Kako je bilo odrastati u sekti ’Božje dece’ u Tajlandu

Božja deca je bio verski pokret koji je 1968. godine u Hantington Biču, Kalifornija, osnovao bivši sveštenik pod imenom Dejvid Brand Berg. Na svom vrhuncu, Dejvid je uspeo da nakupi oko 150 hiljada sledbenika širom sveta, a opšte je poznato da su među njima bili i roditelji Žoakina i Rivera Feniksa.

Danas ovu grupu prvenstveno smatraju za sektu. Bili su optuženi za ohrabrivanje seksa između maloletnika i članova porodice, dok je čuveno bilo njihovo propovedanje fraze: „Bog voli seks, zato što je seks ljubav, a Sotona mrzi seks, zato što je seks lep“.

Porodica Flor Edvards prvobitno je pristupila pokretu dok je živela u Los Anđelesu. Ali onda, kada je Flor imala pet godina, Dejvid Brand Berg je objavio da njegovi sledbenici treba da napuste „sistem“, ili, malo određenije, Sjedinjene Države, i presele se u Tajland.

Flor Edvards je onda provela svoju mladost u ogranku apokaliptične sekte u Tajlandu, što je obuhvatilo veći deo osamdesetih godina.

Do 1993, i dalje nije bilo znakova apokalipse koju je obećavao otac Dejvid, koji je na kraju naredne godine umro. U tom trenutku, grupa je počela da se cepa, i Flor se sa svojom porodicom vratila nazad u Čikago.

Flo sada radi kao učiteljica i napisala je očaravajuću autobiografiju o svom detinjstvu, Dete apokalipse: život i vremena. VICE je razgovarao sa Flor o religiji i traumama.

VICE: Zdravo, Flor, ko su Božja deca?
Flor Edvards: Božju decu je osnovao otac Dejvid, koji dolazi iz duge loze evangelističkih sveštenika, i koji je samo želeo da sledi korake svoje majke. Video je priliku u kontrakulturnom hipi pokretu u Kaliforniji. Želeo je da stvori nove verske paradigme. Želeo je da mladim ljudima da razlog za život, svrhu i smisao života. Vremenom je to postalo mračno, pošto su morali da nađu načina da kontrolišu nas, decu, koja nisu pristupila svojim izborom.

Kako je bilo odrastati u Tajlandu?
Odrastanje u jugoistočnoj Aziji je zapravo bilo divno iskustvo. Iako smo odrastali unutar imanja, kada smo bili u mogućnosti da vidimo zemlju i kulturu, uvek sam bila očarana lepotom Tajlanda.

Da li je postojao neki određeni trenutak kada si shvatila da pripadaš sekti?
Mislim da sam u stomaku uvek osećala da nešto nije u redu, ali trenutak kada sam shvatila da sam odrasla u sekti je bio kada sam imala 15 godina, kada sam popunila kviz u časopisu Seventin. Jednog dana sam se vraćala kući iz škole, i zastala sam u biblioteci da pogledam časopise. U jednom je bio članak o devojčici koja je odrasla u sekti. U tom časopisu sam naišla na kviz pod nazivom ’Da li ste odrasli u sekti?’ Odgovorila sam ’da’ na svako pitanje, i shvatila istinu.

Da li je bilo nečeg lepog u tako mračnom okruženju?
U mom detinjstvu je bilo izuzetne lepote, i otkrivanje te lepote je velikim delom razlog zašto sam napisala ovu knjigu. Mislim da iz tragedije može da se izrodi velika lepota, i pukotine su ono kroz šta ulazi svetlost. Počinjem svoju knjigu malom scenom kada moja sestra i ja lovimo leptire u Puketu. Nenamerno smo ubijale leptire, tako što smo ih držali zatvorene i skidale im prah sa krila.

To je na neki način metafora za moj život. Bili smo predatori koji su uništavali lepotu leptira, baš kao što je sekta uništavala našu čednost. Ne znam da li su odrasli uvek znali šta rade, baš kao što ni mi nismo znali da ubijamo leptire. Bili su obmanjeni i izmanipulisani, i to je ono što je tužno u celoj toj stvari.

