"Haker memorije" objašnjava kako se u umove ljudi ubacuju lažna sećanja

Težimo da o memoriji razmišljamo kao o savršenoj maloj vremenskoj kapsuli – važnim beleškama događaja iz prošlosti koji nam znače i koje nas čine onime što jesmo, nepromenjlivim poput vilinog konjica u ćilibaru. Pa, tako nekako. Nedavno sam se sreo Džulijom Šo doktorkom psihologije kriminala, stručnom u oblasti nauke o memoriji. "Ja sam haker za sećanja", kaže mi Šo. "Koristim nauku memorije da te nateram da misliš da si uradio stvari koje se nikada nisu desile."

Ubacivanje lažnih sećanja je, ispostvlja se, zabrinjavajuće lako.

Šo, Kanađanka koja trenutno žvi u Londonu, bila je u Torontu zbog promocije nove knjigu - Iluzija Memorije. U njoj opisuje kako lažna sećanja mogu biti slobodno ubačena u ljudski mozak što može dovesti do lažnih svedočenja u policiji zbog kojih pogrešna osoba može da završi u zatvoru ili, na primer, detaljnih opisa otmica vanzemaljaca koje se (skoro sigurno) nikada nisu desile.

"Memorija je kao mreža moždanih ćelija", objašnjava mi Šo. Mreža, koja se prostire kroz različite oblasti mozga, se stalno dopunjuje. To je važna funkcija koja ljudima, između ostalog, omogućava da uče nove stvari i da rešavaju probleme. Ali rezultat toga je da "može doći do manipulacije", kaže mi ona. "Svaki put kada ispričate priču, vi menjate svoje sećanje – to može biti dodavanje novih detalja, dodavanje sitnica koje ste zapravo čuli od drugih, ili izmišljanjem novih netačnih povezivanja događaja."

Na primer: Ako mislite da se sećate bilo čega iz perioda kada ste imali manje od dve i po godine, Šo kaže da je to sećanje lažno. (Pre toga, naši mozgovi nisu dovoljno razvijeni da čuvaju sećanja, fenomen poznat i kao dečija ili amnezija novorođenčadi). Takva sećanja ste "ili dobili preko fotografija, slika ili su vam možda roditelji isrpičali priču", kaže ona.  "Možete ih prilično lako prihvatiti."

"Činjenica da su sećanja u toj meri podložna promenama ima važne posledice za, recimo, sistem krivičnog prava, ističe Šo i dodaje da je to upravo ono čime se bavi u svom radu. "U labaratoriji, pomoću hakovanja memorije, ubeđujem ljude da su počinili krivična dela koja se nikada nisu dogodila", kaže Šo, inače predavač i istraživač na Univerzitetu South Bank u Londonu, odsek za pravo i društvene nauke. "To radim kako bih pokazala da proces policijskog ispitivanja može zaista da poremeti memoriju."

Da biste ubacili lažno sećanje "pokušaćete da kod nekoga pomešate maštu i memoriju", kaže ona. "To je to: teram ih da iznova zamišljaju kako se to dešava."

Počela bi tako što bi im saopštila da su počinili krivično delo, a onda tvrdila da ima insajderske informacije. Na primer: "Tvoji roditelji su mi rekli da si, kad si bio mali ukrao nešto i da je policija bila umešena", kaže ona i dodaje da bi rekla i da se čula sa roditeljima, te prenela detalje tog razgovora, "I onda ćete mi poverovati. Znate da sam pozvala vaše roditelje, a njima verujete", nastavlja ona. To joj daje kredibilitet.

Potom bi filovala detaljima – godine te osobe, rodni grad, ime najboljeg druga iz detinjstva i naterala je da iznova i iznova zamišlja taj zločin, iako ga nikada nije počinila. Nakon nekoliko nedelja, a možda čak i ranije, "postaje teže razdvojiti maštu i sećanje koje se vraća", kaže Šo. "Do kraja procesa, lako je pomisliti kako se to zaista dogodilo."

Naravno, lažna sećanja dovode do katastrofalnih posledica u krivičnom sistemu, šaljući nevine ljude u zatvor. Sa druge strane, mogu da pomognu u objašnjavanju "nemogućih sećanja", kaže Šo. Na primer, kada je neko siguran u to da su ga oteli vanzemaljci. Jednom kada se mentalni poremećaj i druge mogućnosti isključe kao objašnjenje, "moguće je da neko ima lažno sećanje", kaže ona. "Oni su to zamišljali iznova i iznova, ili im je sugerisano na neki način. Ili su gledali film i sanjali nešto o tome – i počeli da veruju da je to istina."

Pa, kada ćemo biti u mogućnosti da uradimo suprotno od ubacivanja lažnih sećanja – da brišemo ona prava, što je verovatno bolno i nepožljeno, bar iz našeg ugla?

"Unutrašnji sjaj besprekornog uma", klima glavom Šo kada sam to pomenula. Zbog toga što je memorija sačinjena od mreže po celom mozgu, ne deluje verovatno da ćemo u skorije vreme moći da iščupamo jedno celo sećanje. Ono što je verovatnije, kaže ona, je to da ćemo biti u stanju da otklonimo deo koji je najbitniji: emociju povezanu sa određenim sećanjem.

Sa optogenetikom (tehnikom koja koristi svetla da uključi i isključi različite delove mozga), naučnici mogu da izbrišu strah povezan sa lošim sećanjima, kod pacova. Ovo se još, naravno, nije sprovodilo na ljudima. (Tehnika optogenetike trenutno zahteva veliku rupu u lobanjama pacova.) Ali nagoveštava šta bi moglo da bude moguće.

Dakle, ako je našom memorijom toliko lako manipulisati izvlačeći detalje i ubacujući druge, da li je išta od onoga čega se sećamo verodostojan snimak prošlosti?

"Ja mislim da je realnost čisto naša percepcija. I da je to potpuno lično iskustvo. Svet kakav poznaješ postoji samo za tebe (kakav si), u tom trenutku. Svaki dan se budiš kao nova osoba – sa drugačijim mozgom i drugačijim sećanjima koja te vode."

"Ja volim da kažem da su sva sećanja suštinski lažna", kaže Šo. "Ili su malo lažna ili potpuno. Postoje cela iskustva koja se nikada nisu dogodila".

Još na VICE.com:

Nemačka naučnica iscrtava digitalni atlas ljudskog mozga

Kakav je osećaj kad vam operišu mozak dok ste budni

Mogu li hakerski napadi da ugroze i naš mozak