Zašto se Dejvid Sajmon bavi seks industrijom kao "sredovečni beli muškarac"

Dejvid Sajmon zna kako se poruka prenosi putem ekosistema — mreže zapleta i podzapleta koja ilustruje osnovnu potku. Žica (The Wire), serija koju smatram svojim neprikosnovenim favoritom, poigrala se ovim pripovedačkim stilom višestruke perspektive na temu "moći". U slučaju njegove najnovije serije, osmišljene uz pomoć bivšeg kreativnog partnera i ko-autora Džordža Pelekanosa, The Deuce pokušava da stvori isti dijapazon baveći se sada temom eksploatacije, bilo da je u pitanju legalni kapitalizam ili čista pohlepa.

Smešten u sedamdesete na njujorški Tajms skver i oko njega, ovaj svet u životu održava čvrsta valuta — od žigola, do prostitutki, do režisera pornića, do vlasnika barova. Seks industrija ovog vremena započela je ćoškarenjem — glavama nagnutim nad spuštene automobilske prozore — da bi stigla do legalizovane pornografije, gde su žene isprva bile proizvod, ali su retko izvlačile neku korist iz zarade.

Bio je veliki rizik za Dejvida Sajmona i Džordža Pelekanosa uhvatiti se u koštac s ovom temom a ne satanizovati svet u kom nikad nisu živeli ili od njega zarađivali. I zato sam se na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu sastao s obojicom velikih kreativnih umova da bih sa njima popričao o odlukama koje su morali da donose kako bi The Deuce bila sjajna serija, a da ne upadnu u zamku "mensplejninga".

VICE: Ajde odmah nešto da raščistimo. Vi ste očigledno dvojica belih muškaraca koji pričaju priču o prostituciju u kojoj se u najvećoj meri aktivne glumice.

Džordž Pelekanos: Više mi se sviđa "sredovečni beli muškarci".

Dejvid Sajmon: Takođe, upotrebi reč "nezgrapni".

U redu, dobro rečeno. Sa tim činjenicama na umu, moram da se zapitam koliko ste logističkog truda uložili da ne zapadnete u zamku mizoginije, imajući u vidu koliko su ovih dana ljudi hiper-svesni neprimerenog tona i vaše privilegije.

Prvo i prvo, postavili smo sebi pitanje zašto ovo uopšte radimo. Mislim da je jedna od stvari koja se često dešava na televiziji ta da ljudi žele franšizu. Oni žele da steknu publiku i da je zadrže koliko god mogu. Svaka industrija u kojoj ima mnogo novca upadne u tu istu priču i uvek je sastavni deo posla održavati seriju na tom mestu. Ljudi su, međutim, skloni da ne promisle dobro šta je zaista najvažnije u tom poslu, a to je da ste dobili priliku da ispričate neku priču. Zašto mi pričamo tu priču? Morali smo to da analiziramo. I zato što nam je ova priča bila ponuđena, priča o dva brata sa sve likovima i ljudima koje su oni poznavali u tom ključnom trenutku, imali smo priliku da postavimo sebi to pitanje. Iskreno, nismo svesno jurili seriju o pornićima.

Kad nam se taj svet ukazao, suština je bila shvatiti šta da radimo s njim. Nakon toga je došla izvedba i morali smo čitavu produkciju da ispunimo ženama. Ne samo kao pitanje demografske ili političke korektnosti, već je tačka gledišta serije morala da se raširi u mnogim kritičkim pogledima i bude izričito ženska. Postarali smo se da se to odražava u spisateljskoj sobi i postarali smo se da se to odražava u polovini naših režisera, uključujući Mišel [ Maklaren, koja je radila na Breaking Bad i Igri prestola], posebno zbog modela osnaženih žena. Želeli smo da osnažimo glumice da budu u stanju da pričaju sa nama i doprinesu stvaranju svojih rola. Podstrekivali smo ih na razgovor i raspravu. Uvek je bolje kad se razgovara. Nije to smela da bude muška verzija ove teme — to bi bila katastrofa, i u etičkom i u umetničkom smislu.

