Reklame
lov na veštice

Da li je Srbija objavila “lov na veštice”

Posle najnovijih izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

pisao Marija Ratković
20 Mart 2018, 10:15am

Ilustracija skrinšot sa Jutjuba

Uopšte nisam iznenađena izjavama predsednika Srbije. U novijoj istoriji, a pritom mislim na sve izjave predsednika od pre jedan i par dana, na osmomartovske čestitke, na strategiju o populacionoj politici države, na slogane za rađanje, na zakone o asistiranoj reprodukciji i na one izjave o tome kako trudnice zloupotrebljavaju državu, samo se ponavljaju neki obrasci koji su prisutni od Antike do danas.

Kako je nastao lov na veštice

Pre je bilo još gore. Posle ratova i epidemija kuge u Evropi, država je toliko agresivno preuzela “brigu” nad zdravljem žena da je to imalo kontra efekat. Kako Silvija Federiči navodi, u - po obimu malom ali kapitalnom delu " Kaliban i veštica”: “glavna inicijativa koju je država preduzela, da bi obnovila željeni nivo populacije, bila je pokretanje pravog rata protiv žena, jasno usmerenog na slamanje kontrole koju su ove imale nad svojim telima i reprodukcijom”. Dakle, istorijski je jasno, populacija se reguliše ukidanjem prava žena.

Ono što nam je iz istorije poznato kao Lov na veštice u stvari je temeljno kulturalno, političko i socijalno satanizovanje “svakog oblika kontrole rađanja i neprokreativne seksualnosti”, odnosno veštičarenje nije ništa drugo do optužba za “žrtvovanje dece đavolu”.

Istovremeno sa trgovinom robljem trgovalo se životima žena i dece, pa su “počevši od XVI veka, dok su se portugalski brodovi vraćali iz Afrike sa svojim prvim ljudskim tovarima, sve evropske vlade započele sa strogim kažnjavanjem kontracepcije, abortusa i čedomorstva. Ova poslednja praksa se u srednjem veku donekle tolerisala, makar u slučaju siromašnih žena; ali sada je postala smrtni greh i kažnjavala se strožije od većine muških zločina. (…)U Francuskoj, kraljevskim ukazom iz 1556. od žena se zahtevalo da prijave svaku trudnoću, a one čija bi novorođenčad preminula pre krštenja, posle neprijavljenog porođaja, bile su osuđivane na smrt, bez obzira da li su počinile neki prestup.

Slični ukazi su doneti i u Engleskoj i Škotskoj, 1624. i 1690. Razvijena je špijunska mreža, koja je nadzirala neudate majke, lišene bilo kakve pomoći. Čak je i pružanje utočišta neudatim trudnim ženama bilo proglašeno nelegalnim, iz bojazni da bi ove tako mogle izmaći oku javnosti, dok su oni koji bi se sprijateljili s njima bili javno kritikovani. (…) Tako su žene prvi put ušle u evropske sudnice, u svoje ime, kao pravno zrele osobe, pod optužbom da su veštice ili ubice dece. Pored toga, podozrenje koje se u tom periodu pojavilo prema babicama – što je vodilo ka uvođenju muških lekara u sobe za porođaj – više je poticalo iz straha vlasti zbog čedomorstva nego iz navodne medicinske nestručnosti babica.”

Ženama Evrope je u pred sam kraj renesanse prvi put zabranjeno da obavljaju najveći broj delatnosti, ograničena su im sva moguća prava, a njihova biološka i pravna funkcija svedena je samo na reprodukciju, naravno - u službi države. U odnosu na istorijske podatke o evropskim zakonima, distopijska vizija budućnosti u romanu “Sluškinjina priča” Margaret Atvud dođe kao laka literatura. Populaciona politika, biopolitika (recimo prema Fukou) iliti politika regulacije moći nad životom i prava na smrt začas postaje samo nekropolitika (definisao kamerunski teoretičar Ašile Mbembe), koja za cilj ima pobedu smrti nad životom i posledično - okrutnost zastrašivanje, progon, nasilje i smrt. Svo nasilje (rat, zločini, kriminal van i unutar zakona) i posebno strukturalno nekažnjivo i dosledno sprovođeno sistemsko nasilje nad ženama koga ikako možete da se setite (zabrane, drakonske kazne, prebijanja, kamenovanja, spaljivanja, silovanja, prisilni brakovi, oduzimanja imovine, dece, ubistvo i masovno ubistvo, nasilni načini lečenja, vezivanja, sterilisanja i genitalna sakaćenja, zabrane seksa, rađanja, abortusa pa i sahranjivanja) već je naša zajednička istorija, koja ne mora nužno i da se ponavlja.

