Ljudi pričaju kako im se život promenio kad su ostavili vutru

Za mnoge je gandža božji dar. Ublažava bol, olakšava mentalne poteškoće, pospešuje kreativnost na poslu, opušta posle posla. Nažalost, ovo ne važi za sve nas. Iako marihuana nije fizički adiktivna kao što su na primer alkohol ili bensedin, navika se ipak lako razvija. A navika nekim ljudima ne odgovara, ni telesno ni duhovno.

Global Drug Survey ove godine je pokazao da 30% ispitanika namerava da smanji korišćenje kanabisa u sledećih godinu dana; trećina njih izjavila je da su već pokušavali da ga ostave. Kako bismo otkrili u kojoj meri se život menja nabolje kad se ostavi trava, pitali smo četiri bivša stonera.

Ja sam nekad bio samouveren, aktivan, komunikativan, ali sve se to promenilo kad sam upisao fakultet i počeo da duvam svaki dan. Odjednom više gotovo da nisam izlazio iz kuće. Naglo sam smršao i očajno izgledao.

Pred kraj studija, upoznao sam devojku koja se protivila korišćenju bilo kakvih droga, pa sam morao da krijem od nje. Prve tri godine od kako smo diplomirali, bili smo u vezi na daljinu tako da to i nije bio preveliki problem. Ja sam se nekako držao, ali i dalje bih vario svako veče. Onda smo počeli da živimo zajedno, pa je naviku postalo gotovo nemoguće sakriti. Kad god bi ona sišla do prodavnice, ja bih na brzinu smotao džoint, onda se još brže presvukao i oprao zube. Higijena na vrhuncu.

Ubrzo je provalila šta radim, i rekla da će me ostaviti ako nastavim. Meni je to realno dobro došlo; već godinama unazad sam želeo da prestanem da duvam, nije mi više nije prijala trava, samo sam iz navike to još uvek radio. Danas smo u braku, imamo kuću i dvoje dece, reklo bi se da sam uspeo u životu. Znam da ljudi puše travu iz bezbroj razloga, ali za mene lično ona ubija motivaciju.

Kao mala, redovno sam konzumirala i travu i druge droge. Oko devetnaeste sam imala težak psihotični napad; ništa strašnije nisam doživela. Sa televizije sam čula kako me policija traži zbog ubistva, u ogledalu videla čudovišta, hrana mi je bila gorka pa ništa nisam jela. Čak sam pokušala da se ubijem.

Dijagnoza je prvo glasila „šizofrenija“, posle „bipolarni poremećaj“, na kraju „skizoafektni sindrom“ što je kao negde između. Niko mi nije rekao da to može da ima veze sa gandžom, pa sam nastavila da pušim još par godina. Tek sa dvadeset godina me je psihijatar pitao da li možda konzumiram kanabis, ja priznala, a on rekao da obavezno prestanem. Kao, brojni su faktori koji izazivaju ovaj poremećaj, ali trava u mom slučaju više šteti nego što pomaže.

Kod psihoze, često te pitaju kako se osećao pre šest meseci, tako da sam naučila da prepoznam i one sitne signale. Dva glavna simptoma su mi se javljala, panika i nervoza sa jedne strane, a paranoja i usamljenost sa druge. Duvala sam da se smirim, ali kažu da je to samo otežavalo problem. Danas sam se dovela u red, u sedmom sam mesecu trudnoće. Sumnjam da bi mi trava pomogla u tome da je nisam na vreme ostavila.

Pušila sam ukupno sedam godina, od toga tri neprekidno. Sa 23 godine, džoint bih stukla čim se vratim sa posla, onda pola sata mislila kako umirem, i onda se najzad opustila kad krene onaj lakši deo. Retko sam izlazila iz kuće, a nisam mogla da spavam kad nisam bila haj – plašili su me strašni snovi koji su mi se treznoj javljali. Čekala sam dilera do u sitne sate, samo da ne bih rizikovala.

Kad sam unapređena na poslu, morala sam aktivnije da radim pa sam ostavila travu. Život mi se promenio. Sad mogu da se rasanim pre ručka. Kad se vratim sa posla odem na plivanje umesto da pušim. Spavam mirno i duboko. Uživam bez onih pola sata paranoje dnevno. Sad čak mogu i da se setim kad je kome rođendan! Travu bi svakako trebalo legalizovati, svet bi bio lepše mesto da ljudi puše umesto što piju. Nažalost, nije to za mene.

Ja sam dosta povučen, pa travu koristim kao uvod u razgovor. „Da podelimo džoint?“ bilo mi je mnogo lakše da izgovorim nego „Hoćemo na kafu?“

Oko treće godine fakulteta sam zapao u krizu; nikako nisam mogao da nađem devojku i to me je užasno pritiskalo, pa su mi se psihički problemi pogoršali. Posle sam se vratio kod mame i tate u stan, dve godine sam tamo živeo i realno ništa nisam radio, samo jedna glupa tezga za drugom. Tada sam počeo da duvam sam, što inače nikad nisam radio.

Jednog dana sam sebi rekao – čekaj, diplomirao si pre dve godine, kakav život sad vodiš? Prestao sam da pušim, bez ikakvih problema. Dve nedelje kasnije upisao sam postdiplomske, onda našao stan i preselio se. Odjednom sam sve radio strastveno, imao sam samopouzdanja po prvi put. Ovako trezan, počeo sam da primećujem kad je neka devojka zainteresovana za mene. To na vutri nisam umeo; pravilo mi je užasne probleme.

Sad vrlo retko zapalim, samo u nekom većem društvu. Prija mi, ali kad sam haj izgubi mi se samopouzdanje i ambicija, što me čini nesrećnim. Bolje mi je kad ne pušim.