Ima li hardkor pornografija kulturnu vrednost

Zum na razjapljene telesne otvore, trapavi dijalog, bezlična muzika – sve te odlike porno filmova navode većinu ljudi da ih ne tretiraju kao proizvode visoke kulture. Pa ipak, postoji dobro utemeljena tradicija porno režisera i producenata koji su svojim delima želeli da ostvare nešto više od inspirativne masturbacije. Tokom sedamdesetih godina, dok je pornografija počinjala da izmiče cenzorima i moralizatorima, hardkor radovi kao što je Deep Throat privukli su mejnstrim pažnju pa su ih analizirali čak i intelektualci poput Rodžera Ibera.

Ipak, u decenijama koje su usledile, kinematografska intelektualna elita u SAD prestala je da obraća pažnju na svoje kolege u industriji golotinje. Naš eksperiment namerava da ispravi taj propust. Obratili smo se kvintetu veoma cenjenih i aktuelnih filmskih kritičara i zamolili ih da za našu dušu odgledaju više od osam sati porno filmova iz protekle decenije.

Režiser Grejem Trevis gradi intimnu priču o turbulentnom prijateljstvu između dve žene. Po prvi put posle više godina, one se ponovo sreću u hedonističkom podzemlju Los Anđelesa, gde se zatim emotivno jebu.

Dejvid Sterit: Film kao film, od mene ne bi dobio najvišu ocenu. Ipak, imajući u vidu da mu je prioritet bio prikaz seksa, uspeo je prilično dobro da ponudi i ono što inače cenimo u filmovima – narativni tok, razvoj likova, glumu koja deluje donekle uverljivo. Kad se to primeni na scene seksa u prvoj polovini filma, zaista ostavlja utisak da dva glavna lika vode ljubav umesto da se samo zabavljaju. U znatnoj meri film je uspeo da kroz hardkor seks proširi emotivno značenje koje priča nosi. To nestaje kad se u drugoj polovini stigne do seks kluba, što je razočaravajuće. Mogu da zamislim da i neko pogledao ovaj film više puta, zbog odnosa između likova a ne samo zbog pornografije. Dobar je primer ozbiljnog filmskog projekta u industriji zabave za odrasle. Nipošto nije izuzetan, ali je solidan.

Megan Saterlend: Pokušali su da unesu značenje u naga tela i seksualnu privlačnost u narativ, u tom smislu je film interesantan i inovativan. Nije se zumiralo samo na kurčeve i rupe, uglavnom je pažnja bila na licima, koja su tek možda 20-30% vremena bila umazana spermom. Za razliku od standardnih porno tradicija, film zaista pokušava da kaže nešto o uzrocima požude i seksa, priča o prijateljstvu, empatiji, kreativnosti, ljubavi. Možda i previše direktno insistira na umetničkoj vrednosti van praktične porno upotrebe. Ipak je impresivno, tek za korak je više kliničke prirode od nekog arthaus filma u kom se prikazuje nesimuliran seksualni odnos.

Majkl Sicinski: Trebalo mi je malo vremena da shvatim šta film pokušava. Ona uvodna scena gde Džeki izađe iz kola da bi popušila nekom nepoznatom tipu delovala mi je čudno. Tek posle sam povezao stvari, uvideo da je sve integrisano u priču, od emotivne veze između njih dve do ljubomore, otuđenja, ogorčenosti. Sve to je bilo prisutno u njihovom seksualnom odnosu. Oseća se gubitak i poraz kad Džeki ode u klub, Anina pomešana osećanja o njoj su izražena kad se i ona tamo nađe. Te scene nisu snimane da bi bile seksi, te sene su ponižavajuće. Muškarca u publici u neku ruku čine saučesnikom.

Kao da je režiser hteo da snimi anti-pornografski porno film. Sve je to alegorija o traumi koja vodi do gubitka samopoštovanja, u kontrastu sa lezbejskom vezom između dve prijateljice koja vodi do emotivno nabijenog seksa. Deluje mi radikalno. I drugi su se filmovi bavili seciranjem traume iz prošlosti i bezličnim seksom koji sledi, ali pošto nisu otvoreno prikazivali seks bili su prinuđeni da grade sloj diskursa samo da bi doveli gledaoca na isto mesto gde ih „Pustoš" direktno vodi. Mestimično je preambiciozan, ali meni je lako da mu oprostim mane jer je uspeo da ostavi trag na emotivnom planu.

Majk Sardžent: Propuštene su brojne prilike. Par puta me he inače uverljiva priča izbacila iz koloseka, kao na primer kad jedna od glavnih likova kaže „hajdemo kući", a druga prosto izađe iz kola i pođe za njom. Pitao sam se otkud sad to, zar bez dileme? Na kraju prosto ode, ali zar je nije to iskustvo promenilo? Ostaju otvorena pitanja, jesu li i dalje prijateljice, ljubavnice, jesu li se pomirile? Nedostaju informacije o ovim likovima nevezane za seks, ali toga u pornografiji nikad i nema. Ne smeta mi što kraj nije striktno definisan, ali ima tu krupnih propusta. Mislim da su mogli bolje to da reše, ali možda je to njihova umetnička sloboda.