Odakle sad otkucaji srca

Ni sumanuta ideja o tome da će se žena koja je odlučila da abortira predomisliti kada čuje otkucaje srca fetusa, nije toliko inovativna kao što se čini.

Takozvani Zakon o otkucajima srca, već postoji kao pravna mera u zakonodavstvu Sjedinjenih Američkih Država. Ova vrsta zakona se zasniva na ideji da fetus postaje osoba od trenutka kada srce počinje da kuca (šest do osam nedelja, mada u nekim slučajevima čak i dvanaest).

Sledeći tu logiku, zakon o otkucajima predviđa da se ženi (koja se očigledno smatra maloumnom) detaljno predoče sve posledice njene ustavom zagarantovane odluke kako bi se ona predomislila. To detaljno predočavanje podrazumeva obavezne konsultacije sa lekarima, opširnu papirologiju i neizostavni ultrazvuk sa zvučnim efektima. Sada zaista neću ulaziti u tumačenje prenatalne personifikacije, pitanja kojima treba da se bavi pravo, etika, religija ili spiritualni vodiči, ali hoću da se bavim idejom o tome da država pretpostavlja da svaka žena nije već razmislila o tome da u njoj “živi nešto” već po samom letimičnom pogledu na pozitivni test za trudnoću.

Žene znaju da zamisle otkucaje srca mnogo pre nego što elektronski stetoskop prislonjen na stomak u šestoj do dvanestoj nedelji ukaže mogućnost da to čuje. Ne znam otkud nekome ideja da te žene koje - sve i da ne zamišljaju otkucaje srca – svi oko njih stalno podsećaju da je najbitnije da budu majke, nisu dobro razmislile o svemu kada su krenule u bolnicu.

Čak i najkonzervativniji kauboji koji smatraju da žene imaju manji mozak, mogli bi bar da pretpostave da ako nisu sposobne da misle, bar eto osećaju nešto pri saznanju da su trudne. A i da kojim slučajem ne misle i ne osećaju, tu je društvo da ih podseti i bez zvuka otkucaja.

Momci, da li znate kako izgleda abortus?

Abortus nije samo pilula koju žena popije i onda više nije trudna. Abortusom se naziva medicinska intervencija poznatija kao kiretaža. Ova medicinska intervencija izmišljena je ko zna kad, a zasniva se na fizičkom odstranjivanju zida materice na kojoj se negde nalazi i zakačeni fetus.

Sve do polovine dvadesetog veka, kiretaže su u kućnoj radinosti rađene bilo kojim oštrim i izduženim predmetom, iglom za štrikanje, šipkom ili ispravljenom vešalicom za odeću. Dakle, to je ekstremna mera spasavanja od neželjene trudnoće o kojoj muškarci tradicionalno ne brinu a poznata je svakoj ženi, hoću reći zna je i svaka nepismena baba u svakom zaseoku ove planete. Humaniji način abortusa, koji se zove vakumska aspiracija, i može biti manuelna-ručna ili električna (uz korišćenje mašine sa elektronskim napajanjem) mehanički je način da se zid materice odstrani, a njen sadržaj usisa instrumentima. Dakle, to bi bilo slično kao da neko menstruaciju usisa odjednom i ona nestane. Ali to se kod nas ne radi. Kod nas je hard kor. Radi se obično klasična kiretaža, odnosno “oštra kiretaža” odnosno struganje zida materice medicinskim instrumentom koji najviše liči na zakrivljenu kutlaču (savremena štrikaća igla), a u stvari je nož na štapiću. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje ovu metodu, ali samo u slučajevima kada prethodno pomenuta metoda aspiracije nije moguća. Kod nas, to znači uglavnom u svim slučajevima.

U čemu je rizik?

Ženska materica nije veličine lopte, čizme ili tašne. Materica žene koja nije rađala veličine je kutije šibica, veće kutije šibica ili svežnja vizitki u najboljem slučaju. Kireta je veličine santimetra. Grlić materice je veličine tri santimetra, koji u svemu izgledom podseća na glavić penisa. Muškarci, držite se za najbližu ženu ili žmurite. Na ženi koja je u lokalnoj anesteziji, što znači naprskana nekim sprejem koji možda i ne šljaka, ginekolog raširi grlić materice, u njega uvede kiretu i sastruže zidove materice. Žena je u anesteziji, ne oseća bol ili ako nije oseća bol već od samog početka, a materica nije bogata nervnim završecima kao vagina, pa taj bol nije jasno razumeti. Od ruke lekara ili lekarke zavisi da li će se sastrugati malo, taman ili previše, a takođe da li će se ruka omaći a kireta proći kroz telo materice ostavljajući rupu.

