LGBT

Prva Povorka ponosa u Sarajevu: “Sarajevo je pobedilo!”

Situacija je od samog starta bila znatno opuštenija od onoga što smo očekivali.

pisao Maša Milutinović; fotografije Maša Milutinović
08 Septembar 2019, 1:48pm

Grupa od pedesetak aktivista iz Beograda krenula je na prvu bosanskohercegovačku Povorku ponosa u Sarajevo oko 4 ujutru. U busu, tamo negde oko Zvornika počeli smo da većamo o tome kako će biti - kao u Beogradu 2010. Ili 2014. godine. Na kraju, ispalo je sasvim drugačije.

Došli smo u Sarajevo oko 10 i tih sat vremena do otvaranja ulaza proveli smo u poznatom sarajevskom kafiću na Obali Kulina Bana uz kafu i pivo. Situacija je od samog starta bila znatno opuštenija od onoga što smo očekivali. Nakon 15 minuta otvaranja kapija svih 700 narukvica previđenih za goste su se potrošile, jer su orgaizatori očekivali oko 500 ljudi. Do 12 sati Titova ulica je bila krcata - redari i policajici su pokušavali da nas skone sa trotoara, na ulicu, ali jednostavno nije bilo mesta. Oko tri hiljade ljudi upitilo se ka Predsedništvu nešto posle 12 časova, a ja sam iskoristila priliku da razgovaram sa onima koji su došli da ponosno prošetaju ulicama Sarajeva u borbi za jednaka prava LGBT osoba.

Prijateljska lica na ovakvim događajima nisu izuzetak. Kad sam ugledala sarajevsku dramaturškinju Asju Krsmanović, odmah sam joj prišla, čestitala Prajd i pitala o utiscima ovog sunčanog dana u Sarajevu.

1567949619590-627bcc2f-0286-4b02-80b2-5b61c3759ed5
Asja Krsmanović

Asja Krsmanović: “Imala sam veliki strah da dođem, bila sam ubeđena da ipak neću doći pogotovo nakon svega što se dešavalo 2008. godine. I jutros sam se probudila sa oprečnim osećanjima. Pitala sam se da li se uopšte vredi boriti za građansku Bosnu i Hercegovinu. Onda sam rekla - e znaš šta, nećete me poraziti!”

Dok hodamo sa limenkama piva u rukama, prisluškujem razgovore ljudi oko mene. Ima stranaca, ima diplomata, ali deluje kao da ljudi iz Sarajeva i regiona dominiraju. Najviše se čuje “naš jezik”. Prilazim Ameli iz Sarajeva koja kaže:

“Stvarno sam ponosna na ovaj moj grad i državu, da se ovoliko ljudi odazvalo. Stvarno to nisam očekivala, ma koliko god da sam želela. Posebno mi je drago što je dosta starijih došlo da podrži.” Ovih dana Amela je razgovarala sa mužem u vezi sa odlaskom na Paradu: “Šta će biti, ovamo dete malo, dve godine ima. Ali upravo sam zbog njega odlučila da dođem danas.”

1567949758131-674a6252-c391-470d-8b32-99edc495dd43
Amela

Tu su i gosti iz regiona - među njima i Goran Miletić, jedan od članova Organizacionog odbora Beograd Prajda: “Pozitivno sam iznenađen zbog broja ljudi koji je došao jer je i ovde cela atmosfera pre Prajda bila kao kod nas 2010, 2011, 2012. Ali, ljudi se ne plaše, što nije bio slučaj 2010. u Beogradu.”

Sara, Ana, Sara i Azra su iz Sarajeva i imaju oko 19 godina: “Divno je, ja se malo-malo rasplačem.”, “Sjajno što ima ovoliko ljudi s obzirom da je prva Povorka!” Neke su roditelji pokušali da odgovore od dolaska, a nekima su se roditelji pridružili. Ipak misle da je većina njihovih LGBTIQ prijatelja ostalo kod kuće zbog straha od osude društva i porodice. Zato su one tu: “Nešto smo dobili, možda nemamo one karavane kao i inostranstvu ali imamo ljude.”

1567949846451-1162f694-0a35-4b4e-8ee2-b8804307fff7
Sara, Ana, Sara i Azra

Na šetnji su i roditelji sa decom, kućnim ljubimcima... Prilazim grupih mlađih roditelja sa nekoliko dece od 4-5 godina i pitam ih šta je za njih porodica, pogotovo imajući u vidu skup koji se dan pred Parade ortanizovao u Sarajevu: “Jednom rečju porodica je ljubav. Ljubav i poštovanje. Nije bitno ni kako ni šta ni ko ni sa kim, samo ljubav, to je to.” kaže otac dve ćerke Sadik Sejdinović.

1567949924419-355ea719-2a81-4f2d-85f1-988f46726000

Na pola trase ono pivo sa početka tera u toalet, pa rešenje nalazim u kafiću koji se nalazi u ulici kojom Povorka prolazi - ulazim unutra gde sedi jedan konobar i koristim priliku da vidim šta on misli o povorci: “Bosna i Hercegovina ima problema, ali prvi koji treba da rešimo je primitivizam. Kada to rešimo neće biti ni onih koji se protive ovakvim događajima.”

Povorka se približava Predsedništvu gde organizatori drže kratke govore i završavaju protest sa dve pesme koje izvodi sevdah muzičar Damir Imamović - “Snijeg pade na behar na voće” i “Bella Ciao”. Dok masa peva sa Damirom ja srećem prijatelja, aktivistu, bibliotekara i tech manijaka - Feđu Kulenovića koji nosi redarski prsluk.

1567950036753-38bd2788-c9df-4e77-bb55-c7867d0861b1
Feđa

Grlimo se u toj euforiji i za kraj on mi kaže: “Znao sam da će ovako biti. Zato sam i došao da podržim ove ljude koji imaju jednaka prava - kao i oni koji se mole bogu i koji se ne mole bogu, bilo ko. Ovo Sarajevo je otvoreno uvek i za sve. Kada je nestalo narukvica, pa onda i mastila za pečat (koji su zamenili narukvice) - znao sam da je ovaj grad pobedio!”

Po dogovoru sa policijom koja nas je pratila iz Beograda sedamo u bus i idemo kući. Možda smo dugo čekali da Sarajevo dobije svoju prvu Povorku ponosa, ali jedno je sigurno - nije nas izneverilo.

Pogledajte još slika:

1567950084248-6f534b0d-dc37-4195-970f-ee7fbfdbf0cc
1567950133684-7e31286a-9235-4ae0-a3d5-679622812d13
1567950207817-0f0530c1-d9af-44ab-ace3-791485b097d1
1567950377145-adf91e59-d398-4fd0-b116-9c35e98d5664
1567950421811-2f76da52-e813-4f06-8a48-360beee852b5