Foto: Goran Tomašević

20 godina od NATO bombardovanja Srbije - sećanja ratnog reportera

"Kada su pogodili RTS, bio sam blizu i stigao da vidim kako hitna pomoć seče noge onom nesretniku koji je visio naglavce iz krša, ne bi li ga izvadili napolje."

|
25 mars 2019, 8:50am

Foto: Goran Tomašević

Upozoravamo na uznemirujući sadržaj na fotografijama

Bombardovanje je bilo pre 20 godina. Kad pre prolete vreme, da smo živi i zdravi!

Prvo, znalo se još u Rambujeu. Da ne ulazim u detaljnu političku analizu procesa ... rešenje se moglo naći da ga je Beograd hteo. Kada je Medlin Olbrajt došla da pritisne pregovarače obe strane i prvi put zapretila bombardovanjem, pozvali smo jednog od ljudi iz Miloševićevog unutrašnjeg kruga da nam kaže šta nameravaju da rade jer je evo sreda, a ultimatum ističe u nedelju u ponoć, a on nam odgovorio: "Jes' ti lud, znaš ti 'de je ponedeljak, do ponedeljka ko živ, ko mrtav." Kada je jednom počelo, bombardovanje me je porazilo.

Ne zato što bombarduju, nije mi bila prvina, viđao sam to u mnogim oblicima od 1991. do 1999. nego zbog toga što je mečka u svoj svojoj sili zaigrala i pred našom kućom. Odjednom su bili direktno ugroženi moja devojka, moji roditelji, moji rođaci i prijatelji, moja kuća i grad i na kraju i ne najmanje važno moja zemlja, ma šta ja mislio o ljudima koji su njome tada rukovodili. Tek sam tada potpuno shvatio, džaba sve vreme provedeno u pređašnjim konfliktima, kako je bilo ljudima u Sarajevu i to godinama, te u Vukovaru, Osijeku, Derventi, Dubrovniku i tuda i onuda. Profesionalno gledano, bombardovanje je bilo jako nezgodno: ono je bilo vid opsade, a ona je opasna jer se novinar, ljudski i očekivano, na posletku identifikuje sa opsednutima.

vaske
Autor teksta na Kosovu 1999.

Njega, kao i njih, neko gađa i on sam postaje potencijalna žrtva, a tada se objektivnost i visoka politika svode na oca-majku-sve-po-spisku onome ko pokušava da te ubije, ma kakvi da su mu ciljevi. Tek sam tada shvatio zašto velike medijske kuće rotiraju ljude na terenu na otprilike dve-tri nedelje. Nakon tog vremena počinješ da bivaš neobjektivan. Postojala su, za nas ovde, tri izlaza.

Prvi, da digneš ruke od posla, odeš kući i čekaš da prođe. Drugi - da odeš u rat. I treći, da radiš posao najpoštenije što možeš i takođe čekaš da prođe, a da se sa sopstvenim polilemama oko patriotizma, obaveze, straha, čega god, boriš u sopstvena četiri zida. Video sam tokom tih 78 dana svašta, ali najviše mi je ostao u sećanju spržen konvoj albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena: gađali su ih aerosolnim bombama ili tako nečim što razvija jako visoku temperaturu, valjda je bilo 86 mrtvih.

Kosovo masakr
Konvoj kod Prizrena (Foto: Goran Tomašević)


Video sam tamo ljude stopljene sa traktorima, ljuske od ljudi, kao oni iz Pompeje, toliko dobro spržene da nije ni smrdelo kad smo stigli sa delegacijom UN, vodio ju je onaj Serđo Vieira De Melo, posle je poginuo u Iraku.

Sećam se ulice u Surdulici: lepa ulica sa porodičnim kućama i jabukama. E, tu je bila jedna trospratna kuća koju je pogodila bomba, probila betonske ploče i eksplodirala u podrumu gde se krilo njih 11. Video sam spasioce kako iz krša vade parčad ljudi i stavljaju ih na ćebe. Zapamtio sam jednu plavu žensku papuču sa pufnom koju su polako i pažljivo spustili pored.