Žena će krvariti svakako. Tek po pregledu krvi i po ultrazvuku karlice znaće se da možda ne postoji komplikacija odnosno neko unutrašnje krvarenje koje u trbušnoj duplji koje izaziva recimo probušena materica. Tek posle nekoliko dana ili nedelja žena će biti sigurna da je sve u redu. Fizički. Psihički – nikad se ne zna.

Žene znaju taj rizik. Žene teška srca pristaju na taj rizik. Mislite o tome. Mislite još malo o tome.

Ko ne želi otkucaje?

Žene znaju kako se radi abortus. Jednostavno znaju. Ja sam to saznala otprilike sa desetak godina u Bazaru ili Praktičnoj ženi i bila sam istraumirana za ceo život. Iako nikom nije bilo u cilju da me zaplaši, već da me edukuje da abortus nije kontracepcija, već ekstremna mera u ekstremnim vremenima. Žene znaju i da je abortus ekstremna mera. Kada ne žele dete, žene su spremne da umru jer – postoje jaki razlozi što ne žele da rode to biće tada. Žene znaju da će ih boleti, znaju da će krvariti, znaju da će ih prezrivo gledati, osuđivati, znaju da je to mogla biti beba, da bebe lepo mirišu i imaju glatku kožu. Žene znaju da će njihova nerođena deca, čak i ako su bile samo prerane ejakulacije, pukli kondomi, menstruacije koje kasne, pilule za dan posle, biohemijske trudnoće koje nestanu same od sebe, spontani pobačaji, nespontani pobačaji, abortusi ili mrtvorođena deca živeti uvek sa njima i u njima. Žene rade sve što mogu da ne čuju dečije glasove koji izgovaraju reči koje pro-life bogomoljci štampaju na lecima i dele ljudima ulicom, “mama, ne daj me” i tako to. Verovatno zato što ih čuju uz ručak ili u parku, sasvim nenadano kad je ružan dan ili baš kad je sunčano.

Poslednje što bilo koja žena na ovom svetu želi je da čuje otkucaje srca fetusa koji iz bilo kog razloga ne želi da zadrži. Bukvalno – bilo kog razloga.

Ko želi da čuje otkucaje?

Otkucaje ne žele da čuju ni muškarci ili žene koji mrze žene. Muškarci ili žene koji mrze žene žele da određene žene čuju otkucaje srca fetusa koji iz bilo kog razloga ne žele da rode. Oni mrze žene i žele da ih kazne za to što su prema dosadašnjim zakonima prirode u prilici da nose fetus koji nastaje kada se spoje jajna ćelija žene i spermatozoid muškarca. Oni ne stavljaju slike mrtvih fetusa na svoje radne stolove, ne slušaju na plejeru srca fetusa koja kucaju brzinom 170bpm dok trče, dok se odmaraju, čitaju ili dok jebu.

Oni žele da ih čuju žene, u čijim telima ta srca već kucaju i koje sve svoje snage ulažu da ne osluškuju svoje telo neprekidno, da ne pipkaju stomak, ne traže po sebi znake trudnoće i ne osećaju mučninu na psihičkoj bazi. Znači, žele da ih muče.

Kada su odlučile da neće da rode ovaj put, žene u kojima neželjeni fetusi još uvek bleje, iz sve snage pokušavaju da ostanu pri toj odluci i ne predomisle se jer znaju zašto to rade. One žele da očuvaju zdravlje i zato se obraćaju lekarima u bolnici, obraćaju se državi a ne bogu, i ne vračarama ili nadrilekarima u mračnim ilegalnim klinikama. A država želi da ih kazni, izigrava boga i tera ih da se pokaju, ne znajući da se one možda već i mole bogu ili kaju – zbog toga što su se jebale, zato što su zatrudnele, zato što su žene i što je sasvim moguće da su one jedine koje u celoj toj priči nešto osećaju. Država želi da te žene zanemare sve svoje racionalne ili emotivne, materijalne, socijalne, ljubavne ili sebične razloge da ne zadrže taj fetus tad, već da se na stolu dok slušaju ubrzani rad srca jednog neželjenog fetusa predomisle i radosno otrče da žive sretno do kraja života. Ili verovatnije – samo da izađu iz bolnice i odgmižu u rupu iz koje su došle, u svoj usrani život, koji državu ionako veći deo vremena ne zanima.

