Ovaj tekst je deo našeg serijala Nove komšije, u kojem mlade izbeglice širom Evrope gostuju kao urednici VICE.com. Pročitajte poruku urednice ovde.------Mahmud Al-Abdalah ima 18 godina i dolazi iz Damaska, u Siriji. Trenutno živi u Beču.Potičem iz velike porodice. Imam osam braća i sestara, i dok sam odrastao u Siriji, oduvek sam bio okružen porodicom i prijateljima. Većina mojih prijatelja ostala je u Damasku ili je pobegla u Liban, dok sam ja otišao u Austriju. Tad sam se prvi put u životu osetio usamljeno. Nedostajala mi je kuća.
Reklame
Kad je izbio rat u Siriji, moja porodica je želela da napustim školu. Plašili su se, zato što je postojala veća verovatnoća da će najsnažniji momci u školi biti poslati u rat. I tako sam otišao iz Damaska i preselio se u gradić u južnoj Siriji, gde sam nekoliko godina živeo sa prijateljem i išao u novu školu.Početkom decembra 2015. godine, izbegao sam u Austriju, gde je moj stariji brat već živeo tri godine. On mi je već mnogo pričao o austrijskom društvu i školskom sistemu ovde, a pogotovo o tome koliko je ovo bezbedna zemlja.Kad sam stigao, nisam poznavao nikoga sem brata. Ubrzo mi je odobren azil, a bio sam veoma motivisan da učim nemački da bih se više zbližio sa Austrijancima. Nastavnici na mom kursu nemačkog bili su studenti dobrovoljci, koji su besplatno učili izbeglice jeziku. Oni su bili toliko prijateljski nastrojeni da smo na kraju provodili mnogo vremena zajedno – ne samo tokom časova nego i u slobodno vreme. Vrlo brzo je moja nemačka grupa postala moja druga porodica. Bio sam veoma iznenađen kad sam video koliko su ovi ljudi – koji su me poznavali svega nekoliko nedelja – radi da mi pomognu da se prilagodim i integrišem u društvo.
Sve fotografije ljubaznošću autoraMoja dva najbolja prijatelja su Austrijanci. Upoznali smo se na kursu nemačkog i veoma sam zahvalan na svemu što su me naučili o austrijskoj kulturi. Prošlog leta smo zajedno išli na muzički festival Donauinselfest – nikad nisam video toliko ljudi na jednom mestu, kako plešu i dobro se provode zajedno.
Reklame
Moji prijatelji me zovu na žurke. Vama oni možda neće zvučati posebno, ali za mene oni to jesu – dok sam živeo u Siriji, bio sam suviše mlad da bih išao na žurke samo sa prijateljima. Jedina vrsta žurki na koje sam išao bila su porodična okupljanja. Ovih dana kad me pozovu na žurku gde mogu da upoznam još novih ljudi, uvek me ophrva osećaj prihvatanja, da sam deo ovog sveta koji je za mene još uvek nov.Uzgred, ja sam musliman vernik i ne pijem alkohol, oko čega nijedan od mojih austrijskih prijatelja nije pravio problem. Niko nije pokušao da me natera da pijem alkohol ili učinio da se osećam manje delom grupe zato što ne pijem. Upravo suprotno – mislim da su naše razlike samo ojačale naše prijateljstvo. Kad spremamo hranu zajedno, staramo se da uvek na stolu ima nečega bez svinjetine. Zauzvrat, upoznao sam prijatelje sa sirijskim specijalitetima.Za Uskrs prošle godine, jedan od prijatelja me je pozvao u kuću njegovih roditelja. Dali su mi da obučem lederhozne i kariranu košulju, i pokazali mi austrijske narodne plesove. Naravno, bio je to prvi put da sam na sebi imao austrijsku narodnu nošnju i sjajno sam se proveo. Čak smo i sakrili jaja u vrtu i išli posle da ih tražimo.Upoznao sam ih sa svojim kulturološkim običajima – Eid al-Fitr i Eid al-Adha, koji su onoliko važni za Sirijce koliko Božić i Uskrs u Austriji. Proslavili smo oba zajedno i bilo je uzbudljivo videti kako su se svi pridružili – imate mnogo toga da proslavite kad slavite praznike različitih kultura.Moj život se drastično promenio otkako sam izbegao u Austriju. Život nije bio lak poslednjih nekoliko godina, a i dalje neprestano brinem za porodicu i stare prijatelje. Ali moji novi prijatelji učinili su moj ostanak u stranoj zemlji mnogo lepšim i mnogo manje stranim. Ne mogu dovoljno da im se zahvalim na tome.Potpišite UNHCR peticiju koja poziva vlade da obezbede sigurnu budućnost za sve izbeglice ovde .Ovde možete uplatiti donaciju za Vita Nova, austrijske dobrotvorne organizacije koja pomaže deci izbeglicama.