Zašto je nekim muškarcima toliko teško da koriste pisoar

Članak je prvobitno objavljen na VICE UK.

Subota je uveče, i moj omiljeni lokani pab je krcat. Nakon tri vodka-sode sa svežim lajmom i mrvicama brusnice (da, ja sam gej), osetio sam poznato golicanje kojim me je moja bešika podsetila na svoje postojanje. Nakon što sam se uputio ka muškom toaletu, moji strahovi su bili potvrđeni: toalet je bio prepun. Ne samo to što je kabina bila zauzeta, već se kod pisoara napravio ogroman red.

Za muškarca koji ne gotivi da koristi pisoar, u ovoj situaciji postoje samo dve opcije. Prva je da čeka u odvojenom, i nekako čak i još više ponižavajućem redu za kabinu, javno signalizirajući svakom prisutnom čoveku u vidokrugu da čeka svoj red da sere – iako to nije istina. Druga opcija je da čeka i nada se da će u presudnom momentu, kada dočeka svoj red za korišćenje pisoara, bešika uspeti da odradi svoj posao. Nažalost, odabrao sam drugu opciju. Nakon otprilike pola minuta da se apsolutno ništa nije dogodilo, osećaj panike je počeo da me ispunjava, preteći da se pretvori u potpunu mentalnu katastrofu, jer iz mene i dalje nije izlazilo baš ništa. Brzo sam improvizovao performans lažnog otresanja penisa i sušenja ruku pre nego što sam posramljeno napustio toalet.

Oduvek sam mrzeo korišćenje pisoara. Gotovo uvek se završava na gore naveden način, osim ukoliko nisam popio sedam mojih dragih vodka-soda. Kao gej muškarac, nemam problem sa penisima u većini siutacija – čak i suprotno – ali očekivanja da koristim pisoar i uopšte da pišam stojeći predstavljaju dve najveće mane kada je u pitanju posedovanje penisa. Kod kuće imam mnogo opušteniji pristup, često sedim i usput osuđujem obroke ljudi sa Instagrama. Ali, čim uđem u javni toalet, trudim se da ga i napustim što je pre moguće.

Ispostavilo se da nisam usamljen u svojoj antipatiji prema pisoarima. Džejms, 29, mi je ispričao da je pre pet godina u njegovom slučaju počeo da dobija napade “treme” vezane za korišćenje pisoara. “Nikada nisam imao problem sa njima”, objašnjava on. “Ali sam onda imao užasnu blokadu u jednom od onih jezivih četvorostranih i vrlo izloženih pisoara na festivalu, i možda je upravo to ostavilo neke vrste mentalnih posledica?” Kada se radi o izbegavanju istih, Džejms kaže da je situacija drugačija od slučaja do slučaja – “Ako je toalet prazan, koristiću pisoar. Ali ako je još neka osoba tu, i postoji slobodna kabina, definitivno ću je koristiti.”

Za muškarce koji koriste pisoar, učestala je situacija da se pozicioniraju što dalje mogu od ostalih korisnika u tom momentu. Zapravo, online simulator pisoara urinalman.com, posvećen je upravo rešavanju ovih dilema. Simulator je, nakon što su korisnici uneli podatke preko 3 miliona puta, otkrio da većina muškaraca, kada ima izbor, bira pisoare koji su najudaljeniji od ostalih muškaraca.

Ipak, postoje i izuzeci od ovog pravila. Liam* je prestao da koristi pisoare na poslu nakon što je stariji član kolektiva nastavio da forsira da piša odmah pored njega. “Na mom poslu postoji pet pisoara, i čak i kada bih koristio poslednji, taj direktor prodaje bi uvek došao da piša pored mene, a usput bi želeo i da ćaska”, objasnio je on. “To je kao neka vrsta demonstracije moći, kao da me je izazivao da se osetim neprijatno.”