Muškarci i žene koji mrze žene žele da žene koje ne žele jedan fetus jednom zauvek pate i pamte tu traumu. Oni žele da one osim što rizikuju svoje reproduktivno i opšte zdravlje, jednom pre svega nehumanom procedurom koja se sprovodi rutinski već decenijama, osete i više emotivnog i psihičkog bola nego što već osećaju, žele da im otežaju već ionako tešku odluku o prekidu trudnoće i žele da ih ponize i poraze. Oni žele da pokažu da zakoni, odredbe i procedure društva u kome živimo ne razumeju, ne poštuju i ne štite ženu i njeno pravo da odlučuje o sebi i svom zdravlju, već joj poručuju da je ona samo sticajem prilika u prilici da nosi fetus i da je taj višećelijski skup i pre nego što zakuca brzinom od 170bpm već važniji od nje – u moralnom i u pravnom smislu.

Šta ja želim da čujem

Želim da ova država čuje žene. Želim da država čuje, umesto što medijski siluje žene koje su u poziciji da rode dete. Prvo trudnice optužuje da neće da rade, krivi ih za zloupotrebu socijalnih davanja a potom se cenjka oko toga koliko košta koje dete – za prvo dete jednokratno 100.000 dinara, za drugo 10.000 mesečno, i to 24 meseca, za treće dete 12.000 mesečno u toku deset godina, a za četvrto dete za taj period ukupna pomoć će iznositi 18.000 evra pa već danima cela Srbija preračunava ta imaginarna davanja. Sa druge strane ista ta država koja žive i zdrave žene tretira kao inkubatore svoje populacione politike, prošle godine u građanskom zakoniku kriminalizuje surogat majčinstvo podmećući neke kvazi etičke probleme poput pitanja “šta ako surogat majka poželi da zadrži dete”. Ništa, ako surogat majka poželi da zadrži dete iako pravno nije majka tog deteta, sud će joj verovatno dodeliti pravo da to dete viđa, kao što pokazuju primeri iz rubrike “već viđeno”. Sve žene a ne samo one koje rode dete za drugu ženu treba da imaju pokrivene “objektivne troškove rađanja” koji se odnose na troškove pravilne ishrane, lekarskih pregleda, razliku u zaradi i troškove trudnoće i rađanja. Objektivne troškove imaju sve žene a ne samo surogat majke.

Država se selektivno pravi da ju je briga šta žene žele, žene koje ne sluša i čiji glas ne vrednuje. Država ili bar njeni zakonski predstavnici, ponaša se užasno licemerno, kada daje, pa ukida, pa opet obeća ali kasno isplaćuje socijalna davanja, kada gleda kvote, odbija žene i muškarce koji čekaju u redu za vantelesnu oplodnju ili lečenje primarnog ili sekundarnog steriliteta, tera ih da se godinama potucaju po klinikama u zemlji i inostranstvu, da prodaju imovinu kako bi imali dete, otežava načine da se usvoje već rođena deca, tera buduće roditelje da isprobavaju decu kao u prodavnici cipela, zaokružuju da li bi usvojili dete romske nacionalnosti, zaokružuju da ako rode dete sa smetnjama u razvoju u potpunosti preuzimaju brigu o njemu, pušta ničiju decu da plaču, seru i upišavaju se sami, pušta decu po domovima da plaču, biju se i siluju ili pušta odrasle da to rade svojoj ili tuđoj deci – ne reagujući na vršnjačko, na porodično a ni na nasilje uopšte. A onda se javno lamentuje nad tim kako nas je malo, i biće nas sve manje.

Da, zvuči sebično ali ja želim da čujem da me država u kojoj živim i kojoj ide deo svake moje zarade sluša. Hoću da meni konkretno, s obzirom na to da iz zdravstvenih razloga ne mogu da rodim dete, omogući da od sopstvene ili donirane jajne ćelije stvorim dete na legalan način koji savremena medicina, savremeno pravo i savremena etika prepoznaju kao moguće. Ne želim da me tera u Ukrajinu, Rusiju, Englesku, Grčku ili Kanadu ili gde već je surogat materinstvo dozvoljeno, niti želim da se uključujem u ilegalnu trgovinu decom, ni da rizikujem život više nego što sam već rizikovala.

Hoću da budem jednakopravna i dostojanstvena državljanka zemlje u kojoj sam rođena, i da moja buduća deca budu isto državljani i da imaju ista prava bez obzira na nacionalnost, rodni ili seksualni identitet.

Pored toga, želim da država osim mene čuje i sve ostale žene koje hoće, nisu sigurne ili ne žele dete, sad, sutra ili zauvek i da im omogući da se osećaju isto vredne kao i one koje rađaju, kojima druge rađaju i koje odgajaju decu, sa ili bez partnera ili partnerke. Rečju, sve žene.

Umesto toga, imam utisak da država svojim odredbama nekako uvek uspe da stoji na putu želja svih žena, i onih koje u ovom trenutku žele decu i onih koje ne žele. Stvarno ne znam kako im to uspe.