A to se prenelo i na same scene. Nisu bile preterano seksualizovane da postanu soft pornići. Postojao je tračak prljavštine u svemu.

Pelekanos: Mislim da je čak i osvetljenje namerno neatraktivno. U nekim trenucima čak ni ne stoji dobro glumcima, a jedini izuzetak je kad ljudi koji su zaljubljeni vode ljubav i tada to izgleda malo lepše. Izgleda mekše jer je to ono kako se osećate. Kad se nepoznata osoba popne na vas — tada baš i nije tako, a mi smo se trudili da dočaramo taj osećaj. Te prostorije u The Deuce izgledaju baš onako kako su onomad izgledale, jezivo. To nisu mesta na kojima želite da imate seks.

Sajmon: Sve je rađeno tako da ta vrsta seksa deluje banalno i poslovno, a to je bilo važno. Važno je bilo pokazati šta je seksualni rad i važno je bilo pokazati šta je pornografija. Ako samo aludirate na to ili se trudite da sami sebe cenzurišete u vizuelnom smislu na dobrom ste putu da napravite Zgodnu ženu. Zapravo ulepšavate suštinu seksualnog rada. Na neki način izbacujete sve one emotivne posledice koje nastaju od tog stepena otuđenja. Sve to odstranjujete i time dozvoljavate da gledalac pomisli kako se tu desilo nešto seksi, samo mu to nismo pokazali. E sada, ovako možda i nije, ovako možda nije to ono što se desilo.

Sa druge strane, ako se kamera zadrži predugo, ako kamera počne da uživa u onom što snima, ako kamera postane voajeristička ili pohotna, onda ste se preturili na drugu strane ograde. Dakle, svi mi koji smo se angažovali na ovom projektu, od scenarista u spisateljskog sobi, do režisera, glumaca, posebno montažera, pa sve do rada u post-produkciji, svi smo mi mnogo diskutovali o tome što se dešava, kadar po kadar, o tome šta radimo sa kamerom, zašto je ona tu, zašto ostaje tamo? To je bilo najvažnije od svega.

Vratimo se za trenutak motivaciji pri pisanju scenarija: opasnost da ćete preneti pogrešnu poruku ostala je stalno prisutna. Zašto se izložiti tolikom riziku prenošenja pogrešne poruke kad je u pitanju ova vrsta teme?

Što se mene tiče, čim sam počeo da slušam priče o tome šta se dešavalo ljudima koji su bili pioniri u trenutku kad se pornografija od ulične industrije na kojoj su ljudi zarađivali desetine ili stotine hiljada dolara pretvarala u ono što je danas, a to je industrija koja je preobrazila kulturu i sada zarađuje na milijarde dolara, u sebi sam počeo da govorim: Čoveče, pa ovde postoji alegorija za tržišni kapitalizam koja je politički sasvim na mojoj talasnoj dužini. Želim da iskoristim taj trenutak kad je proizvod zapravo bio rad. Rad nije izostavljen kao što to često viđamo u našem ekonomskom modelu, ali rad je bio proizvod. Dakle, kakva sjajna prilika da se izrazi stav. Da se pobode zastava i napravi alegorija o tome šta se desilo sa tržišnim kapitalizmom i zašto je ovaj stepen udela u vlasništvu postao američki način. U mom slučaju bila je to pomisao: Čoveče, pa ima u ovome nečega.

Pelekanos: Interesantno je da dok smo snimali seriju, menjala se i naša predstava o njoj. Bilo je to tokom predsedničke kampanje i svi su bili hiper-svesni svega što se dešavalo prošlog leta. Mislim da kad je predsednički kandidat Tramp govorio o "'vatanju za picu", tad sam pomislio: E, ovo je dobro, sada nema ama baš nikakve šanse da Amerikanci izaberu ovog lika. Ali kad ste nekoliko dana kasnije videli da on i dalje stoji na nogama, svi smo o tome pričali među sobom na setu, čak i glumice. Mislim da nas je to na neki način sve još više naelektrisalo. Tada smo poželeli da mizogoniju u čitavoj toj stvari koja se dešavala u seriji izvučemo u prvi plan, jer ako možemo da humanizujemo te ljude od kojih obično skrećete pogled kad se vozite ulicom, prostitutke na ćošku na primer, onda ćete moći da pogledate u sebe i dobro osmotrite svoj sopstveni stav prema ženama.

