Šta valja u „Senkama nad Balkanom“, a često ne valja u drugim domaćim serijama

Završila se i peta epizoda „Senki nad Balkanom“, serije za kojom su opravdano odlepili i stručna javnost i publika, na šta ukazuje činjenica da je serija oborila rekord gledanosti. To je samo još jedan od dokaza da teza „narod voli samo plitku lakrdiju“ prosto ne stoji. Da, u nedostatku kvaliteta, publika radije prihvata kojekakve gluposti koje se oslanjaju na sve moguće klišee podržane vulgarnim glumačkim karikaturama, nepostojećim scenarijima i plitkom režijom. Ali i u filmskoj i televizijskoj produkciji, što se gledanosti tiče, slično je kao sa našom političkom scenom – teško je srušiti vladajuću struju kada je alternativa mršava, kada ne grize dovoljno jako.

"Senke" pokazuju da se stvari možda menjaju. U prilog tome možda najbolje govori činjenica da se, ako uporedimo ovu seriju sa našom starom televizijskom praksom, jasno mogu uočiti segmenti u kojima je napravljen ozbiljan pomak.

Kao što se ne ide biciklom na Rusiju, tako se ne ide u epohu, niti u produkciju serije čija epizoda traje čak sat vremena, bez ozbiljne kinte. Ova serija je ambiciozno zamišljena u svakom mogućem segmentu, i da nije bilo ozbljine finansijsko-logističke konstrukcije da tu ambiciju podrži, ona bi postala njena najveća mana.

Serija izgleda dobro zato što se nije štedelo na statistima, specijalnim efektima, traženju atraktivnih lokacija, kvalitetne scenografije i kostima. Da Beograd nije grad poznat po tome koliko je puta sravljen sa zemljom, možda bi serija bila još bogatija lokacijama. (Ili da nekadašnja moć jugoslovenske kinematografije sada ne truli u bivšem Filmskom gradu.) Dakle, ovde se u epohu nije ušlo tek tako. Ovde nema klaustrofobičnih scena koje ne izlaze u eksterijer jer se za njega nije imalo novca, ulice nisu puste i ne dešava se da slučajno zaluta neki digitalni sat ili traktor kao u onom čuvenom gafu u „Boju na Kosovu".

Jedina stvar koja deluje jeftino, ali je idejno dosta dobro zamišljena, jeste animirana uvodna špica. Ipak, taj nedostatak nadomešćuje muzika koju potpisuje Magnifico, sada već poznati imitator muzike epohe.

Ako uz „Pukni Zoro“ sečemo vene u kafani misleći o toj pesmi kao o staroj kafanskoj, uz muziku sa špice maštaćemo o našoj staroj „surfersko - bluzerskoj“ prošlosti.

A kad smo već kod epohe, ona ovde ne samo da košta, nego je sočnost jedna od mnogih lepota ove serije. Za početak, na istoriju se ovde ne gleda kroz romantične naočare o slavnoj i čednoj prošlosti u kojoj poznate istorijske ličnosti, kao papirnati likovi, prosipaju mudrosti dok drugi stoje i slušaju. Suprotno tome, ovde su autori apsolutno svesni tog vrelog istorijskog perioda na ovom našem ludom turbulentnom tlu. I konačno smo mi ti koji će tu prošlost filmski eksploatisati na uzbudljiv, trilerski, pa čak i poučan način. Tako sočno igranje istorijskim ličnostima i okolnostima zapravo ne treba ni da čudi kada se u obzir uzme ozbiljan tim scenarista i autora okupljenih oko ovog projekta - Stevan Koprivica, Danica Pajović, Dejan Stoiljković, Vladimir Kecmanović i Dragan Bjelogrlić; kao i činjenica da je timu pisaca grupa istoričara uvek bila na raspolaganju.

