Unutar zaglupljujućih književnih dela severnokorejskih diktatora

Tekst je prvobitno objavljen na VICE US.

U vreme pada Sovjetskog saveza, krajem 1991., Kim Il-sung imao je 79 godina; vladao je siromašnijom polovinom Korejskog poluostrva prethodne 43 godine. Polusenilni Kim već je prepustio poluge vlasti svom najstarijem sinu, Kim Džong-ilu, zvanično ministru organizacionih poslova. Pošto nije morao više da deluje kao vrhovni vođa, stariji Kim imao je vremena da se odmori i posveti revolucionarnoj ideologiji. Kao što je pre njega radio albanski lider Enver Hodža, počeo je da piše memoare; naslov je bio „Do veka“.

Tako je bar delovalo spolja. U stvari je Kim I dao da mu biografiju napiše tim propagandista koji su na osnovu revolucionarnih romana i filmova proizveli idealizovanu (i prilično fiktivnu) verziju života Vođe. Pod stare dane, Kim I je mogao da prelista ovo delo, da se prepustio detaljnom i obimnom prikazu života kakav je trebalo da vodi, odnosno kakav je zvanično i vodio – književnost ima primat u odnosu na realnost kad je u pitanju Severna Koreja. Nažalost, Kim I nije stigao da pročita svoju autobiografiju do kraja: samo osam tomova od planiranih trideset izašlo je iz štampe u vreme njegove smrti, 1994 godine. Vladao je skoro pola veka: bilo mu je dosta. Bilo je vreme da Velikog Vođu nasledi Dragi Vođa, sin Kim Džong-il (kog u daljem tekstu zovemo Kim II, jer što da ne).

Smena vlasti prošla je glatko, kako je Kim II godinama unazad i planirao, iako je severnokorejski Rečnik političke terminologije nekada osuđivao naslednu vlast ko „reakcionarski običaj“ koji karakteriše „eksploativna društva“. Kontinuitet je bio od ključnog značaja. Kim II je odano produžio kult ličnosti posvećen pokojnom ocu: Nije bilo rušenja statua podignutih u čast prethodnika, kao što se desilo kod Hruščova, a nije bilo ni tihog uklanjanja ideologije u kineskom maniru. Naprotiv, telo Kima Prvog bilo je balzamovano a kuća mu je pretvorena u mauzolej, Kumsusan palatu sunca. Kalendar je revidiran 1997. godine tako da moderno doba potiče od dana njegovog rođenja. Leš mu je 1998. godine bio unapređen, novi status glasio je „Večni predsednik“. I naravno, dela su se i dalje izdavala. Kim II ne samo što je ostao veran pseudo-religioznoj ideologiji svog oca poznatoj kao đuče („samodovoljnost“), već je zaronio duboko u ispraznu mržnju koju je ona nudila, da bi zatim počeo da ustreptalo ispaljuje plotune antiproze u pravcu takozvane stvarnosti.

Primer ove agresivno dosadne retorike nalazi se u govoru iz 1991. kasnije objavljenom u izdanju pod naslovom „Naš socijalizam za mase neće posustati“. Prkosni govor bio je potpuni plagijat, direktno prepisan od tate. Evo kako zvuči taj solipsizam:

Dakle samo kroz đuče mase mogu ostvariti želju za nezavisnošću, samo đuče može zaštititi mase od imperijalista koji „zlokobno prete da pogaze suverenitet zemlje i nacije“, i tako dalje, i tako dalje. Iako se „Naš socijalizam za mase neće posustati“ proteže na skromnih 46 strana, deluje kao da ih ima mnogo više, možda zato što se radi o transkriptu metastaziranog obraćanja naciji, beskrajnom govoru koji se samo dopisuje iz generacije u generaciju. Radikalno neoriginalan, ovaj tekst nadilazi prolaznost nehumanim stilom i eliminacijom svih spoljnih referenci (tek usput pominje zle američke imperijaliste). Na koju krizu se ovim delom odgovara? Postoji li kriza? Ima li kraja revolucionarnoj borbi? Staljinistička retorika ovde je podgrejana, reciklirana, prežvakana, prekvalifikovana u niz autoreferentnih grozdova žargonski grandioznih opštih mesta, koja se po potrebi samo malo izmešaju i opet stave na papir, bez ikakve izmene u značenju. Kafkijanski plug nastavlja da drlja po leđima pale nacije.

Ipak, nije sve bilo u kontinuitetu i prepisivanju. Kim II je značajno nadogradio diktatorski literarni opus. Za razliku od oca, koji je imao oficirsko poreklo pre nego što je postao staljinistički idol, Kim II bavio se PR menadžmentom pre nego što je stigao do trona. Možda najveći postmodernista među svetskim diktatorima, svesno je gradio svoju kompleksnu strukturu laži, otvoreno objasnivši kako se stvara i održava obmana preko koje se u zamku hvata stanovništvo Severne Koreje.

Kim II je takođe proizvodio knjige posvećene žurnalističkoj umetnosti („Kim Džong-il, veliki učitelj svih novinara“) kao i operi („Opera kao umetnost“). Institut za severnokorejske studije navodi da je do 1993. njegov opus narastao do izvanrednih trideset izdanja (od planiranih četrdeset), iako zvanični izvori nude daleko više brojeve. Svakako je imao „pomoćnike“, ali nema sumnje šta ga je interesovalo. Još od Staljina, nijedan diktator nije bio opsednut estetikom koliko i Dragi Vođa.

