Nemci, koji su to s zabavom posmatrali, naredili su Jevrejima koji su ostali na nogama da ruku vezanih na leđima odu na gradski trg i pevaju: " Mi smo izazvali rat! Mi smo izazvali rat!" (Pretpostavljam da na poljskom bolje zvuči.)

Sve to, u noći bez mesečine i dvorani za polku daleko od grada, postaje više od istorije. To postaje realna mogućnost. Rustikalni dekor sadrži i lakirano stablo sve do tavanice, sa kog visi trio punjenih fazana. Zaričem se da ću, ako bilo šta pođe po zlu, otkinuti oštru granu ili dohvatiti fazana s zašiljenim kandžama na prstima i braniti se njime.

Obično nisam paranoičan. Ali obično nisam u Poljskoj. Primetivši da sam nervozan i zamišljen, Daglas mi pucketa prstima pred licem. "Ima li koga kod kuće?" "Ahhh, izvini", mrmljam, kopajući po mozgu u pokušaju da se setim o čemu smo to pričali. Ah, da. "Kako si znao", pitam ga, "da sam uljez, Daglase?"
"Zato što se stalno trudiš da sediš sam." Daglas bez pitanja uzima ostatke moje piroške i nastavlja: "To se prosto ne radi." On i njegov partner Tito, vispreni, sedokosi penzioner iz Njuport Biča, profesionalni su grupni turisti, upravo se vrativši sa trinaestodnevne turneje po Irskoj. Nakon naše istočnoevropske ekskurzije idu direktno na dvadesetjednodnevno krstarenje po Aljasci. Obojica obožavaju prijemčivost tura kao što je ova. Među redovnim putnicama mnogo se, naravno, priča o valjanosti sadašnje ture u poređenju sa nekim epskim turama iz prošlosti. "Turistički vodiči su ključni za uspeh ili neuspeh ture", kaže mi Tito. "Margaret je suviše lese fer. Imamo previše izbora na raspolaganju. Ona je u fazonu, hoćemo li da se nađemo na Šopenovoj fontani za 20 minuta ili kod Geteove pidžame za pola sata? Kad smo imali slobodnog vremena u Poljskoj, nisam mogao da nađem autobus!"
"Rekao sam ti, nosi sa sobom telefon!", prekoreva ga Daglas. Na to se Daglas i Tito upuštaju u ličnu raspravu, tako da zapodevam razgovor sa Pem, simpatičnom bivšom bibliotekarkom koja u restoranu sedi preko puta mene. Napola vičući kako bi nadglasala solo na klarinetu, ona govori o problemima svoje ćerke sa metom. "Može da se kupi širom Nebraske", kaže ona. Kad je pitam kako je sada, Pem vadi svoj novčanik i pruža mi matursku sliku devojke sa rupicama u obrazima, slatkim osmehom i frizurom na krestu. "Sada je sjajno", kaže mi zureći zbunjeno i začuđeno u fotografiju ćerke. "Shvatila je da joj se ne dopada koledž i prepisala se u školu za čuvare mrtvačnice. Kao što sam joj uvek govorila, suština je pronaći ono što voliš da radiš."

Pem putuje sa najboljom prijateljicom Trudi, penzionisanom učiteljicom iz iste škole u Omahi. Kao i mnogi grupni turisti, ona je prokleta — ili blagoslovena — mužem koji ne voli da putuje. "I tako on ostaje kod kuće, a mi devojke idemo na daleke pute."

U tom trenutku Pem uvlače u poljski red za kongu i, očigledno misleći isto što i ja — Molim te, Bože, ne daj da plešem polku! — Daglas mi klima glavom i mi se iskradamo kroz sporedna vrata na terasu, pre nego što nas odvuku na plesni podijum. Napolju vazduh miriše na dizel i Daglas napadno nabira nos. "Jesi li dobro?", pitam ga. "Jesam. Samo mi se ne dopada ovaj smrad i ne volim što moram da plaćam 68 dolara za poljske takose."

"To 'piroška' znači u prevodu sa poljskog", ubacuje se Tito. "Tako."

Narednog dana u Krakovskom getu, predaju nas domaćem turističkom vodiču Tesi, sofisticiranoj starijoj ženi sa dostojanstvenom aurom što govori "sve sam već videla" nalik poljskoj Bi Artur. Ona nas uvodi u hram Remuh, jednu od dve preostale funkcionalne sinagoge u gradu. Da biste ušli, morate da platite 50 zlota mrzovoljnom sredovečnom liku koji ruča — sendvič sa tunjevinom na belom hlebu i koka-kolu — uzima novčiće ne dižući pogled i pruža kartonsku kutiju punu svetloplavih jarmulki.

Sinagoga datira iz 1500-tih godina i još uvek ima prvobitna vrata, impresivan komad drveta, a Tesa se stara da zastanemo i divimo im se. "Otporno", poslušno objavljuju Bob i Beti, bračni par iz Nju Džerzija. Nakon što bacimo pogled unutra na bimu i klupe, pratimo je napolje do obližnjeg groblja.
"E sad", počinje Tesa, dok stojimo na lišćem prekrivenom groblju, punom slavnih rabina još iz 16. veka, "da vam kažem koju o ovom predivnom groblju." Dok govori, dokono se pitam šta bi mrtvi svetac u grobu desno od mene rekao za Marvina, bucmastog ćelavog prodavca osiguranja iz naše grupe koji vezuje pertle na nadgrobnoj ploči pokojnog rabina. "Nemci su digli u vazduh svaku sinagogu u Krakovu. Zašto nisu digli u vazduh i ovu?" Ona snižava glas, kao da Gestapo čuči s druge strane zida. "Zato što im je rabin rekao da je zemlja na kojoj je izgrađena ukleta. I tako, umesto da je dignu u vazduh, nacisti su pokrali sve iz nje i unutra držali svoju opremu. Ali nisu do kraja poštedeli groblje. Štaviše, popločali su put iz Krakova razbijenim nadgrobnim pločama. Posle rata, sve pronađene nadgrobne ploče vraćene su na groblje koliko je to bilo moguće."

Sledbenici — ako je to prava reč — ostavljaju poruke na komadićima papira za Mojsija Iserlesa, voljenog rabina iz 16. veka za kog neki veruju da može da reši njihove probleme. "Da li prime mejlove?", dobacuje Tim, naš autobuski šaljivdžija, koji je unutar hrama umesto jarmulke radije nosio kapu Majami Marlinsa.

Tesa nastavlja. "Primetićete da su po grobovima posuti šljunak i kamenčići. Hrišćani na grobove stavljaju cveće", objašnjava ona, ni ne upozorivši nas da sledi metafora. "Jevreji stavljaju kamenje. Zašto? Zato što su, kad je Mojsije izveo svoj narod iz Egipta, ljudi umirali. Sahranjivali bi ih u pustinji i stavljali kamenje na njih. Postoji izreka na hebrejskom koja glasi: 'Ako postavimo kamenje, uvek ćemo se sećati.'"

Divna priča. I kada ona završi s njom, shvatam da je način na koji je ova tura osmišljena posebno genijalan. Memorijalni centri i getoi su kao bolna-ali-tužno-prelepa urbana predjela. Dobar način da se lakše uđe u ružna i paklena odredišta koja nas čekaju.

Sledeći na jelovniku je Aušvic.

Još na VICE.COM:

Od Beograda do Aušvica: moja baka, broj 81956

Zaboravljeni užasi Ravensbrika, nacističkog koncentracionog logora za žene

Šetnja Jelisejskim poljima sa 120 hiljada sirijskih izbeglica