Ovo je najbolja verzija filma "Zvezda je rođena"

Tekst koji sledi sadrži spojlere koji se odnose na film "Zvezda je rođena".

Da raščistimo odmah u startu: nova verzija filma "Zvezda je rođena” – u glavnim ulogama Lejdi Gaga i Bredli Kuper – je fantastična. Gaga bez šminke i kostima deluje neodoljivo kao Ali, kantautorka koja polako duže ruke od karijere jer joj izdavači redovno kažu da ima glas ali nema stas. Koscenarista i režiser Kuper igra Džeksona Mejna, rokera-alkoholičara koji se zaljubi u Ali i pogura je do statusa super-zvezde.

Hemija između njih dvoje se može seći nožem, što je posebno impresivno ako se ima u vidu da Gaga nikad ranije nije imala veću ulogu – ja sam se gledajući je na to uporno vraćala u neverici. Kuper kaže da se za Gagu odlučio kada je video kako izvodi La Vie en Rose na dobrotvornoj večeri 2016.; sledećeg jutra odvezao se do njene kuće kako bi proverio ima li zaista hemije između njih dvoje. U filmu, Džekson gleda Ali kako u transvestitskom klubu izvodi upravo ovu pesmu, što pokreće njihovu priču.

"Zvezda je rođena” snimljena je u čak četiri verzije – od Dženet Gejnor i Frederika Marča 1937., preko Džudi Garland i Džejmsa Mejsona 1954., odnosno Barbare Strejsend i Krisa Kristofersona 1976., do Gage i Kuper danas. Kako je na festivalu u Torontu počelo da se priča o novom filmu, ja sam odlučila da odgledam sve tri prethodne verzije kako bih shvatila o čemu se tu radi. Svaki od tih filmova, od kostima do muzike, od profesija do udvaranja protagonista, deluje mi kao vremenska kapsula iz jedne ere. Fascinantno je odgledati ih u nizu, jer imaju toliko toga da kažu o promenama na planu američkog tumačenja slave, zavisnosti, i pola.

U filmu iz 1937, Gejnor igra Ester Blodžet, seosko devojče iz Nebraske koja odluči da se ukrca na voz za Los Anđeles i oproba se kao glumica. Finansira je otresita baka, čijeg su pokojnog muža ubili Indijanci u devetnaestom veku – problematičan zaplet po današnjim standardima. Ester u ovoj verziji ide dalje na zapad ka Holivudu kao nastavljač pionirske tradicije – celuloidna verzija mita o bogomdanoj sudbini jednog naroda.

Marč glumi Normana Mejna, pijanca i zavodnika kome Ester zapadne za oko. On joj pomogne da se zaposli u studiju, promeni joj ime u "Viki Lester”, ubedi producente da joj daju ulogu u njegovom filmu, a ona neočekivano postane hit. Kao i u kasnijim filmovima, sudbina im ne dozvoljava da zajedno ostanu na vrhu; ona je zvezda u usponu, a on na zalasku. Kad Viki osvoji Oskara, pijani Norman krene da drži govor umesto nje i slučajno je ošamari po licu – ova neprijatna scena nažalost se nalazi i u verziji snimljenoj 1954.

Rimejk iz pedesetih sa Džudi Garland krade dijalog o reči do reči iz dve decenije starijeg filma, ali ovog puta je u pitanju mjuzikl od skoro i sata. Muziku je komponovao Ajra Geršvin, a rasizma i seksizma ima još više nego ranije. Odvratna je scena u kojoj Mejnu šef sale noćnog kluba pomaže da izabere šta da kupi ženi, kao i numera u kojoj Garland imitira razne kulture širom sveta. Kraj priče je identičan verziji iz 1937., Norman se ubije na obali okeana u sumrak.

"Zvezda” iz 1976. priču okreće u pravcu glem rok muzike, a scenario potpisuju Džoan Didion i njen pokojni muž Džon Gregori Dan. Strejsend kao Ester Hofman ima veliku kovrdžavu kosu i stajling tipičan za sedamdesete. (Navodno je glumica nosila artikle iz sopstvene garderobe.) Kristoferson tumači lik Džona Normana Hauarda, pijan rok zvezde koja motorom sleće sa stejdža i puca u di-džeja u helikopteru. On skonča u saobraćajnom udesu, dok kasetaš pušta album njegove supruge.

Ovaj novi film je bolji od sva tri prethodna, iako im mnogo toga duguje. Kuper je praktično birao detalje koji su mu se svideli a odbacivao one koji nisu. Kao da je sprovodio renovaciju stare kuće, oronule fasade ali jakih temelja.

Neke stvari su objektivno bolje u verziji iz 2018.: Ali i Džekson su dublji likovi složenih priča, dok su u starijim verzijama protagonisti obično bili arhetipski: pijana zvezda, naivna početnica… izuzetak je bila Ester u tumačenju Barbare Strejsend, koja oštro i otvoreno prkosi Normanu, ali nije uspela da ostavi utisak kantautorke na ivici poraza. Previše je delovala kao diva već u startu.