Ako išta ispadne od ovoga, baš bih to voleo, da ljudi to preispitaju kod sebe. Zato što nemam nikakve sumnje da je sva ta vizuelna estetika koja je postojala 50 godina uticala na psihu mladića i muškaraca i to kako razmišljaju i govore o ženama. To je očigledno. Bez želje da tu nešto moralizujem, ja sam za slobodu govora i pornografija spada pod tu kategoriju, ali to sve ima i svoju lošu stranu, naravno, zato što je trenutno mizoginija toliko sveprisutna u našem društvu — čak mislim više nego ikad.

Da, i iako zastupate taj stav, The Deuce zapravo u svom pripovedanju nikad ne satanizuje industriju. Kad pogledate sistematske zaplete i podzaplete ove serije oni u velikoj meri podsećaju na The Wire. Šta mislite da to govori o tome šta treba da se uradi povodom seks industrije u odnosu na to kakva je bila u prethodnom periodu?

Sajmon: Bože. Samo dajte svakoj seksualnoj radnici jak sindikat i mislim da ćete biti na dobrom putu da učinite mnogo toga dobrog. Ali to na neki način važi i za sve drugo što se dogodilo ekonomiji, u ovoj eri globalizacije, a to je da je rad marginalizovan a masovni kapitalizam dobio većinu svojih bitaka, i sve manje i manje radnika ima sve manje i manje dostojanstva. Mislim da, na neki fundamentalan način, najugroženiji ljudi koji obavljaju najteže poslove najviše zaslužuju zaštitu kolektivnih ugovora i sindikalizacije.

Meni je najvažnija ta ideja oko laži da će nam tržište pokazati sve što društvo vrednuje, a mi se povodimo za tom pretpostavkom već 40 godina. Da će tržište odrediti pravu vrednost stvari. To je neverovatno destruktivno. Ja nisam protiv kapitalizma. Ne možete da budete u 21. veku. Ta rasprava je već okončana u 20. veku. Mi shvatamo da je to neverovatno efikasan način da se akumuliše masovnog bogatstvo, ali to nije jedino merilo prema kom određujemo kako da se ponašamo jedni prema drugima i kakvo društvo treba da gradimo. To mora da se veže za neka druga merila.

Mislim da ste u pravu. Mislim da smo bili veoma neosuđujući prema prostituciji i pornografiji. Mislim da nas preterano ne zanima da serija govori sa nekom vrstom uzvišenog moralnog suda o prostituciji i pornografiji. Nas zanima ekonomski nivo. Gde je otišao novac? Ko je profitirao? Ko je eksploatisan? I kako su se moć i novac upleli u tu novu vrstu industrije? Možda, na nešto izraženije filozofskom i moralnom nivou, kako je to uticalo na način na koji muškarci i žene doživljavaju jedni druge i kako se ponašamo jedni prema drugima? Šta je to uradilo našem sopstvenom poimanju seksualnosti kad imamo 50 godina ove vizuelne estetike koja je danas posebno sveprisutna? Mnogo se govorilo o našim detinjstvima. O tome kako smo krali Plejbojeve naših očeva, da su slike u njemu bile velika avantura u misteriju seksualne osvešćenosti. To bledi u poređenju sa onim što desetogodišnjak ili dvanaestogodišnjak ima pod svojim prstima danas. Ponovo, to je pitanje prvog amandmana, a mene preterano ne zanima cenzura, ali mogli bismo zaista da obratimo pažnju na to kako se sve to menja, naročito posle načina na koji se ova poslednja predsednička kampanja završila. Mislim, u VICE-u, da li imate voditeljke emisija?

Oh da. Mislim, namerno se trudimo da ih imamo.

Sa većom anonimnošću društvenih mreža, šta one dobijaju u svojim fidovima?

Mržnju, u ogromnoj količini. Mnogo više nego muškarci u našim timovima, u to sam siguran.

