Iskopao sam stvari sa početka milenijuma i sve još uvek radi

Ne želim da zalazim u to šta drugima predstavlja početak novog milenijuma i decenija koja je usledila. Verovatno postoje oni koji će je pamtiti po Petom oktobru, ubistvu premijera i napadu na Svetski trgovinski centar , koji su smatrali indirektnom osvetom i dokazom postojanja nekakvog kosmičkog balansa. Iako mi negde u glavi stoji slika hapšenja Slobe i džonvejnovskog poteza Čedomira Jovanovića, dvehiljadite ću mahom pamtiti po prvom kompjuteru, Nokiom sa zmijicom i jeftinim komedijama Adama Sendlera koje sam uzimao iz video kluba.

Nisam nostalgičan, nemam razloga za tako nešto. Okej, nisam morao da zarađujem i najveći strah mi je bio da me biologičarka ne prozove da odgovaram, ali ne mogu u svesnom stanju da kažem da mi nedostaju vremena kada je trebalo da čekam da mi roditelji zaspe kako bih uhvatio ponoćni program na Palmi. Radnje sa piratskim igricama i muzikom su stvarno bile super, ali sada sve to nabavljamo preko neta za džabe, pa nas nije ni briga. Ali dvehiljadite me asociraju na to da je tada sve krenulo i ne prestaje da bude bolje. Ne na polju politike, privrede ili kulture, to je gotovo nemoguće, ali tehnologija je, ako ne računamo HTC Wildfire i Sitroen C3 Pluriel, konstantno napredovala.

Tada je počelo da bude zabavno. Ne znam da li su spravice sa početka milenijuma bile stvarno toliko vrhunske ili sam ja bio previše mlad, pa mi je sve što ne radi na drva predstavljalo haj-tek čudo. Konzole, symbian telefoni, diskmeni koji čitaju mp3, prvi deo Simsa, GTA trojka, sve to je meni bio ekvivalent putovanju u svemir. Sećam se da sam više bio oduševljen Splinter Cellom za mobilni, nego onim hologramom Tupaka. Kasnije su došle miksete koje same miksuju, poltičari koji sami sebi postavljaju pitanja i hakovani nalozi za Brazzers, ali moja reakcija na sve to je bila "Okej, interesantno". Ne zato što misim da je sve to bezveze, već sam jednostavno tehnološki azdisao, navikao da bude sve bolje i bolje. Dvehiljadite su me na to navikle.

Kao što je slučaj sa političkim aferama i predizbornim obećanjima, ljudi zaborave i prevaziđene uređaje, pa tako oni završe na tavanu, đubrištu ili još gore – na Limundu. Ali ja ništa od toga nisam bacio. Ne zato što imam osećanja prema kancerogenoj plastici, već zato što su svi u kući jebeni horderi. Sve je još uvek tu i sve je u fiokama i na policama. Gomila diskova, mini dv kaseta i uređaji koji sve to reprodukuju. Pitanje je samo da li još uvek i koliko uspešno to rade.

Iako se u to vreme Plejstejšn dvojka uveliko proizvodila, ćale mi je 2001. kupio keca. Uopšte se nisam žalio, ali je kupovina konzole koja je u prodaji već dobrih sedam godina (a devedesetih je vreme mnogo sporije prolazilo) ilustrovala naše kašnjenje za ostatkom sveta. Pre svega novčano, ali i tehničko. Spustio sam starca sa police, obrisao prašinu sa originalne kutije i pogledao u malog. Stvarno je mali, jer je u pitanju ono manja, novija verzija, koja može da stane u ranac i kojom ne možete da ubijete komšiju.

Raspleo sam kablove i povezao ga na televizor. Znam da je bez problema radio kada sam ga, pre nekih 5 godina, poslednji put upalio, ali nisam bio siguran da li da očekujem isti scenario. Razmišljao sam koju igricu da pustim, ali kako ne bih upao u zamku nostalgije i ostatak večeri proveo grizući papuče i u suzama, otpisao sam Kreša (prvu igricu koju sam ikada igrao na Plejstejšnu) i odlučio se za THPS 2 uz čije sam trikove i soundtrek probdeo toliko noći. Fuck, opet nostalgija.