Henri* takođe pokušava da izbegne pisoare, a ispričao je i jednu od scena gde je posebno osetio “tremu”. “Po prvi put sam noćio u kući roditelja moje devojke. Nikada pre nisam upoznao njenog oca, tako da sam želeo da ostavim dobar prvi utisak”, objasnio je on. “Jednom prilikom smo otišli u bioskop. Nakon završetka filma, nekako sam se našao pisoar do pisoara sa ocem moje devojke, jer je bio dug red, i prosto nisam mogao da biram neki drugi pisoar kada se onaj odmah pored njegovog oslobodio. Nikako nisam uspeo da pišam, i bio sam izuzetno posramljen zbog toga – i dan danas se pitam da li je primetio. Od tada nikada više nisam koristio pisoar.”

Prema rečima registrovane psihološkinje Rejčel Hard, parureza – iliti “stidljiva bešika” – je ekstremno učestali problem kod muškaraca. Odnosi se na osećaj teškoće ili nemogućnosti da se urinira kada su druge osobe prisutne u prostoriji. Na to utiče stres, koji izaziva stezanje spinkter mišića, time sprečavajući prolazak urina. “U momentima kada je uriniranje povezano sa situacijom koja izaziva stres, individua može razviti brige ili negativne misli povezane sa uriniranjem, kao što su “Ja to ne mogu” ili “Ljudi me gledaju i misle da nisam normalan”, objašnjava ona. “Ove misli remete tok urina i stvaraju teškoće ili nemogućnost pri započinjanju uriniranja”

Terapeutkinja Seli Barker slaže se da su tenzije povezane sa pišanjem jedan od najčešćih oblika socijalne anksioznosti kod muškaraca. Ona ove tenzije opisuje kao primer tipišnog muškog “ili sve ili ništa” načina razmišljanja: “Muškarci ponekad dozvoljavaju da iskustvo poput anksioznosti ili neprijatnosti povezanih sa pišanjem u javnosti dominira njihovim mislima, sve dok se ne osete potpuno blokirano, zaboravljajući pritom sve situacije u kojima nisu imali problem.”

Pogledajte i :

I Rejčel i Seli spominju da sećanja o korišćenju javnih toaleta iz detinjstva – posebno u blizini starijih nepoznatih osoba, ali i članova poridice u situacijama koje su se činile zastrašujućima – mogu progoniti muškarce i u kasnijem životu. Lično se sećam situacija u kojima me je majka, dok sam bio mali dečak i nisam želeo da sam idem u muški toalet, vodila sa sobom u ženski toalet.

Stiven*, još jedan urinalno-stidljiv gej muškarac, ima slična iskustva. “Sama ideja o “tremi” me podseća na period kada je moja odgovornost postao odlazak u toalet za “velike dečake”, kao i na osećanja straha koja su me tada preplavljivala”, objasnio je on. “Kada sam bio malo stariji, čak sam se osećao i pomalo napaljeno, što je sa sobom donelo osećaje sramote i zbunjenosti. Slično kao kada se radi o svlačionici u teretani, koja me poprilično trigeruje iz razloga što me podseća na školske svlačionice – ali tamo se makar ne podrazumeva izvođenje određenih telesnih funkcija.”

I drugi gej muškarci sa kojima sam razgovarao dele Stivenovu nelagodu kada se radi o “muškim prostorijama”. Prema rečima LGBT+ identitet kouča Đine Betje, anksioznost povezana sa uriniranjem može biti okidač za psihološke faktore učestale kod gej muškaraca kao što su telesna dismorfija, kao i problemi sa fizičkom intimnošću. “Trema” takođe može vratiti sećanja iz detinjstva na situacije u kojima smo se osećali nesigurno ili neadekvatno. Osećaj sramote koju gej deca osećaju dok odbijaju da budu “uslovljeni da žive u heteroseksualnom svetu” može biti poprilično intenzivna u “muškim prostorijama”, kao što su toaleti ili svlačionice. Ovakve prostorije počivaju na pretpostavci o heteroseksualnosti, čineći ih time neprijatnim za upotrebu.