Kako si zamišljala Raj?
Raj je bio predivno mesto gde ću otići posle velike apokalipse 1993. Često sam provodila noći fantazirajući o tome kako posle smrti odlazim u Raj. Dobijam natprirodne moći i novo rajsko telo. Nikada neću odrasti i ponovo ću se sastati sa svojom porodicom (koja je često bila razdvojena, zbog učenja sekte). Biće raskošnih vrtova i tropskih polja, i slobodno ćemo jesti voće pravo sa stabala. Neće biti rata, i mir će biti večan. To je bio Raj kome sam se radovala čitavog svog života.

Pričaj nam o vođi i o tome šta si mislila o njemu.
Otac Dejvid je bio veoma složen lik i delom je razlog zašto sam poželela da napišem ovu knjigu. Morala sam da shvatim tog čoveka koji je kontrolisao moju egzistenciju. Kao dete sam bila primoravana da verujem da je on božji prorok. Nikada ga nisam videla i nisam znala kako izgleda. Opisivan je kao džinovska, ljupka lafčina, koga je trebalo da volim bezuslovno.

Ispostavilo se da je bio duboko poremećen čovek, sa mnogo demona. Bio je klasičan primer narcisa, koji se krio iza svojih učenja o bogu i njegove ljubavi. Zapravo je bio prilično brilijantan (u intelektualnom smislu), sa visokim koeficijentom inteligencije, i bio je veoma harizmatičan. Bilo je metoda u njegovom ludilu. Ne znam da li je znao šta radi, niti da li je želeo da osnuje sektu. Mislio je da ispunjava božju misiju, što je najstrašnije i najopasnije u svemu tome. U svojoj težnji za moći, usput je povredio mnoge ljude. Mislim da je delom umro i zbog krivice, godinu dana nakon što je predvideo apokalipsu.

Koliko je bivalo strašno?
Najgori deo za mene je bila disciplina, i to što sam morala da gledam kako disciplinuju moje vršnjake, naročito moje sestre i braću, koji su bili veoma mali. Morali su da nađu načina da nas kontrolišu, pa su propisali pravila za naše disciplinovanje koja su ponekad uključivala fizičko kažnjavanje, o kome više govorim u svojoj knjizi. Sećam se da neki od onih koji su kažnjavali nisu želeli to da čine, samo su slušali naređenja. Za razliku od mnogih koji su bili rođeni pre mene, ja nikada nisam doživela seksualno zlostavljanje, i uvek mi je žao kada čujem priče onih koji jesu.

Kako si uspela da pobegneš?
Beg moje porodice je bio spor i postepen. Trebalo nam je barem dve godine. Kada je otac Dejvid umro 1994, sekta se na neki način raspala, i grupa je dobila slobodu. U to vreme smo živeli u Čikagu, i moja četrnaestočlana porodica je bila napuštena, bez novca, obrazovanja, ili socijalnog statusa. Jedna tajlandska crkva u Čikagu nas je prihvatila i pomogla nam. Odatle smo se preselili u Kaliforniju, gde su moj tata i moje sestre počeli da se školuju. Iako nisam imala nikakvog obrazovanja u detinjstvu, uspela sam da magistriram kreativno pisanje.

Jesi li i dalje religiozna? Kako danas za tebe izgleda „Raj“?
Nisam religiozna u smislu da idem u crkvu. Ne verujem da duhovnost i religija treba da budu razdvojeni, i mislim da je to veliki problem sa religijom. U pokušaju da bude institucionalizovana i kontrolisana, gubi samu suštinu onoga što bi religija trebalo da bude: izvor veze s bogom, prirodom i zajednicom. Zbog toga se sekte uopšte i formiraju. Nude ljudima osećaj povezanosti, zajednice, svrhe i pripadnosti.

Mislim da se „Raj“ može naći na zemlji, a da „Pakao“ nastaje u umu. Pošto sam odrasla u sekti, bila sam prinuđena da iskusim kako pakao nastaje preko teške psihološke manipulacije, i srećna sam što mogu da kažem da me je to primoralo da stvorim svoj sopstveni mir na zemlji.

Šta planiraš za budućnost?
Trenutno radim u obrazovanju i razmišljam da se vratim školovanju, i uradim još jedan master, ili možda da doktoriram. Strasno sam posvećena učenju, verovatno delom i zbog toga što mi je kao detetu bilo uskraćeno obrazovanje. Moram da kažem da je obrazovni sistem, kao i većina institucija u ovoj zemlji, u gadnom škripcu, i mora da se uradi mnogo toga pre nego što će svako imati pristupa kvalitetnom obrazovanju. Takođe se nadam da ću napisati još knjiga.