Kada sam ubacio disk i pritisnuo dugme za startovanje, očekivao sam dim i manju eksploziju, ali zapravo se ništa nije dogodilo. Samo se malo jače čuo pri startovanju, ili sam se ja odvikao od takvog zvuka mašine, ali odmah se pojavio stari logo Plejstejšna, a ubrzo nakon toga i glas frontmena RATM. Oduševio sam se! Mislim, grafika je sranje i izgledalo je kao da vozim skejt na prototipu Majnkrafta, ali radio je bez ikakvih problema. Samo sam razočarano pogledao u mobilni koji je u toku dana ubagovao dok sam pokušao da slikam, uđem na fejsbuk i pozovem kevu. Balavac ne zna šta je radni staž i kako se stiče.

Provalio sam da je prošlo dva sata od kako sam uključio konzolu, pa sam testiranje ostalih igrica iz kejsa ostavio za neki drugi dan. A onda sam iz fioke izvukao diskmen, odahnuvši kada sam video da sam na vreme izvadio stare baterije iz njega.

Sećam se da prvo uopšte nisam želeo diskmen i da sam umesto toga molio ćaleta da mi kupi vokmen, jer vokmen je nosio Eminem u 8 milja, pa sam mislio da je to baš kul. Potpuno idiotsku stranu ove moje ideje su uvideli svi osim mene i na kraju su me ubedili da uzmem diskmen. Odabrao sam narandžasti kako bih se izdvajao u autobusu na ekskurzijama, ali naravno, ni on mi nije pomogao da budem kul i izbegnem batine.

Nisam imao rezervne baterije kod sebe, pa sam morao da ga priključim na adapter, što me je onemogućilo da skačem po sobi uz najveći guilty pleasure iz osnovne škole – Niklbek (a jebi ga, snimili su pesmu za Spajdermena).Trebalo mu je više vremena da učita disk, ali onda se na slušalicama čuo zvuk sličan onome kada pokušavate da uhvatite radio dvestadvojku na autoputu. Bolelo me je dupe za Niklbek, nisam ni imao vremena da slušam, ali sam se iscimao da mi je diskmen riknuo. Brzo sam pritisnuo stop dugme, sačekao da disk prestane da se vrti (hehe, staro sujeverje da će uređaj eksplodirati ako uradim suprotno), a onda otvorio poklopac. Obrisao sam disk, vratio ga unutra, ponovio proces – ništa, kao da slušam C3POa na samrti. Kada sam Niklbek zamenio Eminemom, sve je radilo bez problema. Verovatno je sam uređaj odbio da mi u ovom životnom dobu pušta najomraženije rifove u istoriji rok muzike. Odslušao sam Cleaning Out my Closet do pola, a onda sam već kliknuo na Foals ili nešto slično što mi je u tom trenutku skrenulo pažnju na njuz fidu.

Na radnom stolu mi još uvek stoji čaša prepuna istrošenih hemijskih olovki, a među njima sam našao jednu koju nisam sačuvao slučajno. Ima mali displej na vrhu i džojstik u obliku skejta. Poklonio mi ju je ćaletov prijatelj iz Italije i rekao da je koristim kada se smorim na času. Realno, igrica je bezveze, ali tada mi je delovalo kao da sam dobio neki gedžet iz Kju odeljenja. Sećam se da sam je jednom poneo u školu i da neki tip za koga sam čuo da je sada u zatvoru bio oduševljen njom. Drago mi je samo što svoju sklonost ka kriminalu nije otkrio u osnovnoj školi, jer to bi me koštalo gedžet hemijske.

Burazer je još odavno sjebao njegovu, jer je zaista hteo da igra na času, pa je pokušao da isključi zvuk sečenjem žice, ali ja sam svoju uspeo da sačuvam. Šteta je jedino što ne može više da piše, jer nemam nameru da je bilo gde nosim sa sobom. Neću da rizikujem da je izgubim, pa posle da plačem.