Liz Rejven: Ne mislim da je ovo pokušaj da se bude nešto više od pornografije, ali ipak mogu da zamislim da se film prikaže posle ponoći na Sandensu. Kamera, dizajn, sve je vizualno izuzetno. Kao epizoda Gossip Girl plus pušenje. Zaplet se prepliće sa prikazima seksa sve do kraja. U finalnom grupnjaku, devojke se nekako izgube, stvari im se prosto dešavaju. Kao da su hteli da filozofski predstave nekakvo iskušenje kroz koje moraju da prođu, ali nisam sigurna. Sve je počelo kao jedna vrsta filma a završilo se kao nešto sasvim drugo, ta nedoslednost mi je zasmetala.

Negde u San Francisku nalazi se prazan stan. Ako ti neko da ključ, možeš da odeš tamo da jebeš, jebeš, i jebeš još malo. Ali ključ možeš da upotrebiš samo sedam puta. Ovaj film iz 2006. u režiji Šajn Luiz Hjuston koristi jednostavnu postavku da bi prikazao neobično raznolik i dobro snimljen kvir hardkor.

Dejvid Sterit: Jedini razlog zbog kog bi porno filmu bio cele dužine je razvoj priče i likova, ali ti elementi su sasvim svedeni u The Crash Pad. Zanimljiv je voajerski pristup, to tajno snimanje kao deo priče. Tehnički, deluje sirovo. Možda su tako i hteli jer se sve vrti oko… voajerizma. Takođe, previše se ponavlja. Razumem da su nam prikazali razne vrste penetracija i kombinacija, i da su se svi dobro zabavili. Verujem da svojoj ciljnoj grupi ovo nešto govori, u tom smislu stvarno svaka čast. Ali kad tako usko ograničiš publiku, do mene ćeš teško da dođeš.

Megan Saterlend: Dopao mi se manjak narativa, to je dosta smelo. Prebacuje se pitanje estetike na etiku i stilizaciju društvenih i polnih razlika, što naglašava socijalni aspekt. Formalna struktura više podseća na tradicionalnu hetero-pornografiju nego što sam očekivala – sve je vrlo grubo fokusirano na akciju. Ipak, zanimljivo je kako su sve to uklopili. Naslovna „gajba" je sasvim normalan stan, nikakav izmišljen prostor. Osvetljenje je prirodno, tela su prikazana intimno, kao da gledaš stvarne ljude koji nisu maksimalno napucani za snimanje. U tom smislu deluje nežno i iskreno.

Majkl Sicinski: Voleo bih da vidim i ostale radove Šajn Luiz Hjuston. Ovaj film odiše kvir senzibilitetom, ali takođe posvećuje pažnju kadriranju i montaži na način kakav se retko viđa u pornografiji. Obično se vagina zanemaruje ili tretira kao suvišna, ali Hjuston vaginu snima kao jedan lep deo tela. U sceni trojke pred kraj jedan kadar hvata karlicu nage žene uokvirenu dildom koje koriste druge dve, u trouglastoj formaciji. To se ne uhvati slučajno. Takvi kadrovi pokazuju koliko je pažnje posvećeno, koliko kamera može da ulepša prizor seksa.

Majk Sardžent: Postavka nije loša… bilo koji par može da iskoristi priliku, a onda prosledi ključ sledećem. Ali ne kaže nam se čemu to služi ni kako je počelo. Autor ne želi da objašnjava, samo kaže „evo ključ, idi jebi". Dopao mi se diverzitet i multirasni karakter učesnika. U industriji filmova za strejt odrasle, etničke manjine obično se tretiraju kao fetiš, ali ovde to nije slučaj. Prosto su se različite žene pojavljivale radi različitih seksualnih iskustava. Sviđa mi se što ističe raznovrsnost kvir kulture, što pomera granice. Film mi je otvorio oči oko nekih stvari, recimo nikad se nisam zapitao da li zaista ima žena koje u javnosti nose svoj strep-on dildo ispod odeće? Ko to radi? Šta im to znači? Radoznao sam.

Liz Rejven: Zabavno, nepretenciozno. Svima je bilo lepo, ma šta se konkretno dešavalo. Dosta akcije, minimum propratnih elemenata. Jedno pravo sirovo osveženje, dopalo mi se. Nije previše montirala ni koristila razne produkcijske trikove, a opet nije delovalo ni trapavo ni neuko. Kameru nije koristila drugačije, ali nije ni bilo po ključu. Scene seksa delovale su prirodno, nisu morali da ih aranžiraju kroz montažu. Sa druge strane, posle nekog vremena shvatila sam da je u pitanju samo niz parova kako se jebu. Da mi nije bilo zadato da ga odgledam, verovatno bih premotala unapred iz dosade.