E sad, naravno da uz jednu ovakvu istorijsku priču ne mogu a da ne provejavaju i ideološka opredeljenja njihovih stvaralaca, ali ovo je daleko od idealizovanja Draže Mihajlovića u „Ravnoj gori“. Ovde je pre svega, sve podređeno priči, pa i sama ideologija. Čini se da je pisac Vladimir Kecmanoviću prosto morao u kameo ulozi da odigra sudiju koji će isprozivati Ante Pavelića, ali ko bi propustio priliku da se vrati u prošlost i barem na platnu ponižava fašistu? Ipak, da su istorijske okolnosti i uvek zapaljive ideologije na Balkanu u službi priče, najviše se vidi po glavnom junaku, onom pravom "junaku po sredini". Njega zanima samo da preživi od dana do dana jer, kao što i sam kaže, sudbina malog čoveka je kao igranje partije obeleženim kartama - zna se kakav je ishod.

Kada smo već kod razbijanja mitova o romantičnoj i čednoj prošlosti, ono što je u ovoj seriji drugačije je tretman scena seksa i golotinje. Ovde se junaci ne skandalizuju činjenicom da je devojka nevina u trenutku penetracije, kao što se onda zgranuo Vojin Ćetković. Seksa ima, ne manjka. I dobro je snimljen, realistično.

Scena u kojoj inspektor Stanko prvu noć odlazi kod prostitutke Mare prvu noć, način na koji je užasno i divljački napada - kao da je osoba bez ikakvih osećanja - dodaje još jedan sloj njegovom liku, izdižući ga iznad stereotipa smotanog mladog inspektora. On je toliko više od toga, i scena seksa to i pokazuje. Međutim, da mi se ne sviđa to što svaka druga žena u seriji voli da započne seks simulacijom silovanja otpozadi, ne sviđa mi se. No dobro, zato je glavna junakinja tu da nam pokaže i drugu stranu ženske seksualnosti - onu koja je slobodna, neopterećena tome kojem polu pripada, i iznad svega, dominantna.

Iako su napori Marije Bergam za svako poštovanje, te scene, nažalost, ne uspevaju baš uvek, što nije samo njena krivica. To što ona igra devojku otvorenih shvatanja, ne znači da će direktorka banke ići obučena polugola kroz grad u sred hladne jeseni samo zato što je sterotipno slobodoumna. Možda bi čak i interesantnije bilo videti ukusno obučenu ženu koja i pored toga pleni i zavodi smelošću i inteligencijom. Čak i scena u kojoj se nagoveštava buduća seksualna tenzija između inspektora Tanasijevića i Maje Davidović ne funkcioniše baš najbolje. Ne znam da li je to zato što je Dragan Bjelogrlić podbulo ali zanosno zajahao konja pa bi žene trebalo da odlepe na njegovo herojstvo iz Velikog rata, ili zbog toga što je nekoliko kadrova pre toga Maja Davidović radila nešto poput joge u jagnjećem gunju i svilenom donjem vešu, u sred poljane. Nešto tu ne štima.

Obnažene devojke su svuda - malo manje od muškaraca moram da primetim - što je šteta. Takođe, ne znam da li je baš neophodno da vidimo gole dojke i zadnjice baš u svakoj epizodi. Ali ako sam to tolerisala „Igri prestola“, podržaću onda i ovde. Jer nije stvar u golotinji, nego u njenoj funkciji, i ovde kao i u "Igri prestola" ona najbolje radi sa pokrićem.

Jedan od većih problema naše kinematografije, pa čak i pozorišta, jesu glumci koji brzo skrenu u manir i završe tako što igraju sebe. U ovom slučaju glumačka privatna harizma usmerena je na pravi način . Tako što je ugrađena u likove. Konačno ne gledamo Jezdu i Kičića, nego Krojača i Alimpija Mirića. Ali Kičićev Alimpije Mirić, sa njegovim savršenim brkovima koji se čas šire u osmeh veseljaka, a čas skupljaju u brkove psihopate, nešto su najlepše što sam skoro gledala. Ne brčići naravno, nego ta transformacija. Gledam ja seriju i mislim se, aha evo ga klasičan Kičić, ovaj prefrigani logoreični gospodinčić mu je seo kao budali šamar, super. A onda se dešava čudo, Kičić kreće da glumi i da razbija, muti mu se pogled, sakupljaju brčići i psiho je pred nama.