Jedna stvar me je posebno interesovala da li radi. U pitanju je stara Sony Handycam kamera, iz perioda kada sam odustao od audio inženjeringa i rešio da se bavim video produkcijom. Da sam živeo u Americi, verovatno bih svoju karijeru snimatelja amatera započeo tajnim snimanjem sestrinstva na koledžu ili privatnim seks tejpom , ali ovako je samo služila kako bih zabeležio neke od jadnih pokušaja trikova na skejtu. Negde sam iskopao i fišaj za nju, koji je samo ličio na fišaj, a zapravo nije obavljao skoro nikakvu funkciju. Dok sam čekao da se napuni, setio sam se zašto sam prestao da je koristim – pojavili su se mobilni telefoni, onakvi kakve danas poznajemo, a i svaka kasetica bi zauzimala po 16 gigabajta kada bi se snimci prebacili na kompjuter. Napunilo se jedva deset posto baterije, a ja sam snimio kuče kako se češe i čeka me da mu sipam vodu. Ostavio sam snimak u kameri, nadajući se da će ga neko nakon moje smrti u postapokaliptičnoj budućnosti pronaći i na osnovu njega zaključiti nešto o ljudskoj rasi.

Mesec dana nakon što sam uzeo smartfon, taman sam se navikao na tač skrin, a već mi je došlo da ga bacim o radijator ili poklonim Doktorima bez granica. Ovo sranje baguje na svaku promenu vremena, pa moram da ga kljukam Vendoksin kapima kako bi uspešno proveravao mejl. Poželeo sam svoju Nokiu sa QWERTY tastaturom nazad, ali već je bilo kasno. Sve stare telefone sam prodao, a jedan su mi čak ukrali ispred zgrade. Moj brat je većinu svojih telefona prodao babi. Da, tip je prodao rođenoj babi mobilni i to po dvaput većoj ceni nego u prodavnici. Ipak, sačuvao je jedan Symbian telefon iz 2004. za koji se sećam da je imao brdo instaliranih igrica.

Kada sam ga uključio, nije bilo ni traga od igrica, ali je opet radio bolje od mog novog mobilnog. Možda je to jedina stvar za kojom žalim iz prve decenije dvehiljaditih – mobilni telefoni koji kojima baterija traje duže od petnaest minuta i koji ne ubaguju kada vam keva smsom pošalje upustvo za podgrevanje đuveča.

Čitavo ovo kopanje po prošlosti me je malo smorilo, ali nisam mogao da završim krug, a da (kad već kliningautmajklozetujem) ne izvučem iz ormana možda i najvažniju stvar koja je obeležila čitav period u mom životu – reperske farmerke. Iako je na njima pisalo Snup Dog, uopšte mi nije bilo sumnjivo što je radnica rekla da su uvezene iz Turske. Široke toliko da u njima mogu da se sakriju El Čapo i trudna Sirijka i predstavljaju simbol jedinog slučaja u istoriji kada su se klinci ložili da zapravo nemaju para i da budu na ulici, iako imaju krov nad glavom. Jebi ga, krivite Eminema i Bravo magazin .

Ovakve pantalone sam furao skoro do kraja srednje škole, a sada mogu sebe da zamislim kako ih nosim, pa razmišljam da od njih napravim prostirku za plažu ili šator. Izgledam kao cirkuzant, ali nekako je prijatno, prepone mogu da dišu. Ali to je iza mene, sada se oblačim, što bi Uroš iz 2002. rekao, skroz pederski.

Kada pogledam sve ove stvari koje su minimum deset godina stare, vidim da su glomazne i nepraktične, počev od presmešnih farmerki, pa do hemijske sa mini displejem. One više nemaju upotrebnu, a po najmanje novčanu vrednost, ali ipak, za razliku od moje nove veš mašine, pegle, klima uređaja, laptopa, mobilnog telefona i friteze, jednostavno još uvek rade. I zato uopšte ne planiram da ih se otarasim i znam da ću se svađati oko vlasništva sa bratom kada se bude selio.

P.S. Nikada nisam imao gemboj, pa svoje detinjstvo smatram neispunjenim i verovatno ću zbog toga kasnije u životu 80 odsto plate bacati na terapeute.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu