Išao sam na svetski samit dilera droge. Evo šta sam naučio

Od smrtonosnih ulica Manile do brazilskih favela, farmi kokaina u Kolumbiji pa sve do polja opijuma u Iranu, bivši diler droge, Niko Vorobiov proputovao je planetu kako bi bolje razumeo ljude koji su odgovorni za cirkulaciju droge oko nas. Rezultat je njegova nova knjiga Dopeworld: Adventures in Drug Lands. VICE je seo i razgovorao sa Nikom, koji je rođen u Sankt Petersburgu, odrastao u Londonu da čuje šta on misli o vezi čovečanstva i proizvodnje, prodaje i konzumacije narkotika.

VICE: Deluje da si u svet droge uleteo naglavačke?

Niko Vorobyov: Pre desetak godina, bio sam samo student koji je doneo neke loše životne odluke. Nije da sam baš bio Toni Montana, ali ako ti je trebalo nešto u studentskom domu, ja sam bio čovek za tebe. prodavao sam travu, koku i MDMA, imao sam sve što ti je potrebno za dobar večernji izlazak.

Bilo je to lelujavo putovanje: Čak sam završio opljačkan i izboden u jednom trenutku. Kada sam stigao do bolnice sam izgubio toliko krvi da su sestre bile iznenađene da sam još živ. Nož je oštetio i neke nervne završetke pa jedno vreme nisam uopšte imao osećaj. Na kraju sam ipak nabavljao kilograme droge, radio sa tri različita dostavljača, imao nekoliko tipova koji su radili za mene.

Ipak si na kraju uhapšen. Kako je bilo u zatvoru, i šta si tamo naučio?

U principu nisam dobio veliku zatvorsku kaznu, dve i po godine. Ali za nekog koji nikad ranije nije tamo bio, a ima samo 23 godine, to je bio ozbiljan šok. Imao sam puno vremena da razmišljam o tome kako sam sebe doveo u taj položaj. Puno sam čitao, pa sam između ostalog pročitao i knjihu čuvenog dilera droge Hauarda Marksa, Mr Nice. Ona mi je pomogla da se ozbiljno zamislim.

Počeo sam da pišem pisma ljudima van zatvora. To mi je pomoglo da ostanem zdrave pameti. Kada sam izašao, poželeo sam da tu negativnu priču pretvorim u nešto pozitivno. Dosta ljudi je čitalo ta moja pisma, i svidelo im se. Pomislio sam - zašto ne bih putovao svetom i pisao knjigu o drogama?

Da li si se radio na putovanjima?

Ne partijam baš kao što sam nekada umeo. Preferiram stvari koje me drže na zemlji, kako ne bih gledao roze slonove, kapiraš. Ipak, najluđa stvar koju sam probao je Ajahuaska. Odvelo me na granicu univerzuma i nazad, to nikada neću zaboraviti. Kako si pronalazio gangstere i one koji kupuju drogu?

Ne zaboravi da sam bio deo tog sveta. Znao sam puno ljudi, prijatelje prijatelja na primer. U Meksiku i na Filipinima sam unajmio fiksera. Znaš, nije baš da sam mogao da se pojavim u meksičkom mestu koje vode karteli i pitam prolaznike - kome pripada ovo polje opijuma?

Šta te je najviše potreslo dok si pisao knjigu?

Snažno iskustvo bilo je ono kada smo zajedno sedeli i pričali, ja, kao bivši diler ekstazija i otac dvojice dečaka sa severa Engleske koji su zajedno overili u jednoj noži od iste te droge. U njima je bila šest puta veća doza od uobičajene. Srceparajuće iskustvo. Nijedan otac na svetu to ne bi trebalo da doživi. Pomislili biste da taj čovek mrzi nekog poput mene, ali ne mi smo možda i na istoj strani. Da su kupili te pilule u legalnoj radnji, ili apoteci, znali bi njihov sastav, jačinu i koliku dozu uzimaju, i bili bi živi. Ono što me je u stvari najviše pogodilo je strašno siromaštvo. Mi ne znamo koliko dobro živimo u zapadnom svetu. Upoznao sam porodicu koja se raspada u narko ratu na Filipinima. U kojoj je majka uhapšena, a otac nije bio sposoban da zarađuje za život. Dete im je umrlo od gladi.

U Brazilu si bio sa bandama u favelama?

Luda noć. Zvao me je prijatelj i pitao hoćeš na žurku koju svake nedelje organizuje glavna banda u faveli, "Red Command". Te žurke se zovu “funk balls” [bailes funk], i realno je to divlji rejv na ulici, samo što je prisutno brdo klinaca koji imaju 13 godina i nose automatske puške.

Posetio si i polja opijuma u Iranu.

Iran je super zemlja za putovanje. Ljudi su jako srdačni, ali žive pod vrlo represivnim režimom. Zabranjen je alkohol, ali je zato opijum vrlo popularan. Zapravo sam dva puta pušio opijum čak i sa pandurima. Prvi put kad me je jedan povezao, a drugi put dok sam sedeo sa njih nekoliko i pušio pored reke, jedan je izvadio telefon i pokazao mi svoju fotku u policijskoj unifromi. To pokazuje koliko su droge duboko prodrle u naše društvo, čak i u Islamskoj republici.

Video si toliko različitih zona droge, šta su sličnosti, a šta razlike?

