mentalna bolest

Samoubistvo i očaj: Nedovoljno poznati rizici posla vatrogasca

Najopasniji deo posla može da nastupi kad vatrogasci nisu u smeni.

pisao Cole Kazdin
08 Avgust 2018, 8:09am

Vatrogasac u Kaliforniji 31. jula. Fotografija: Marcus Yam/Los Angeles Times via Gett

Kalifornijski vatrogasci suočavaju se sa najgorom sezonom požara godinama unazad. Dvojica vatrogasaca poginuli su boreći se protiv požara Kar, još dvojica su stradala u požaru Ferguson u Josemitiju, a sada je požar u kompleksu Mendosino prerastao u drugu najveću vatrenu stihiju u istoriji Kalifornije — zaključno sa ponedeljkom suzbijeno je samo 30 odsto vatre. Borba protiv ovih požara iznurujući je posao, a oni koji to rade moraju usput da izađu na kraj sa jezivim stvarima.

“Svako ko radi u vatrogasnoj službi, viđa stvari koje ne želi da vidi”, izjavio je kapetan Voren Periš, veteran vatrogasac koji ovaj posao radi 24 godine. “Saobraćajne nesreće, deca koja su se povredila ili stradala, neko ko se obesio, a vi morate da ga spustite. Kad viđate takve stvari tokom čitave karijere, to počinje da se gomila.”

Podrška za očuvanje mentalnog zdravlja postojala je godinama u Kal Fajeru i drugim vatrogasnim službama širom zemlje, ali kod požara Kar, te usluge dovedene su na prvu liniju fronta, osnovavši grupu za podršku, među kojima je i Periš, u osnovnom kampu.

“Emotivno i psihološki veoma je teško boraviti na terenu 30 dana, daleko od porodica, gledati ono što si gledao, spavati u prašini, videti smrt, sve to počinje da uzima maha”, rekao je zamenik šefa Majk Ming, koji predvodi pomoćne delatnosti za podršku zaposlenima. On i grupa kolega savetnika za vatrogasce stoje u pripravnosti, pitaju za zdravlje ljude koji se vraćaju sa gašenja požara i daju im do znanja da ako žele da pričaju s nekim, oni su im na raspolaganju.

“Možete da prepoznate ljude kojima je teško”, rekao je Periš. “Možete da vidite kad to utiče na njih.”

Ali kultura rada u službi otežava pomoć ljudima. “Postoji stigma”, rekao je Ming. “Potiče od dugog istorijata stava ’stisni zube’, jer to je prosto ono što mi radimo. Nismo vični ispoljavanju emocija i umemo da pohranimo količinu koja staje u jednu čitavu karijeru.” Plus, postati emotivan usred krize nije previše od pomoći. “Zato smo dobri u onom što radimo, jer umemo da pospremimo stvari u fioke”, rekao je Periš. “Da to ne umemo, ne bismo mogli da funkcionišemo.”

Vatrogasac hoda kroz dim u požaru u kompleksu Mendosino. Foto: JOSH EDELSON/AFP/Getty

Periš, koji je bio kapetan helikopterske službe, nije mnogo razmišljao o emotivnoj ceni koju plaća sve do iskustva bliske smrti od pre nekoliko godina kad se njegov helikopter zapalio dok su on i njegova ekipa gasili šumski požar. Mesecima kasnije, tokom jednog drugog požara, zatekao je sebe kako sleće na mesto prvog incidenta. “Izašao sam iz helikoptera, stavio opremu, uzeo ručne alate i počeo u glavi da vrtim sve prethodne događaje”, rekao je on.

Toga dana se bez razloga posvađao sa kolegom, zatim je na kraju smene otišao kući, počeo žestoko da pije i onesvestio se. Narednog jutra, kad su njegova supruga i deca otišli iz kuće, nastavio je da pije. “Izašao sam na zadnji trem kuće i nisam mogao da prestanem da plačem”, rekao je on. “Sve što sam do tada video u karijeri počelo je da mi se vraća." Bio je blizu da oduzme sebi život, ali onda, rekao mi je, "pomislio sam na decu i kako će morati da dođu kući i zateknu oca kako visi. Sišao sam brzo dole, ali i dalje nisam mogao da prestanem da plačem.”