Da bi primenio svoj rafiniran pristup izmišljanju monumentalnih laži, Kim II je promenio ime Odseka za propagandno agitovanje u elegantniji Odsek za umetnost i literaturu. Iluzije su ga fascinirale, posebno one koje su treperile na platnu u igri svetlosti i senke. Kao veliki ljubitelj filma, Kim II je oteo južnokorejskog režisera (i bivšu ženu) u nadi da će podići kvalitet severnokorejske kinematografije. Tako smo dobili ozloglašeni „Pulgasari“, kaiđu film (japanski termin za filmove o džinovskim monstrumima) postavljen u srednji vek, u kom gledamo neku vrstu Godzile i bezbroj potlačenih seljaka. Još pre toga, Kim II je Filmski studio Pjongjanga relativno malu produkciju koja je pravila propagandne filmove o plemenitom radniku, vrlom seljaku, i zlom Japancu; to je postala ogromna firma koja je iz dana u dan proizvodila beskrajan niz propagandnih filmova o plemenitom radniku, vrlom seljaku, i zlom Japancu, skoro 40 godišnje. Sam Kim II je učestvovao u nekim projektima koji su ostali zapamćeni kao „besmrtni klasici“. Napisao je libreto za filmsku adaptaciju svoje opere „More krvi“, i značajno doprineo „Devojci sa cvećem“ koja je dobila nagradu 1972. na festivalu u Karlovim Varima u Čehoslovačkoj. Bila je u pitanju priča o korejskom devojčurku sa sela koju muče japanski imperijalisti, da bi je onda spasao brat, član Oslobodilačke vojske Kim Il-sunga. Takođe su rado pisali o Korejskom ratu, ali nigde nisu navodili da ga je započeo Kim I, ni da bi ga Severna Koreja glatko izgubila da nije bilo podrške SSSR odnosno Kine.

Kim II nije bio samo producent, već i teoretičar na planu kinematografije. Njegovo delo „Bioskopska umetnost“ iz 1973. nudi sveobuhvatnu viziju filma, od tehničkih uputstava do teorijskih načela drame i karakterizacije, do ideja za uspešno nabijanje propagande u mozak gledalaca. Ipak, najveći deo ove knjige posvećen je čistim banalnostima. Na primer, u jednom poglavlju kaže nam da „filmski prizori moraju izgledati dobro na ekranu“, da bi malo dalje dodao da je „film vizualna umetnost“, a nešto kasnije i da „atraktivni prizori uvlače čoveka u svet koji mu film predstavlja“. Prilično očigledno i suvišno, ali koji bi se urednik usudio da kritikuje ili skrati tekst Dragog Vođe? Okružen ulizicama, Kim II je možda smatrao da je neophodno da se svaka i najbanalnija stvar temeljno raščlani. Sa druge strane, ponegde demonstrira i suptilnost. Evo njegovog saveta za implementaciju muzike u film:

Po pitanju glume, Kim II je zagovornik principa saživljavanja sa ulogom, iako dozvoljava da se zadrži mala distanca između glumca i lika koji tumači:

Kim Džong-il takođe ističe da za razliku od imperijalističkih kolega, neki severnokorejski režiseri „pokušavaju da iskoriste prednosti velikog ekrana prikazima velikih zdanja ili sakupljanjem brojnih sitnijih prizora u jedan kadar… misle više o razmeri i obličju scene a manje o sadržaju koji ona predstavlja“. Ovde greše, tvrdi Kim II, jer:

Kim II toliko uporno želi da objasni kako je priča primarnog značaja da prvih 111 strana svog dela „Život i književnost“ posvećuje isključivo obrazlaganju ideje da sve zavisi od sadržaja. Tek potom piše o načinu da se taj materijal pretoči u kinematografski doživljaj. Nije baš Cahiers du Cinéma, ali Kim Džong-ilov priručnik u stvari ima smisla.

Kim Džong-il preminuo je u decembru 2011., a nasledio ga je sin Kim Džong-un. Kim III je preuzeo titulu prvog generalnog sekretara, a pokojnog oca unapredio na status večnog generalnog sekretara. Sada se u kristalnim kovčezima Kumsusan palate nalaze dve mumije, ali režim nesmetano vozi dalje: Kim III je nastavio da propoveda i piše o đuče ideologiji, kao da decenijama unazad jedna te ista lažljiva usta neprestano pričaju tu priču. U delu pod naslovom „Nepobediva načela velikih partijskih drugova Kim Il-sunga i Kim Džong-ila“, treći Kim objašnjava kako se Korejska radnička partija razvila u pro-đuče revolucionarnu partiju, da se sedam decenija kasnije ista revolucija još uvek odvija, da je pred njima još dug put. Zatim, u knjizi „Pohrlimo napred ka konačnoj pobedi revolucionarnih ideala“, Kim III navodi da je neophodno pokrenuti „žustru ideološku ofanzivu koja će odbraniti socijalizam“ tako što „svi ideološki napori budu usredsređeni na uspostavljanje monolitnog vođstva Partije“.

I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje… sve je ovo sada na raspolaganju korisnicima interneta, tako da svi mogu da čitaju mudre reči najnovijeg vođe. Pod Kim Džong-unom, Severna Koreja je posvećena đuče ideologiji, samodovoljnom putu u svetlu budućnost, i nemilosrdnom prežvakavanju staljinističkih ideoloških formata koji su u ostatku sveta odavno prevaziđeni. Gde još svaki novi režim nudi podgrejanu ideologiju starog? U smiraj doba globalnog komunizma, engleski doktor po imenu Antoni Danijels proputovao je kroz Severnu Koreju i zapisao:

Iste reči mogao bi i danas da zapiše.

Odlomak iz THE INFERNAL LIBRARY: On Dictators, the Books They Wrote, and Other Catastrophes of Literacy, knjige Danijela Kaldera. Copyright © 2018 by Daniel Kalder.