E, pa onda ne možete da mi kažete da pedesetogodišnja tradicija sve nasilnije mizogine estetike nije na neki način uticala na to kako se muškarci, bilo anonimno ili u nekim slučajevima ne tako anonimno, obraćaju ženama, šta misle o njima i kako im se obraćaju a da nemaju nikakav problem s tim. Nije da je to i ranije bilo mnogo čedno, ali nešto je u međuvremenu pušteno s lanca. Nešto je načinjeno legitimnim u seksualnom smislu a što mislim da nije bilo legitimno pre 40 godina.

A kad smo već kod promenljivih vizura priče, dajte da pomenemo Megi Džilenhol koja igra "Kendi", prostitutku bez makroa. Ona je dala neverovatan doprinos čitavoj seriji pomažući publici da shvati taj drugačiji pogled na svet.

Pelekanos: Obožavamo što se ona našla u užem krugu tvoraca. Dali smo joj titulu pravog producenta da bi mogla izravno da utiče na stvaranje svog lika. Ona je pročitala scenarije pre nego što smo ih objavili i zapravo je razgovarala sa nama, zalazeći daleko u sezonu po pitanju toga šta ona misli da je njen lik nasuprot onome kako smo ga mi pisali, a mi smo je saslušali, i bila je u pravu u vezi sa mnogim stvarima. Čak postoji trenutak kad ona razvije odnos sa likom koji nije mušterija, a veći deo toga bilo je na osnovu njenih predloga. Želela je da se pozabavimo time, njenom sopstvenom seksualnošću van ulice. Isto tako, ona je sebe doživljavala kao umetnicu pre nego kao poslovnu ženu, a toga nije bila svesna sve dok nije počela i sama da snima porniće. To je promena pravca koju smo napravili samo zbog nje.

Sajmon: To je ta vrsta odličnog primera za to koliko smo pazili da ovo ne bude muška priča. Dovedimo žene, hajde da pričamo sa njima. Bilo je trenutaka kad sam morao da je odgovaram od neke ideje, kad je mislila da smo se udaljili od nečega. Tako da je to bilo dvosmerno, ali poenta je ako ovde postoji prava dijalektika, imate priliku da izgradite nešto autentično jer, budimo realni, to je veoma hrabra uloga, vi od nje tražite da radi stvari koje su strašno otvorene i naizgled provokativne a ako ih ne radi iz pravih razloga, i ne želite da postignete iste stvari, onda ona postaje ugrožena. Mislim da je to istina u mnogim slučajevima, čak i u onima koji ne podrazumevaju seksualnost ili golotinju. Ali tu postoji jedan dodatni elemenat. Tako da je njena briga bila krajnje opravdana. Štaviše, da nije bila zabrinuta, ja bih bio.

Kao dvojica belih muškaraca koji su se u ovaj projekat upustili znajući o ovoj materiji manje nego što znaju danas, šta mislite da ste do sada naučili tokom ove sezone?

Pelekanos: I dalje se trudim da napredujem, to važi za mnogo stvari koje radim u životu. Mislim da pre 20 ili 25 godina ne bih bio kvalifikovan da radim ovu seriju. Ne radi o tome da sam imao užasan stav prema ženama; više me nije bilo briga, da budem sasvim iskren [ smeje se].

Sajmon: Jeste, kad sam bio u tridesetim, nisam siguran da sam želeo da znam šta žene misle. Bio sam prestravljen. Godine počinju da te sustižu i ti si u fazonu: Krajnje je vreme da budem sposoban da uverljivo pišem o ženama. Moram o tome da razmislim malo ozbiljnije. Više se udubljuješ, ali ovo nije serija koju bih pokušao da pišem u svojim tridesetim. Nema šanse.

Pratite Noela Ransoma na Tviteru.

Još na VICE.com:

Glumci iz serije "Žica" prikazuju Baltimor tragom smrti Fredija Greja

Prostitucija u "The Deuce" je uverljiva zato što su konsultovali seks radnice

Autor "Žice" Dejvid Sajmon o greškama policije Baltimora