Ovaj četvorosatni SF krimić prikazuje haj-tek budućnost u kojoj ljudi koriste internet za direktan transfer pornografije u mozak. Priča prati tajnu agenticu koja pokušava da uđe u trag virusu, i usput biva duplo penetrirana.

Dejvid Sterit: Vidi se da nije imao mejnstrim budžet, ali efekti ipak deluju ubedljivo. Ima dosta dugih dijaloga, valjda u pokušaju ozbiljnosti, ali niti su bili dobro napisani niti odglumljeni. Obično tip za stolom priča sa devojkom ispred stola – ne baš kreativno.
Scene seksa su kao priručnik za vodoinstalatera, tačno se vidi koja cev u koju rupu ulazi. Među ljubiteljima verovatno će neko istaći da je ovo prvi film u kom ga je ta-i-ta primila sa obe strane istovremeno, i OK, koga takvi detalji zanimaju – nema bolje. Ali za nas koji nismo baš do te mere zainteresovani, više od minut-dva je predugo. Ima dosta monotonije, ne samo u scenama seksa nego u celom filmu iako se bavi tom egzotičnom SF temom. Ipak je sve samo ambalaža za seks.

Megan Saterlend: Prvo sam pomislila „Isuse, zar baš četiri sata?" Delovalo mi je da neću izdržati, ali nekako sam se navikla. Ima dosta formalnih referenci na film noar, na arhetip fatalne žene. Svidelo mi se to koje se mere udubljuju u izmišljeni SF svet i njegov uticaj na pornografiju. Zaplet je smislen, okruženje omogućava raznovrsan ambijent, čak su pokušali da kažu nešto o psihi žene koja se nađe u svetu pornografije kroz glavni lik koji nas mami da razmišljamo o njenoj motivaciji. Interesantna je vizija budućnosti, pornografija bi mogla tako nekako da izgleda kad se bude pojavila veštačka inteligencija.

Majkl Sicinski: Uloženo je mnogo vremena, truda, i novca u ovu produkciju, ali meni je sajber-špijunski narativ brzo dosadio. Tajming, struktura, ritam, sve je to dosta trapavo. Neki elementi su nejasni i nelogični, što može da prođe u scenariju koji brzo teče, ali ovo je dosta sporo tako da publika može da se zapita koliko to što se dešava ima smisla. Takođe, delovalo mi je da su autori više pažnje posvetili sajberpank narativu nego samom seksu, ali su zbog obaveze da zadovoljne format bili prinuđeni da na silu ubace hardkor sadržaj gde mu mesto nije. Tu i tamo je baš loše ležalo.

Majk Sardžent: Naracija je dosta sirova, ali koncept je odlučan. Dopalo mi se što su tako duboko sve razradili, jedva sam čekao da saznam u čemu je kvaka. Moglo bi da prođe kao film B-produkcije za iznajmljivanje po hotelima. Priče ima za možda 45 minuta, ali dalo bi se razvući u ceo porno TV serijal ili nešto slično. Ipak, samog seksa ima preko svake mere, a radnja se zato vreme nigde ne kreće. Sve stoji zbog seksa. Gluma nije baš sjajna, kamera je na sve strane, produkcija je u totalu negde pola-pola od sjaja do očaja.

Liz Rejven: Da li bi ljudi išli u bioskope da gledaju ovaj film osamdesetih godina, u doba „Istrebljivača" ili „Osmog putnika", kao što su išli na „Duboko grlo"? Rekla bih da ne. Znam da se podizanjem produkcije na jedan novi nivo pomeraju granice, ali nije bilo dovoljno SF elemenata, jedva da se išta dešavalo.

Likovi nisu bili kompleksniji od porno standarda, ne vredi o njima pričati jer su tu bili samo radi hardkora, i svoj posao su svakako odradili. Identitet je najmanje bitan. Čak nema ni inovacije u tim scenama seksa, prosto se ide na detaljno zumiranje svega redom. U okvirima žanra, dobro su se pokazali na planu dizajna, kostima, lokacija, ali ni na trenutak mi nisu ostavili utisak da gledam nešto više od pornografije.

~
Dejvid Sterit je penzionisani filmski kritičar iza koga stoji pola veka iskustva, šampion avangarde, poštovan u kritici i u teoriji.

Megan Saterlend je predavač dramaturgije na Univerzitetu Toronto, čiji radovi se bave politikom, estetikom, i filmskim spektaklom.

Majkl Sicinski je filmski kritičar, nastavnik, i glas iza The Academic Hack kritika eksperimentalnih filmova.

Majk Sardžent je režiser i osnivač Udruženja afroameričkih filmskih kritičara kao i Kruga crnih kritičara.

Liz Rejven je scenarista i osnivač Slamdance festivala nezavisnog niskobudžetnog filma i predavač na Univerzitetu Montkler Stejt.

Još na VICE.com:

Kakva vas pornografija najbrže radi?

Kako je anarhistička pornografija zauvek promenila Italiju

Kad niko drugi neće, pornići nude seksualno obrazovanje