Istraživanje pokazuje da je korupcija u Srbiji stil života

Manje od jedan odsto krivičnih dela korupcije ikada bude prijavljeno u Srbiji, a broj optuženih i kažnjenih je daleko manji pokazuju rezultati istraživanja Globalni barometar korupcije 2015/16 koje je predstavila organizacija Transparentnost Srbija (deo globalne mreže Transparency International). U svom prvom tekstu za VICE sam se pitao šta nije u redu sa ljudima koji u Srbiji prijave korupciju. Tada su uzbunjivači ostali bez zakonske zaštite celih šest meseci, pre nego što je usvojen novi zakon o uzbunjivačima.

Ipak, rezultati istraživanja pokazuju da mere Vlade u borbi protiv korupcije ne daju rezultate. Zašto bi onda iko od nas narušio ovaj anarhični sistem van sistema koji funkcioniše tako glatko i koji decenijama gradimo?

U Srbiji se godišnje dogodi najmanje 374 hiljada neotkrivenih slučaja podmićivanja, otkriva istraživanje (taj broj je verovatno daleko veći) dok se za primanja i davanja mita godišnje podnese tek 220 krivičnih prijava.

Ispitivanje neposrednog iskustva građana sa korupcijom, takozvanom "sitnom korupcijom" ili kako ovde to zovemo "Dobar dan, izvolite, hvala", podeljeno je na osam sektora: saobraćajna policija, javno zdravstvo, obrazovni sistem (u dve kategorije), građanske parnice i javne službe koje izdaju službene isprave, službe zadužene za naknade za nezaposlene i druge naknade u okviru socijalnog osiguranja. Od 68 odsto ispitanika koji su imali kontakt sa nekom od institucija čak 22 odsto je dalo mito makar jednom u proteklih godinu dana.

Najveći broj slučajeva registrovan je, pogađajte samo jednom, u odnosu na saobraćajnu policiju i, pogađajte opet samo jednom, zdravstvo. Čak 31 odsto ispitanika, onih koji su u proteklih godinu dana vozili pogrešnom ulicom u pogrešno vreme, tvrdi da je platilo mito. U slučaju belih mantila broj onih koji su podmićivali je nešto manji u odnosu na plavu uniformu - 14 odsto ispitanika. Kada su u pitanju službe koje izdaju razne dozvole "podmazivanjem" se poslužilo 12 odsto ispitanika.

Zanimljivo je da istraživanje pokazuje da građani, sa druge strane, borbu protiv korupcije svrstavaju među tri najvažnija zadatka za Vladu, odmah iza nezaposlenosti i ekonomije. Ako pitamo Vladu iz 2016. godine borbi protiv kriminala i korupcije pridaje se manje značaja nego 2014. i 2012. godine kada je izgledalo kao da je to jedino čime će se Vlada baviti tokom četvorogodišnjeg mandata. Mada, sada izgleda da ni to ne bi bilo dovoljno.

Problem korupcije u Srbiji verovatno nije moguće rešiti. Ali sigurno da se može svesti samo na onaj visokopolitički-mafijaško-lobističko-interesni nivo, a da mi smrtnici možemo da se pravimo da živimo u civilizovanom društvu kao svuda u svetu. Za tako nešto ne morate da otkrijete tajne programe Vlade za prisluškivanje svojih građana pa prebegnete u Hong Kong odakle će te tražiti azil u Rusiji. Za to su potrebni građani, uzbunjivači, potrebno je odlučno stati na put kriminalu, prijaviti korupciju policiji i nadati se da će pravda biti zadovoljena na sudu. Problem je u tome što se policija i sudstvo visoko kotiraju po stepenu nepoverenja građana, a u ovom istraživanju 33, odnosno 32 odsto ispitanika smatra da su u ovim institucijama svi ili većina korumpirani. Na vrhu ove liste su direktori preduzeća i poreski službenici, a na dnu premijer, predsednik i njihovi kabineti (27 odsto) i verske vođe (20 odsto).

Građani u većini slučajeva nisu zadovoljni kako se Vlada bori protiv korupcije ali kada ih pitate zašto sami ne prijavljuju korupciju rezultati su poražavajući - 24 odsto ispitanika se plaši da će pretrpeti posledice, 17 odsto jer je korupciju teško dokazati, 10 odsto jer ništa neće biti urađeno, a 2 odsto veruje da "su službenici kojima treba prijaviti i sami korumpirani". Na kraju, jedna četvrtina ispitanika ne zna kome i kako treba prijaviti korupciju.

Što ne znači da i dalje svi ne svi znamo odgovor na pitanje "Šta se nosi kada ideš kod lekara/ u opštinu/ u SUP?" Građani mnogo češće prijavljuju slučajeve korupcije u zdravstvu nego u policiji. U slučaju saobraćajne policije prijavljivanje je prava retkost, što se objašnjava time da često građani sami iniciraju podmićivanje kako bi izbegli tri do četiri puta veću kaznu za prekršaj.

To je dokaz da poverenje, paradoksalno, prema određenim institucijama postoji - u ovom slučaju to je sveti odnos između "razumnih" saobraćajaca i paziću-sledeći-put vozača. Sličan stepen poverenja postoji i kod službenika koji izdaju različite dozvole, posebno onih koji su u mogućnosti da nam skrate čekanje.

Nadu ne uliva ni procenat građana spremnih da prijavi korupciju. Trećina građana smatra da "obični ljudi" mogu da doprinesu borbi protiv korupcije, a približno isti broj smatra moralnom obavezom da prijavi korupciju kojoj svedoči. Pre četiri godine spremnost građana da prijavi korupciju bio je veći (58 odsto) dok danas svega 21 odsto građana smatra da je prijavljivanje korupcije "društveno prihvatljivo".

Sa jedne strane postoji visok stepen nepoverenja građana prema institucijama da će ih zaštiti ako prijave korupciju, dok sa druge strane građani i institucije bez problema, verujući jedni drugima, "završavaju poslove" mimo zakona. Ne može da bude jasnije od ovoga - korupcija je ovde stil života.

Dušanov zakonik, "Bože pravde" i junačka Srbija poklekli supred svetim trojstvom mita, korupcije i kriminala. Možda, prosto, ne umemo sa sistemima koji funkcionišu ili uživamo u tome da ga zajebemo. Možda i treba da budemo u ekipi za Zimbabveom, Kongom i Tadžikistanom. Ali, hej, kada nastupi post-apokaliptični svet bez zakona i pravde u kome vladaju najniže ljudske pobude mi smo potpuno spremni! A vi, Šveđani?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu