Sport

Eurobasket 2017: Kako sam prihvatio da je i srebro plemenit metal

Najradije bih pio Domestos iz visoke čaše, ali opet, iznutra osećam ponos.

pisao Miloš Jovanović
17 Septembar 2017, 10:04pm

Foto: Fiba.Basketball

There's a battle ahead Many battles are lost But you'll never see the end of the road While you're traveling with me

(Crowded House, Don't Dream It's Over)

Kažu da političari pred izbore uvek pripreme dva govora, jedan ako pobede i jedan ako izgube. Ja nisam političar, niti sam išta pripremao unapred, tako da mi je sad palo da posle ove dvočasovne agonije nešto napišem za kraj turnira. Ali i to je život, i to se dešava. Dozvolite mi da se odjavim nekako najbolje što mogu.

Ne volim priče o "belim zlatima", "srebru i bronzi koje sijaju zlatnim sjajem" i tako dalje. Rođen sam 1980. - do vađenja prve lične karte ispratio sam svesno dva svetska i četiri evropska zlata. Život me je, barem u tom aspektu, razmazio, tako da da, trenutno sam ljut k'o puška da prostite. No to će proći, a kada prođe, ostaće ipak ponos u srcu zbog svega što su nam košarkaši priredili.

Teško je bilo igrati ovo finale protiv bilo koga, a kamoli raspištoljenih Slovenaca. Dok je Dragić imao daha, pogađao je šta je hteo, kako je hteo i kuda je hteo. Kada mu se ruka skratila a naš obruč suzio, ulogu lidera preuzeo je Klej-men Prepelič, čovek kojeg smo toliko puta apostrofirali kao "iks faktor" slovenačke reprezentacije - njegovi poeni su nas direktno zakopali u finišu utakmice, sa crknutim Dragićem i povređenim Dončićem uveliko na klupi.

Ali pustimo Slovence. Oni su svoje odigrali najbolje moguće. Igor Kokoškov složio je "drim tim" sa dva igrača ekstra klasa, jednim Amerikancem i gomilom "jadranaca" B kategorije. Njima, zaista, čestitam od srca i aplaudiram na prikazanim igrama na ovom turniru. Pogledajmo naše momke, i pozdravimo ih još jednom za kraj.

Pogledajte Stefana Jovića, koji je igrao pod blokadom i ostao na parketu sve dok nije valjda rizikovao da ostane bez noge. Vasu Micića, koji je skupio sve što je imao i odigrao krajnje servisnu plejmejkersku rezervu. Bogdana Bogdanovića koji je opet forsirao do iznemoglosti, ali da nije forsirao ceo turnir, ne bi verovatno ni stigli do finala. Vladimira Lučića, koji me je kupio do kraja života - taj čovek skače k'o Rodman, i tako bespoštedno ulazi u duele da je mene strah kad već njega nije.

Milan Mačvan koji je vikao, urlao, trudio se...Vladimir Štimac kome očajno nije išlo, ali je dao doslovce sve od sebe, Ognjen Kuzmić i Boban Marjanović koje su TOLIKO tukli da sam plakao za njih...ma i svi ostali. Stručni štab koji je odigrao verovatno najbolje što je umeo u ovoj podeli talenta. Navijači koji su zaista sportski bodrili Srbiju u "Sinan Erdem" areni.

Nije slatko kad izgubite ovako tesno, pogotovo ako uzmemo u obzir da ste preživeli tropsku oluju po imenu "Goran Dragić" i suđenje interesantnog kvaliteta (ovo će biti jedini put u ovom tekstu da spominjem sudije), i opet stigli na korak-dva do zlata. Ali kažem vam, saberite onda gde smo bili pre dvajes' dana kad su pljuštali otkazi, i nekako...pa...nekako je sve OK.

Ima ona bezvezna floskula o tome kad raskinete sa dugogodišnjom devojkom ili kad neko drag umre, "nemojte tugovati, slavite vreme koje ste proveli zajedno".

Tako se sada i ja nekako osećam - najradije bih pio Domestos iz visoke čaše, ali opet, iznutra osećam ponos.

Pratio sam ovaj tim od kraja klupske sezone, kroz pripreme, svaku utakmicu turnira. Dizao sam ih u nebo, psovao majke FIBA i ostalim dušmanima, objašnjavao vama čitaocima kako i zašto ja mislim da će se stvari završiti na najbolji mogući način. Stvari se nisu završile tako, ali ne možemo reći da nismo dali sve od sebe.

Pre dve godine u Francuskoj, kada smo u polufinalu izgubili od Litvanije, napisao sam da naša reprezentacija realno nije mogla da stane pred ogledalo i kaže "dali smo sve od sebe". Sada to nije slučaj. Mislim da bi "test ogledala" ovaj put uspeo.

Daću sebi par dana da "proslavim vreme koje smo proveli zajedno" ovog leta. A onda...eh, a onda, lopta će se i dalje kotrljati. Počinje Jadranska, počinje Evroliga, Evrokup, počinje i NBA, naćićemo sebi zanimaciju. Smejaćemo se i plakati, i brzo će opet doći novo košarkaško leto. Jedno, pa drugo, pa treće. I ja ću se opet ložiti kao kreten, i opet se možda i završi ovako kao sada što pišem.

Ali to je put koji sam ja birao, i ne skrećem sa njega. Jer reprezentacija i srpska košarka nisu samo igrači i treneri, već svi mi, koji pišemo, dišemo, komentarišemo i radimo ostale stvari. I dok god imamo povoda da zbog promašene trojke ili pipanja lopte dok ide preko pola (nisam izdržao, izvini Marko) izgubimo kilo živaca, znajte da su stvari još uvek dobro.

Zabrinite se ako to ikada izgubimo.

PS. Ako ikoga zanima, Španija je uzela bronzu. Bar smo opet ispred njih.