Ono što ljudi koriste kako bi se uradili u različitim državama malo veze ima sa zakonima, a mnogo više sa kulturom. Pušenje opijuma je traticionalna navika u Iranu, ali je alkohol zabranjen. Oni takođe i popiju poneku, naravno, ali su opijati daleko socijalno prihvatljiviji, makar u nekim krugovima. U međuvremenu, u Japanu, postoji jako konformistička i kolektivistička kultura koja negativno posmatra sve što je ileglano. Ipak, kod njih se ljudi često rade metamfetaminima. Oni se savršeno uklapaju u njihov brz, radoholičarski način života. Ukoliko radite maničnu smenu od dvanaest sati, male su šanse da ćete želeti da se iskradete kako biste spušili topinu.

U brazilskim favelama, ili u komšilucima gde vlada mafija na Siciliji, očigledno je da ljudi koriste droge. Ipak, ono što sam primetio u strožim državama poput Japana je da korisnici i dileri drogama ipak ostaju u pozadini, kao otpadnici društva. Upoznao sam jednog člana jakuze, što je japanska mafija, i on mi je ispričao kako je komadao tela dilera. Dopeworld je svuda oko nas, samo je u nekim mestima bolje naguran pod tepih.

Kako si uspeo da preživiš svoja putovanja, i da li je bilo bliskih susreta sa smrću?

Pokušao sam da planiram unapred što sam više mogao kako bih bio siguran da sam u kontaktu samo sa ljudima koji me mogu dovesti do pravih osoba. Najjezivije iskustvo imao sam verovatno kada sam se lice u lice susreo sa filipinskim plaćenim ubicom. Bili smo u zadimljenom karaoke baru negde u predgrađu Manile, i on je seo između mene i izlaza, noseći fantomku i mašući mi pištoljem ispred lica kada sam ga pitao koliko ljudi je ubio (32).

Ipak, da budem iskren, uvek sam bio spreman na rizik i opasnost, iako nekada prođe i po ceo dan da ne pogledam telefon zato što se plašim šta je riba sa kojom se dopisujem odgovorila. Mislim da se radi o tome da zapravo ne moram da pročitam te poruke, dok, kada sedim sa maskiranim naoružanim čovekom, već je prekasno da se povučem. Ukoliko on odluči da mu se ne dopadate, nemate šta tu puno da učinite - tu ste gde ste.

Čemu te je ovo putovanje naučilo, a da prethodno nisi znao?

Mislim da je najvažnija stvar koju sam naučio to da postoje drugačije perspektive. Mislio sam da je Duterte smećar koji naručuje masovna ubistva. I dalje to mislim, ali to što sam bio u Manili učinilo je da primetim zbog čega ga neki ljudi podržavaju. Čak iako je njihova porodica ubijena od strane ubca na motorima, oni će misliti da je to i dalje prava stvar za učiniti. Ovo me je podsetilo na to da svi živimo u sopstvenim mehurićima. Nekada sam bio u fazonu “LEGALZUJTE JEBENO SVE!“ Sada sam ipak malo oprezniji.

A šta je sa ljudima koje si upoznao, korisnicima, dilerima, ganksterima i policajcima. Šta si otkrio da većina ljudi ne razume?

Sad ću malo skrenuti u filozofiju. To što sam sedeo sa ganksterima i ubcama - a ne opravdavam ih, naravno, neki od njih su jebeni zlikovci - učinilo je da primetim gde su rođeni, koliko su nasilja u životu videli još dok su bili deca, tako da mi više nije iznenađujuće što nisu odrasli u astrofizičare. Isto je i sa zavisnicima. Ukoliko malu devojčicu siluje porodični prijatelj, kako ćete joj reći da je pogrešno to što traži fiks kako bi ublažila bol?Isto je i sa mnom. Možda, da me deca u školi nisu tretirala kao čudno dete imigranata, ne bih postao diler koji želi da dokaže nešto i time sjebao sebi život. Onda, sa druge strane, verovatno ne bih napisao ovu knjigu.

Šta misliš da su najveće zablude o drogama i do kojih zaključaka si došao?

Mi to ne želimo da priznamo, ali skoro svi se drogiraju. Ili pijemo, ili pušimo, ili vučemo belo vikendom. Čak je i kofein droga. Zbog čega smo tačno odlučili da pušenje buksni spada pod loše oblike ponašanja, ali je okej ispijati jeger? To ima više veze sa društvenim, kulturološkim ili političkim fenomenima koji su na snazi u dato vreme, a ne sa efektima koje droge same po sebi imaju.

Naš odnos sa tim pilulama, biljkama i praškovima koji golicaju naš mozak fascinantan je, i zbog toga sam pokušao da ga istražim u ovoj knjizi, baš kao i nenamerne posledice koje ovaj odnos sa sobom nosi: ubistva od strane policajaca, ganksteri i organizovani kriminal; ratovi u zemljama kao što je Kolumbija; činjenica da smo otpisali čitave populacije samo zato što su džankiji ili dileri, genocid na Filipinima; ovako su droge uključene u svaki sloj našeg društva.

U isto vreme sam pokušao da shvatim svoje mesto u ovoj ogromnoj zavrzlami. Ja sam prodavao preskupu priču, a možda sam i obezbeđivao otrov zajednici? Možda i jedno i drugo, kako se na kraju ispostavilo.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.