"Zvezdu” su oduvek snimale već poznate glumice. Gejnor kao zvezda nemog filma i prva dobitnica Oskara 1929. godine. Garland je bila poznata već u sedamnaestoj po „Čarobnjaku iz Oza”. Strejsend je već imala četiri Gremija, a Oskara osvojila skoro deceniju ranije. Gaga tu nije izuzetak – još 2008. se proslavila debitantskim albumom, a publika do danas nije izgubila interesovanje. Tim pre je za svaku pohvalu glumačko umeće kojim nam predstavlja metamorfozu svog lika od anonimnosti do slave. Kuper je, kažu, želeo od Gage da zamisli kakav bi joj život bio da je dogurala do 31. a da se nije proslavila. Deluje da je ona već razmišljala o tome.

Holivudska mitologija je ono što čini „Zvezdu” bezvremenim filmom. Fantazija o dostizanju bogatstva i slave je deo američkog sna, bajka koja nam deluje na dohvat ruke nezavisno od rase, pola, ili društvenog staleža. Država smo koja nikad nije imala plemstvo, pa zato – bar teoretski – nikom nije nedostižan status slavne ličnosti.

U filmu iz 1937., na kastingu Ester čuje da su joj izgledi „jedan prema sto hiljada”. Danas se češće kaže jedan prema milion. Uprkos tako malim šansama, bezbroj ljudi puno je nade da će baš oni savladati izazov. Ester odgovara „Ko zna, možda sam baš ja ta jedna u 100,000.” Svi volimo da zamišljamo da smo posebni; zato ljudi gledaju La La Land, prijavljuju se za The Voice, i umesto da uzalud studiraju pokušavaju da sagrade karijeru jutjubera.

Pre nego što sam odgledala novi film, one stare sam opisala kao žalopojke krhkom muškom egu. Gejnor, Garland, i Strejsend su blistave žene, pitala sam se zašto tolerišu i sažaljevaju svog partnera koji ih guši. U Kuperovoj verziji stvari su drugačije, što ukazuje na to da društvo polako počinje da drugačije razmišlja o pitanjima partnerstva, pola, i zavisnosti.

Priča se da su ulogu Normana Mejna u filmu iz 1954. odbijale zvezde ranga Keri Granta, jer nisu hteli da ih ljudi zamišljaju na zalasku karijere. Kuperov scenario se trudi da Džeksona prikaže u najgorem mogućem svetlu – upišanog, ispovraćanog, uplašenog. Zanimljivo je da je Kuper pisao ulogu za sebe.

Lik je takođe drag, film se bavi partnerskim odnosom koji Džekson i Ali grade; kad se ona potuče u baru, on joj sisa otekle prste da bi joj svukao prstenje, a zatim joj lepi kesu smrznutog graška za ruku kako bi otok splasnuo. Kad ona po prvi put okusi slavu, on postaje ljubomoran i sitničav; ona ga proziva zbog toga, a on joj maže lice šlagom. Kada kao ljubavnici flertuju, svađaju se, vole se, kada iznevere jedno drugo, sve to nosi težinu jer ih gledamo kao realno razvijene, nesavršene osobe.

Ni u jednom od četiri filma nema saosećanja za zavisnika. Industrija mu uvek okreće leđa, pa umesto vodećih dobija samo ponižavajuće sporedne uloge. Uvek se nađe neki menadžer koji zarad sopstvene koristi objasni zavisniku da svojim postojanjem samo sputava karijeru svoj supruge.

Ali pošto smo poslednjih godina toliko često slušali priče o slavnima koji umiru od prekomerne doze droge, dobro dođe novina: Ali Džeksonu kaže da se bori protiv bolesti. Gledamo ga na odvikavanju, suočava se sa traumom, trudi se da se oporavi iako na kraju ipak podlegne. Kada se Džekson ubio osetila sam ljutnju, ali ipak je tragedija bila kompleksnija i ozbiljnija nego u starijim filmovima.

Iskreno, najviše mi je prijalo to što sam mogla da prepoznam svaki detalj kojim su Kuper i Gaga odavali počast svojim prethodnicima. Neki od njih bili su očigledni – Gaga peva „Negde, tu iza duge” a kapela; kraj kadriran identično kao 1954., Ali opet crnka, plava haljina i ista bina koju je nekad Garland krasila. Neki su bili suptilniji – na dodeli Gremi nagrada Ali je u metaliziranoj haljini koja asocira na onu koju je Strejsend nosila; tekst pesme Shallow pominje davljenje u moru.

"Zvezda” je stvarno dobar film, nadam se da će osvojiti koju nagradu. Nadam se da će imati uspešniju premijeru čak od "Venoma”. Ali ono što je najzanimljivije, ako zanemarimo zaraznu pesmu Shallow i slavnu glumačku postavu, je činjenica da se posle svake verzije filma u prošlom veku menjala priroda slave. Holivud se sa razlogom vraća ovoj priči. Jasno je da nam nešto otkriva o nama samima.