Kad je njegova supruga stigla kući, popričali su, ona je pozvala savetnika i njemu je ukazana stručna pomoć. Jedno od pitanja koje mu je savetnik postavio bilo je da li misli da je dotakao dno. “Moj odgovor je bio, nadam se da jesam”, rekao je on.

Vatrogasci su skloniji samoubistvu od bilo koje druge aktivne službe, rezultati su studije koju je sprovela Fondacija porodice Raderman i koja je objavljena u aprilu ove godine. Najmanje 103 vatrogasca oduzelo je sebi život 2017. godine, za razliku od 93 koji su poginuli na terenu, navodi se u tom izveštaju. Sve više raznih službi to počinje da shvata ozbiljno. U Kal Fajeru, Ming je svestan kulture i da je ljudima možda teško da zatraže pomoć. On vozi neobeleženo vozilo i ne nosi uniformu; sastaje se sa zaposlenima u kafeterijama umesto u vatrogasnim stanicama, gde će oni biti opušteniji da pričaju u poverenju. Kad poziva ljude da ih pita kako su, rekao mi je da je njihov čest odgovor: “Dobro sam” i “Ništa mi nije, buraz” i onda on ne insistira dalje.

“Neizbežno, međutim, dobijem poziv ili naletim na nekoga kog je nešto oborilo na kolena, treba mu pomoć i u tom trenutku mu ja kažem: Dobro, ispričaj mi šta se dešava”, rekao je on. Ming će često uputiti ljude na lekare koji su specijalizovani za lečenje vatrogasaca, na lečenje od zloupotrebe opijata ukoliko je to potrebno ili na porodičnu terapiju.

Ben Vernon, vatrogasni inženjer pri gradskoj Vatrogasnoj službi San Dijega, oklevao je da zatraži pomoć za brigu o mentalnom zdravlju čak i nakon što ga je izbo prolaznik tokom rutinskog zdravstvenog izlaska na teren. Bilo mu je probušeno plućno krilo i skoro je umro. “Mučio sam se, imao sam noćne more i sećam se da sam se osećao loše”, rekao mi je. “Mi ne pričamo mnogo o mentalnom zdravlju. Od vas se očekuje da se saberete, da budete tvrd orah.”

Sve dok nije video snimak incidenta sa telesne kamere pušten na vestima nije ni bio svestan koliko je ozbiljno sve to bilo. “Vidi se nož zabijen u moje grudi i sećam se da sam pomislio: Imam prave ožiljke kojima mogu da dokažem svoje mentalne rane. Većina ljudi to nema. Vidite mrtvu bebu ili silovanu ženu ili obezglavljeno telo — to su mentalne rane koje niko ne može da vidi.” Video dokaz je postao nešto poput “besplatne karte za izlazak iz zatvora”, kako mi je on to opisao. Nakon što je to bilo emitovano u vestima, prijatelji su se dovezli do njegove kuće da provere kako je. “Pitali su me da li sam mentalno u redu. Ja sam pomislio: Niko mi se neće podsmevati, jer su moje kolege videle snimak. Oni znaju koliko je sve to bilo ozbiljno. Na neki način sam bio izuzet.”

Pokazao je snimak psihologu na poslu i ispričao mu da ima problema sa spavanjem. Psiholog mu je rekao da malo smanji sa kofeinom. Morao je da nađe drugog doktora. Preko prijatelja, pronašao je jednog koji leči policajce. “Pitao me je: Zašto ste ovde?”, rekao mi je Vernon. “Rekao sam: Zato što je jedan lik pokušao da me ubije.” Psiholog ga je odmah pitao kakve su mu noćne more a da mu Vernon nije ni pomenuo da ih ima i on je znao da je došao kod prave osobe.