Na kraju su nam u lokalnoj prosekturi rekli kako je ispalo da imaju sedam nogu viška. Od jedne druge kuće, tu blizu, ostao je samo krater dubok pet metara koji se polako punio vodom. U Grdelici, gde je na pruzi dogorevao voz, okliznuo sam se o ljudski mozak...

Kada su pogodili RTS, bio sam blizu i stigao da vidim kako hitna pomoć seče noge onom nesretniku koji je visio naglavce iz krša, ne bi li ga izvadili napolje... I pamtim mrtve ljude koje su izvlačili iz ruševina Kineske ambasade. Gledao sam i kako se neeksplodirana bomba od 1000 libri (450 kilograma) klati na traverzama razbijenog mosta, a mi se silno čudili što su nas policija i vojska i železničari koji su ležali iza nasipa, pustili da slikamo i još se zlobno smejuljili, pa smo zbrisali glavom bez obzira.

Goran Tomašević Kosovo

Na Kosovu sam video gomile pasoša i ličnih karata sa albanskim imenima, pored pruge koja vodi ka Makedoniji, ali ljudi nigde. Poslalo ih vozom preko granice. Takođe i pusta, spaljena sela. U Prištini sam sreo Srbina koji u podrumu krije komšiju Albanca - jer je ljude tada jeo mrak. Posle je taj Albanac tog istog komšiju Srbina krio kod sebe u stanu - jer je ljude opet jeo mrak. Onda se bombardovanje završilo, a ruska oklopna kolona generala Viktora Zavarzina je iz Bosne odjurila ka Prištini i aerodromu Slatina. Odasvud iz Makedonije su na Kosovo ulazile snage NATO, iz šume je izlazila UČK, Srbi su se pakovali, sa Kosova su kuljale kolone Vojske Jugoslavije, a Slobodan Milošević je objavio pobedu.

Britanski general Majk Džekson je odbio naređenje američkog generala Veslija Klarka da se Rusi blokiraju na pisti u Slatini rečima: "Ja neću počinjati Treći svetski rat za tebe." Ponovo su krenule izbeglice, ovoga puta ka Srbiji, pa sam negde pored autoputa upoznao Palestinca.

On se nesretnik rodio kao izbeglica u logoru Šatila u Libanu i preživeo je pokolj 1982. Zatim su ga poslali u Beograd gde je studirao, zaljubio se i oženio negde u Krajini. Ponovo je postao izbeglica 1995. pa ga je Srbija brzopotezno ekspedovala na Kosovo, odakle je 1999. ponovo krenuo u izbeglištvo. I tako je on tada sa familijom krenuo u Beograd da u palestinskom poslanstvu traži repatrijaciju u Gazu.

Ne znam šta je posle bilo sa njim. Sećam se i kad su bacili one grafitne bombe, nestalo je struje pa je ceo komšiluk mirisao na roštilj jer su svi pekli meso iz zamrzivača, da se ne ukvari. Bio je i jedan dan kada su rakete preletele preko voznog parka neke firme u Kulinovačkom polju kod Čačka, pa je jedna ubila nesretnika koji je na kamionetu vozio pomije za krmad.

Druge dve su pale na kuće tu blizu, te pogibe neki Velija, znao sam ga poizdalje. Znam i kada su gađali barutanu u vojnom pogonu Slobode, pa takođe omanuli, te ubili penzionisanu učiteljicu (mislim da se zvala Mileva). I sećam se kako je spikerka jedne engleski-govoreće televizije rekla:

“A sada vremenska prognoza... vreme nad Balkanom danas je lepo, divan dan za bombardovanje.”

Aleksandar Vasović je izveštavao sa Kosova 1998/99 kao reporter Radija B92 I agencije Associated Press.

PROČITAJTE JOŠ:

Priština 1999. godine - grad iz kojeg su u tri meseca svi proterani

Bio sam u zarobljeništvu OVK 41 dan

Kako smo izbegli NATO bombe šest meseci pre bombardovanja

Više na VICE
VICE Kanali