Džejk*, još jedan gej pisoar-fob, opisuje paranoju koju oseća da će drugi muškarci znati da je gej: “U takvim sitacijama brinem da će strejt muškarci misliti da im gledam kurčeve, čak i kada niti znaju da sam gej, niti ih ja gledam”, rekao je on. Džoš* koristi pisoare samo na gej mestima: “Često izbegavam pisoare u strejt barovima, posebno kada je u toku fudbal. Ali se na gej mestima osećam mnogo opuštenije, zato što svi već pretpostavljaju da sam gej.”

Osećaj dovoljne udobnosti prilikom korišćenja pisoara je tema koja se ponavlja – i to ne samo među gej muškarcima. “Uvek postoji ta čudna atmosfera ako su svi pisoari u upotrebi. Ako je samo jedan slobodan, a postoji red, u većini slučajeva ljudi će oklevati ili čekati da se oslobodi kabina,” objašnjava Met*. “Neki ljudi su hrabri i mogu da pišaju bilo gde, ali na mene lično ta atmosfera utiče. Ako nisam u svojoj zoni komfora, mogu se osetiti nesigurno, ali ako je to negde gde sam u elementu, tada mogu pišati u blizini bilo koga.”

Raspravljati o ovakvim nesigurnostima može biti teško, posebno iz razloga što su muškarci često osuđeni zbog svoje ranjivosti. Mladi momci su već svesni pritiska da budu “hrabri” kada prvi put dođu u kontakt sa samostalnim korišćenjem toaleta za odrasle. Kouč za samopouzdanje, Liza Filips, navodi da pisoari – i potencijalni neuspeh prilikom njihovog korišćenja - predstavljaju “rizik od spoljašnjeg osramoćenja, kada se osoba u sebi već oseća osramoćeno”.

Filips objašnjava da strahovi i sramota koje osećamo u toku detinjstva nastavljaju da nas prate i kada odrastemo. Prakaš* se priseća zadirkivanja povezanih sa korišćenjem pisoara, pogotovo na osnovu kulture iz koje potiče. “Odgajan sam u skladu sa južnoazijskom kulturom, gde je proizvoljno da ili čučiš ili sediš dok pišaš”, objašnjava on. “Tu činjenicu nikada nisam preispitao, sve dok se nisam preselio u UK, gde su moji prijatelji imali običaj da me ismevaju jer su uvek mislili da idem da serem. Čak i kao odrastao čovek, osim ako stvarno, stvarno ne moram da idem, neću uspeti da pišam stojeći – prosto se osećam neprirodno.” Kao jedini dečak jevrejskog porekla u razredu, Džonatan* je bio ismevan u školi zbog svog obrezanog penisa: “To je otkriveno kada sam prvi put koristio pisoar. Svukao sam pantalone, i kao da nije bilo dovoljno što su me ismevali zbog toga, primetili su kako moj “prijatelj” izgleda. Nakon toga sam vrlo brzo stekao naviku da koristim isključivo kabinu.”

Muškarci imaju probleme sa pišanjem u pisoar iz više različitih razloga, ali tema koja se ponavlja je specifični period kada su se osećali neprijatno zbog problema povezanih sa samopouzdanjem. Ova činjenica ne iznenađuje, uzimajući u obzir da se penis često naziva našom “muškošću”, a nemogućnost prilagođavanja očekivanju da se piša javno, dok stojimo jedan do drugog, može biti izuzetno frustrirajuća. Pisoari i javni toaleti su prostor gde dokazivanje muževnosti – iako svi tome pristupaju na drugačiji način – može biti otežano, uzimajući u obzir emocije povezane sa odrastanjem, seksualnošću, kulturom, kao i potrebom za privatnošću.

Mi muškarci – i stidljivi i hrabri kada je u pitanju pišanje – apsolutno treba da nastavimo da razgovaramo o delovima života koji čine da se osećamo neudobno. Ali da pišam u pisoar? Ja? Hahaha… upišaću se od smeha.