Kancelarije otvorenog tipa treba odmah zabraniti

Pišem ovo u kancelariji otvorenog tipa. U ovom trenutku čujem mesnate jagodice ogromnih prstiju Džoela Golbija kako lupkaju po tastaturi. Kašičice za čaj zveckaju o keramičke šolje. Ergonomske kancelarijske stolice krekeću kao žabe u močvari. Negde žena kija toliko neshvatljivo glasno da me tera da poskočim. Jedan čovek ne prestaje da zviždi, kao da zna da će mi njegova verzija "Mas Que Nada" jednog dana izazvati srčani udar od stresa i očajnički želi što pre da dovrši posao.

Na ušima imam slušalice koje isključuju svaku buku, ali i dalje sve čujem. Da sve bude gore, na kancelarijskim zvučnicima ide muzika – "Fast Car", neobjašnjivo, treći put danas – uprkos činjenici da svi nose slušalice kako bi izbegli buku i odvratili pažnju od neprijatne agresije kancelarije otvorenog tipa.

Prema skorašnjoj studiji, 80 odsto američkih kancelarija su otvorenog tipa. Gardijan javlja da Velika Britanija ima dvostruko više kancelarija otvorenog tipa od globalnog proseka. WeWork – koji nastavlja svoju misiju ispunjavanja svake prazne poslovne zgrade sočnicama i nameštajem s polovine veka – izrazito je kompanija otvorenog tipa, držeći se ideje da ove kancelarije unapređuju produktivnost i povećavaju saradnju.

Ali one to ne rade, zar ne? Štaviše, pokušaj rada u nekoj od njih više je kao da se trudite da gledate TV seriju koju ste očajnički želeli da pogledate, dok vaša braća i sestra sede tu kraj vas, uporno se naizmenično šopajući u lice. Ne želite to da gledate, ali praktično nemate izbora.

Kao što je ilustrovao ovaj VICE-ov članak od prošlog meseca, postoje nedvosmisleni dokazi da rad u jednoj takvoj kancelariji odvraća pažnju, povećava stres ( studije o stresu u kancelarijama otvorenog tipa ukazuju na to da direktno šteti držanju anksioznih radnika, što potencijalno dovodi do mišićno-skeletnih poremećaja) i širi bacile, što rezultira većom količinom uzetih bolovanja.

Ne iznenađuje onda što su ove kancelarije u potpunoj suprotnosti sa povećanom produktivnošću. Studija istraživača sa Harvarda je to uspela da dokaže, ali na osnovu ličnog iskustva vi znate, baš kao i ja, da kancelarija otvorenog tipa guši umesto što pospešuje produktivnost. Ja čak nisam ni introvertna – a introvertne osobe ne cvetaju baš u kancelarijama otvorenog tipa – ali sam osetljiva na stimulanse, a slojevi zvuka, stalni pokreti i ondulirana i neprestano pogrešna temperatura klime više mi odvraćaju pažnju nego što mi pomažu da se usredsredim na posao koji treba da obavljam. U danima kad sam anksizona, tu praktično nema pomoći.

Način na koji mnogi od nas rade promenio se drastično u protekloj deceniji – uglavnom na laptopu, na osnovu portfolija, pod ugovorima za slobodnjake, radeći od kuće – a opet evo nas tu, i dalje kuckamo jedni pored drugih kao da pakujemo keksove. Bumeri su stvorili kancelariju otvorenog tipa, verovatno kao reakciju na izdeljene skučene kjubikle koji su došli pre njih. Ono što nisu predvideli jeste da kad pokušavate da otvorite horizonte zaposlenih, novi razvoj će to raditi na mnogo intruzivniji način: gotovo je nemoguće ubaciti se u meditativnu koncentraciju kad vas ljudi napadaju sa svih strana preko stvari kao što su GChat, Slack, mejl, WhatsApp, Messenger i šta god drugo u tehnološkom smislu već vaša kompanija da koristi da vaš život pretvori u pakao.

Ideja da kancelarije otvorenog tipa podstiču saradnju slatka je i idealistička. U Deep Work, autor profesor Kal Njuport citira reči suosnivača Tvitera Džeka Dorsija koji je rekao: "Mi podstičemo ljude da ostanu na otvorenom zato što verujemo u serendipiti – u ljude koji prolaze jedni pored drugih učeći ih novim stvarima." U svim kancelarijama otvorenog tipa u kojima sam radila, nikad nisam videla da neka osoba prilazi nekoj drugoj za njenim radnim stolom da bi je naučila nekoj novoj stvari. Još dokaza: ti isti istraživači sa Harvarda otkrili su da umesto da "podstiče sve življu saradnju licem u lice, arhitektura otvorenog tipa izgleda da izaziva prirodnu ljudsku reakciju društvenog povlačenja od kolega i navodi na komunikaciju preko mejla i IM-a".

Slično, podaci istraživača sa Ouklendskog univeziteta tehnologije, na osnovu 1.000 ispitanika, pokazuju da oni koji rade u kancelarijama otvorenog tipa imaju lošija prijateljstva s kolegama od onih u privatnim ili zajedničkim kancelarijama, pa čak i od radnika koji veći deo vremena provode radeći od kuće.

Što nimalo ne iznenađuje zato što u praksi ovi prostori retko pružaju mogućnost za postavljanje granica, kontrolu, poštovanje. Često postoje mnoga razna odeljenja u istoj prostoriji, od kojih neka za svoj posao zahtevaju mir i koncentraciju, a druga prostor za obrađivanje klijenata preko telefona. Na kraju ćete zamrzeti Dena iz prodaje zato što se neprestano dere "da se vratimo na onaj mejl" direktno iza vaših leđa, iako mu je to praktično posao za koji je plaćen.

U svakom slučaju, te kancelarije nisu ono što mi želimo. Prema skorašnjoj studiji Oksford Ekonomiksa, ono što milenijalsi najviše žele je "manje buke na radnom mestu" i "mogućnost da se skoncentrišu i rade bez prekida". Ali za sada smo osuđeni baš na te kancelarije: malo je verovatno da će vam većina kompanija dozvoliti da radite od kuće, iako biste mogli to savršeno da radite, a jedini predloženi apdejt jeste neka glupa ideja koja je praktično kancelarija otvorenog tipa bez stolova. Možda će vam, međutim, pružiti neku utehu saznanje da niste jedina osoba kojoj je teško da radi u takvom okruženju.

Želim da kažem sledeće: zaključajte me u praznu belu ćeliju pod zemljom. Ubacujte mi kafu i grickalice kroz rupu i gledajte me kako cvetam. Žudim za erom kjubikla. Dajte mi zatvorenu belu ćeliju s autonomijom da je personalizujem. Dajte mi tu famoznu farmu za pacove. Zatočite me na njoj. Ili mi samo dozvolite da odaberem najbolje mesto na kom ću završiti posao koji radim toga dana i verujte mi da ću ga tamo i obaviti.

U ovom trenutku ležim na podu kraj požarnog izlaza. Ovaj sićušni kutak kancelarije bio je jedino utočište koje sam mogla da pronađem za sebe. Dakle, ako budete smatrali da je ovaj članak haotičan i proizvod očigledno dekoncentrisanog uma, ne krivite mene; krivite onog ko je izgradio ovu kancelariju.

@hannahrosewens