Ali to nije jedina prednost dobrog kastinga. Za početak je sjajno to što ga je prvenstveno uopšte i bilo, jer je kod nas poznata praksa da se glumci uzimaju na preporuku i da kastinga nema. Zbog takvog pristupa, nekim novim mladim licima pružena je šansa da pokažu šta znaju. U prvi plan su konačno isplivali ljudi koje nismo navikli da viđamo na ekranu, poput Ivana Zekića i Milice Gojković. Serija nas takođe upoznaje i sa glumcima iz regiona za koje do sada možda nismo znali. Ova serija će, nadam se, ujediniti region u jedinstveno kinematografsko tržište, od čega će korist imati svi, ne samo glumci.

Do sada je već svima jasno da su likovi u uglavnom dobro napisani ali i dobro glumljeni. Izbegavaju se stereotipi i klišei, ali tako da ih možemo prepoznati kao realne likove, one koji pripadaju svetu koji su autori stvorili. Možda zašto što u pitanju nije komedija, ali konačno smo se rešili stereotipnih imbecila koji i dalje pričaju onako je Nušić to zamislio. Repriziranje „Porodičnog blaga“ i„Srećnih ljudi“ nije ostavilo traga na iskusne pisce koji verovatno pamte i serijski TV program pre Pavića.

Dobro, da, „pizda ti materina“ je i dalje najskuplja komedijska fora srpske kinematografije, ali i ta fraza ima svoju težnu kada se dobro plasira. Mislim da tog psovanja nećemo moći da se otresemo još dugo , ali budući da nam je protkano u kulturu govora, pitanje je i da li treba? Po internetu je bilo pritužbi da su najstereotipnije i „pogrešnije“ prikazani Rusi, Belogardejci, ali to je fora sa filmskom, odnosno, serijskom pričom i istorijom. U prvom slučaju, nikada se ne juri puka istorijska verodostojnost, već se juri ugao prikazivanja istorije tako da doprinese dramskoj radnji.

Žanrovske serije poput ove apsolutno treba i moraju da pokreću gledaoca na promenu pulsa. Da strepi, znoji se i navija kao na fudbalskom stadionu. Nema dobre akcije, kriminalističke serije, pa čak ni melodrame, bez toga. Scena tuča, jurnjave i pucnjave nema na tone, ali kada ih ima, dobre su.

Zaboravite na dosadne statične scene domaćih serija u kojima se ne pomera ništa, a muve padaju od dosade. One u kojima izgleda da je neko doslovno snimio pozorište u studiju, u kojima se kupuje vreme do reklama praznim frazama i neviđeno sporom montažom. Kamera nije statična, a režija se konačno pomakla od plan-kontra-plan šablona. U pojedinim montažnim sekvencama se prosto punokrvno uživa. Scena u kojoj paralelno pratimo ubistvo zaljubljenog kadeta Aljoše, dok general uživa u "Labudovom jezeru" je predivna, školska u najboljem smislu te reči, i čista kao suza.

Režija je nadahnuta i dozvoljena su joj sredstva kojom može pokazati svu raskoš filmskog jezika i slow motion, i pametni pokreti kamere, i spretna montaža… Tome, naravno, doprinosi i strukturno jaka priča koja ne pati od viškova. Svaka scena ima svoju funkciju, brzo se smenjuju, lepo vezuju jedna za drugu a priča do sada nije izgubila na snazi.

Ova serija je svakako podigla lestvicu kada se radi o produkciji televizijskog igranog programa. „Senke nad Balkanom“ se ravnopravno bore sa ponudom koju nam donose strane produkcije, od Netfliksa, HBO-a, AMC-a i drugih, ali imaju kec u rukavu. Priču koja nas se tiče i koju jedino autori sa ovih prostora mogu da ispričaju.

JOŠ NA VICE.COM:

Kako i zašto gledamo dosadne serije

Apokaliptično štivo za čitanje sada kada je serija 'Leftovers' završena

Kako sam sebi upropastio Simpsonove