“Kad se dim raščisti i plamen zgasne, svi se vrate tamo odakle su došli a ljudi ostanu prepušteni samima sebi da to svare, tad ih sve to pogodi.“ – Voren Periš


Vatrogasna služba San Dijega (SDFD) sada ima ugovor sa grupom psihologa koji rade isključivo sa službama koje prve izlaze na mesto nesreće. Vernon je rekao da kad se to pročulo, i drugi su se odmah prijavili: “Bilo je to veliko buđenje za našu službu.” Zbog očuvanja privatnosti, služba ne vodi evidenciju o ljudima koji zatraže pomoć u očuvanju mentalnog zdravlja, ali Dejvid Pičone, šef bataljona koji nadgleda zdravlje i bezbednost pri SDFD-u, rekao mi je da je ljudima sve lakše da se obrate za pomoć. “Imamo stalni porast naplativih sati, tako da pouzdano znamo da sve više ljudi traži pomoć.”

“Pre samo pet godina nismo uopšte razgovarali o problemu mentalnog zdravlja, mentalnom blagostanju u vatrogasnoj službi”, rekla je terapeutkinja Tina Kasola, osnivačica First Alarm Velnesa, grupe koja leči i obrazuje one koji prvi izlaze na mesto nesreće o problemima mentalnog zdravlja. Prema njenom iskustvu, rekla je ona: “Sto odsto vatrogasaca doživelo je na poslu nekakvu traumu.“

Vatrogasac se bori protiv požara Kar. Foto: MARK RALSTON/AFP/Getty

Uvođenje koncepta samopomoći i svesti o mentalnom zdravlju ume da bude teže sa vatrogascima starog kova. “Generacija milenijalaca — oni to kontaju”, rekao je Ming. “Oni su u fazonu: Oh, pa to ima smisla. Kul. Ajde da naučimo kako ćemo od sada gasiti požare. Ali ljudi koji rade 20-30 godina, oni su naučeni da moraju da stisnu zube.”

Borba protiv šumskih požara je fizički iscrpljujući, često sizifovski posao. Vernon je prepričao jedan trenutak sa početka karijere kad je proveo čitav dan radeći na tome da spase jednu kuću, samo da bi vetar promenio smer i kuća izgorela do temelja. “To vas emotivno potpuno isprazni”, rekao je on. “Jer kao vatrogasac pomislite: Spasavaću kuće, radiću sve te sjajne stvari, pomagaću svetu, a onda ste u fazonu: Zašto sam uopšte ovde? Poraženi smo na svakom koraku, vatra sve samo pojede.”

“Kad se dim raščisti i plamen zgasne, svi se vrate tamo odakle su došli a ljudi ostanu prepušteni samima sebi da to svare, tad ih sve to pogodi”, rekao je Periš. “To su ljudi kojima želimo da pomognemo da ne dospeju tamo gde sam ja dospeo.”

Dok smo bili na vezi, Ming, koji je pričao sa mnom u blizini požara Kar, primetio je da para izlazi iz njegovih sopstvenih kola. “Sačekaćeš samo sekund?”, zamolio me je. “U redu je. Nisu se zapalila.” Zapazio je da sam preko telefona posvedočio trenutku njegovog stresa, a on je zastao da to proveri sa samim seobom, baš kao što to savetuje vatrogascima da rade kad se nađu u krizi: “Nalazim se na vrućini od 40 stepeni, znojim se, nije mi prijatno. Pričam s tobom. Moj hladnjak je upravo prokuvao. Znam da nije zapaljen, inače bih morao da prekinem razgovor i zgrabim aparat za gašenje požara. Dakle — to se dešava, ti se dešavaš, požar (Kar) se dešava, trudim se da obratim pažnju, sve je u redu. Nisam ugrožen. Smiren sam.”

Kol Kazdin je novinar koji živi u Los Anđelesu.