(fotografije: Džejk Luis)
Jednom prilikom sam izazvao burne reakcije u pabu rekavši da ne moram da ustupim mesto trudnici ako joj se ne vidi da je trudna. Rezon je bio, ako je fetus tek veličine pomorandže, ne vredi sedenja. Mislim, ne biste valjda ustupili mesto muškarcu sa pomorandžom u džepu? Naravno, svi su mi rekli da sam „glupi drkadžija" i to s pravom. Nikad nisam imao prilike da uživo sprovedem tu teoriju u delo, ali svako ima svoj san.
Reklame
U svakom slučaju, trudnoća je fascinantna stvar. Zanimljivo je koliko svi mi (a kad kažem „mi", mislim idioti poput mene koji ne čitaju knjige) malo znamo o tom procesu. Čim prođeš kroz seksualno obrazovanje, zaboraviš da tako nešto postoji dok se ne desi tebi ili tvom bračnom drugu, onda ti se sve to sruči na leđa. Nikad nisam saosećao sa mukama trudnih žena, a i zašto bih kad nisam u sebi nosio život, nikad nisam u utrobi imao parazita koja kroz crevo sisa moje mile minerale, ništa me nije šutiralo u stomak iznutra. Ne, nema mesta za čudo života u ovom kosmatom telu. Ali možda bih mogao da simuliram osećaj trudnoće i tako shvatim osećanja trudnjače?Life Choice UK nudi modele beba i lutke za obrazovne simulacije. Jedan od rekvizita kojim se podučavaju deca i odrasli nakači se na telo uz pomoć zihernadli i lepljive trake. „Beba" je teška 12 kilograma. Dobri ljudi iz Life Choice pozajmili su mi ovaj model na jedan dan da bih iskusio kako je to kad se zaglavi.
Sedeo sam dok su mi aparaturu prikačili, a čim sam ustao opet sam poželeo da sednem. Dve trake ispod pazuha i preko ramena, tri kopče na leđima. Naručio sam iz TFL značku sa natpisom baby on board, i stigla je na vreme. Da li će pomoći protiv saosećajnih korisnika londonskog metroa?Pre nego što se oprobam protiv mladih poslovnih ljudi koji zabiju nos u knjigu pod naslovom The Success da ne bi primetili moj stomak, morao sam da savladam nekoliko zadataka koje su mi preporučili iz Life Choice da bih se pripremio za fizičke poteškoće blagoslovenog stanja. Za početak, peo sam se uz i silazio niz stepenice.
Reklame
Nije bilo baš lako, kao kad nosiš kutiju punu odeće ili bokal-dva soka. Svaki korak je naglašen, pritisak se oseća u leđima, ali ništa strašno sve u svemu.
Zatim, da izujem i obujem patike. Seo sam kao vrhunski profesionalac, kao da u krilu držim malo čvršću fudbalsku loptu. Ustajanje je ipak bilo nešto drugo. Ravnoteža je sva sjebana zbog nabrekle stomačine. A i patike su mi glupe, kao da su čarape za robota, nije ih lako navući. Ipak, nekako sam uspeo da ih navučem i upertlam, idemo dalje.
Trebalo je da legnem na leđa i zatim da ustanem. Ovo mi je najteže palo. Osećao sam se kao kornjača izvrnuta na oklop. Bilo je dosta stenjanja, ali nekako sam se pridigao, uz malo nehajnog nabijanja kolena bebi u glavu ili dupe (zavisi kako je bila okrenuta).Pošto sam odradio sve ove zadatke (bolje rečeno razbio sam ih uz pomoć mog vretenastog muškog tela nabijenog testosteronom), bilo je vreme da pređemo na pravu lažnu trudnoću. Da bih se pripremio za dan kad beba bude izašla iz mene, krenuo sam u Mothercare.
Ali to je, jebiga, značilo da moram da idem metroom. Gužva je bila neobično gusta za to doba dana, navodno zbog nekog „incidenta sa putnicom" na drugoj stanici. Verovatno je to neka moja koleginica trudnjača legla na peron u suzama i zavrištala da joj da ju ugalj da jede i da joj neko mazi kosu.
Šokantno na šta je svet spao. Niko mi nije ustupio mesto u vozu, iako sam jasno istakao svoju baby on board značku. Samo su me gledale te nehajne neplodne muškarčine koje nikad neće shvatiti kroz kakvu muku moja stopala prolaze. Bolesnici jedni.
Reklame
Najzad sam uspeo da sednem, ali niko me nije pitao o bebi, u kom sam mesecu, ništa. Saputnici su me potpuno izignorisali. Niko ni da primeti suptilnu simulaciju dočaranu čičak-trakom. Ma znaš šta? Nek se jebu svi oni.
Stepenice, zakleti neprijatelj svake trudnice. Kad god bih ih primetio, uzdahnuo bih onako trudnički. Stvarno mora čovek da se pridržava da ne bi pao. Sa svakim satom postajalo mi je sve teže.
Bar je u Mothercare sve bilo prelepo. Te majušne cipelice! I zimski kombinezončići! Cakano!
Imali su čak i Dizel kolica od teksasa, i najiskrenije ću vam reći dragi čitaoci, ništa na svetu nije više kul od toga.Počeo sam da planiram za porođaj bebe koju nisam nosio. Hteo sam da joj nakupujem sve što je bilo u ponudi. To je valjda ono roditeljsko ludilo, kad hoće da zaspu svoju prinovu poklonima iako se još nije rodila, što iz ljubavi što iz straha. Nisam baš hteo da bacim 595 funti na kolica za bebe, ali jesam kupio ovaj bedž za 1 funtu, da mi ostane uspomena na trudnoću.
Iskustvo je ipak bilo nepotpuno, nedostajala mi je čuvena jutarnja mučnina. Neke žene kažu da im traje po ceo dan, u kom slučaju mogu prosto da je zovu „mučnina". Da bih i ovaj detalj simulirao, našao sam zelenu površinu, malo se izvrteo, a onda pokušao da hodam pravom linijom.
Naravno, okretanje oko svoje ose sa 12 kg tereta nije tako lako. Posle samo dve runde, osetio sam dovoljno jaku mučninu da bih otišao na ručak.
Emocije su me preplavile nad piletinom sa mocarela salatom; briznuo sam u plač. Hormoni, mučnina, strah od nepoznatog, bol u stopalima, puna bešika, sve mi se skupilo. Nisam mogao više da izdržim.Da vam kažem, gospodo: jebeno je biti majka. Znam da je za trudnice rast ploda postepen, da im ne nakače odjednom bebu od 12 kila, ali ipak. Na kraju dana stopala su me otkidala; svaki metar bio je kao milja. Ako ste se, kao i ja, dvoumili da li treba da ustupite mesto trudnici u prevozu, nemojte više. Trudnicama je potrebno da sednu. Ali zato babe i dede ko jebe: ako mogu po ceo dan da guraju kolica po supermarketu, mogu i da postoje malo u prevozu dok ja odmaram.Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu