Vreme je da prestanemo da hejtujemo muzejske selfije

Tekst je prvobitno objavljen na Broadly

Ima ljudi koji fotografišu "Mona Lizu", a ima ljudi koji stoje pozadi i posprdno fotografišu ljude koji fotografišu "Mona Lizu", pre nego što hladnokrvno istupe ispred mase kako bi zamišljeno zurili u njene oči. Kao novinarka koja je pre toga bila kritičarka umetnosti, prilično mi je poznata ova druga grupa; štaviše, bila sam i sama deo nje. To je grupa koju definiše izvesno samozadovoljstvo — veštačko uverenje da postoje pravi i pogrešni načini interakcije sa umetnošću, a da su oni uvek u pravu. U ovom specijalnom klubu posvećenika umetnosti, niko nikad ne bi bio zatečen kako opaljuje selfi u muzeju.

U poslednjih pet godina, kako je uticaj Instagrama skakao u nebesa, mnoge oblasti morale su da ulažu u njegovu vizuelnu ekonomiju, starajući se da su prisutne na platformi koja će privući sve zaokupiraniju pažnju ljudi. Ni muzejski svet nije izostao iz te priče. Još od kada je dramatično fotogenična "Kišna soba" ( Rain Room) Rendom Internešenela — instalacija u kojoj lažna kiša pada svuda sem po posetiocima — privukla šokantno velike mase prilikom premijerne postavke u Londonu 2012. i svuda gde je putovala posle toga, postalo je sve jasnije šta ljudi zaista žele: da se slikaju. A administratori muzeja postepeno su pokušavali da se prilagode tome: izložbeni promo materijal ne uključuje više samo domaće kritičare već i uticajne korisnike Instagrama; izložbe se suptilno reklamiraju zbog prijemčivosti za fotografisanje; a muzeji su počeli da organizuju Instagram izazove.

Ali 2017. je godina kad je verovatno sve dostiglo vrhunac. Manje od nedelju dana nakon što se u februaru otvorila postavka "Jajoi Kusama: Infinity Rooms" u Muzeju Hiršhorn u Vašingtonu, navodni slikač-selfija sapleo se i razbio svetleću tufnastu tikvu u slavnoj instalaciji ogledala, zabeleženoj na više od 47.000 heštegovanih fotografija na Instagramu. To nije bilo prvi put da je posetilac muzeja polomio neko umetničko delo, ali budući da su Kusamine zapanjujuće nadrealne instalacije ozloglašeno popularna pozadina za selfije, priča je brzo završila u vestima — predstavljena, posredno, kao vrhunac mahnitoristi deljenja slika koja će nespretno sabiti dragoceni svet umetnosti u zemlju ukoliko ne bude zaustavila. (Nije pomoglo ni to što je u julu postao viralan video snimak žene koja ruši umetničko delo vredno 200.000 dolara u losanđeleskoj 14th Factory.)

Kasnije ove godine, večito rasprodati njujorški Muzej sladoleda — ružičasti zavodljivi prostor za igru prekriven šarenim mrvicama i glavna destinacija za selfije — pošao je na turneju po Los Anđelesu i San Francisku. (Trenutno završava 2017. godinu u Art Bazelu u Majamiju.) I dok je boravio u Zalivskoj oblasti, "muzej" se pojavio nedaleko od slične višebojne foto-kabine i hibridne instalacije po imenu "Fabrika boja" ( The Color Factory). Karte za oba — koje su koštale preko 30 dolara — rasprodale su se gotovo momentalno i Fabrika boja je na kraju morala da doda datume zbog velikog interesovanja. Za mnoge unutar eltinog kluba umetničkih čistunaca, novi fenomen umetničk(olik)ih iskustava kao stvorenih za Instagram bio je povod za ostrašćene postove na Fejsbuku. To je savršeno osvetljeni kanarinac prekriven konfetama u mračnom tunelu, moji poznanici iz sveta umetnosti kukali su na internetu; sposobnost da se ceni prava umetnost uskoro će zauvek izumreti.

Ili, kako je kritičar umetnosti LA Tajmsa Kristofer Najt rekao za Vajerd u članku o usponu“muzeja stvorenih za Instagram": "Ove fabrikovane zabave nisu značajne umetničke izložbe ništa više od arkade Čak I. Čiza ili Blok of Fejma u Legolendu. Samo su snobovskije."

Krajem septembra, Muzej savremene umetnosti u San Francisku počeo je da reklamira aktuelnu retrospektivu radova legendarnog fotografa Vokera Evansa. Deo njihove marketinške kampanje podrazumevao je sponzorisani post na Fejsbuku u kome je Evans nazvan "ocem Instagrama" — koji je, čini se, od tada izbrisan. Kao što je moglo da se pretpostavi, post je izazvao gnev mnogih poznavalaca Evansovog rada. Dva kritičara umetnosti iz Zalivske oblasti postovali su skrinšotove ove reklame na svom Fejsbuku sablažnjeno prozivajući muzej zbog podilaženja klasičnim posetiocima Muzeja sladoleda. Kolege umetnici i novinari pridružili su se ovome slažući se da je kampanja snishodljiva prema publici Muzeja savremene umetnosti u San Francisku. Jedan komentator je čak napisao da kad vidi ljude da slikaju selfije ispred umetničkih dela poželi da ih mlatne.

Da raščistimo nešto: Voker Evans nije tvorac Instagrama, a post je bio toliko preteran da je bio na granici obmanjivanja publike — u svakom slučaju, sasvim sramotan. (Čini se da je muzej odustao od te poruke u svojoj reklamnoj kampanji, mada medijska kampanja za izložbu i dalje sadrži lov na blago i takmičenje na Instagramu.) Ali prisutan je prikriveni prezir koji kao da se krije ispod takvih anti-muzejski-selfi osećanja, sličan onom koji ljude navodi da se podsmevaju masama ispred "Mona Lize". Na neki način, oba se realizuju kao aktivna mržnja prema konzumentima (i tvorcima) masovne kulture.

Ova reakcija može da ima veze sa strahom da će ti konzumenti zaprljati sveti muzejski prostor i erodirati rasno-, klasno-, starosno- i rodno-uspostavljene razlike koje dozivaju jedne a čine da se drugi osećaju nepozvano. Ovaj prezir mogao bi da deluje na polu-podsvesnom nivou, kao urođena predrasuda; suptilni nalet osećaja nadmoći koji čini da je video snimak mlade žene sa ajfonom u rukama koja ruši red skulptura za neke istovremeno jeziv i zadovoljavajući.

Svet umetnosti oslanja se na unapred izgrađenu predstavu o tome šta znači i kako izgleda biti "kulturan", što pruža smernicu za određivanje gde se razni ljudi nalaze u društvenoj hijerarhiji, sa najkulturnijima smeštenim na samom vrhu. Neki ljudi su proveli veći deo svog života stičući znanje kako bi se popeli na toj lestvici. I deo nezadovoljstva činjenicom da su "obične mase" preotele muzej čini se da je strah da će se ta smernica zanemariti i zameniti drugim sistemom poena u društvu: lajkovima na Instagramu.

To ne znači da posetioci umetničkih događaja nemaju ozbiljan problem s Instagramom. Kara Voker je to pokazala 2014. godine, kada je izložile snimke publike svoje izuzetno popularne instalacije u bivšoj Domino Šugar Fektori u Bruklinu ranije te godine, gde su posetioci slikali sami sebe dok se pretvaraju kako se igraju sa bradavicama i vulvom njene gole antropomorfne skulpture mumije od dvadeset metara koja je trebalo da istakne crne stereotipe. Stepen do kog su posetioci rešeni da slikaju umetnička dela govori da ih zapravo ne zanima da razumeju šta ona znače ili zašto su nastala.

Ali ljudi ne posećuju ove rasprodate izložbe samo da bih ih kačili na Instagram, oni idu i zbog Instagrama. Kao što su dokazale internet ikone poput menadžerke društvenih mreža za The Met Kimberli Dru i direktorke digitalnog odeljenja Jevrejskog muzeja Njujorka JiaJia Fei, društvene mreže — a posebno Instagram — ključne su za predstavljanje savremene umetnosti publici, a kad neko vidi podeljenu fotografiju, to je jedan od glavnih razloga da bude podstaknut da poseti umetničku izložbu.

Vredi napomenuti i da je uvrštavanje radova crnih umetnika u zaplete i scenografiju Kozbijevih sedamdesetih bio veliki podsticaj za Pokret crne umetnosti — ako ne finansijski, a ono makar kulturološki. Čak se i Black Contemporary Art na Tumblr-u Kimberli Dru služio istim kanalima da bi proširio dominantni kanon savremene umetnosti, reblog po reblog. Drugim rečima, savremeni i masovni mediji odavno su bili alatka za upoznavanje ljudi izvan zatvorenog sveta umetnosti sa njenom suštinom.

U TedX-ovom predavanju iz 2016. godine, Fei opisuje podozrivost muzejskog sveta prema društvenim mrežama kao “strah od reprodukcije, strah od autorskih prava, strah od toga šta će se desiti ako dozvolimo da naše informacije završe na internetu i prošire se", što omogućava rizik od gubitka autoriteta za definisanje narativa istoričara umetnosti — jer uprkos godinama istraživanja koje su uložili profesionalni kustosi, njihov rad na internetu ostaje u senci amaterskih fotografija umetničkih dela koja su često pogrešno potpisana ili grubo odsečena.

Fein argument je da prihvatajući internet vidljivost i čineći istraživanja i slike iz neke institucije široko dostupnim, kustosi muzeja mogu zapravo da "povrate svoje radno mesto autoriteta i eksperta u okviru ovog izrazito guglovskog pogleda na svet."

Što se tiče muzeja, doživljavamo nesumnjivu promenu u tom pravcu. Ali veliki broj pripadnika umetničkih krugova — uprkos čestim pritužbama da ljudi ne idu u muzeje ovih dana — i dalje kritikuje sve veću upotrebu tehnologije i menja kustoske prioritete (namerno ili ne) koji služe i kao argumenti protiv inkluzije onih manje vičnih umetnosti.

Da ironija bude veća, da se niko grozničavo ne okuplja ispred "Mona Lize", predosećam da bi umetnički svet bio jednako nezadovoljan: moćni mit umetničkog dela, koji je elita iz naše oblasti do relativno nedavno imala isključivu privilegiju da definiše, osnova je njihovog statusa. A opet da se horde posetilaca muzeja nisu primile na njega dovoljno da potegnu telefone, "Mona Liza" danas ne bi bila mnogo više od tamo neke slike na platnu.

JOŠ NA VICE.COM:

Instagram je najgora aplikacija po vaše mentalno zdravlje

Nedelju dana sa živeo kao profesionalni Instagramer

Svi Instagram postovi koje ćeš videti ovog leta