Reklame
Mozak

Evo šta je potrebno da se preokrene loša sreća

Zašto neki ljudi pobeđuju češće od drugih.

pisao Eric Spitznagel
11 Novembar 2018, 7:00am

Fotografija: Bogdan Greava/Getty Images

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Kada sam dobio primerak nove knjige veteranke novinarstva Karle Star, Možemo li da naučimo da budemo srećni?, cinik u meni je imao lak odgovor na (pretpostavljam) retoričko pitanje naslova. Ne, nije moguće biti srećan. Zato što je sreća kao ideologija za samopomoć jebena glupost. Imao sam kratke susrete sa nadom u sreću; kao dete sam sa sobom nosio zečju šapu i zamišljao želju kada vidim zvezdu padalicu, bacao pare na tikete lutrije i za stolovima za ajnc u Las Vegasu, svaki put misleći da je to trenutak kada će se moja sreća preokrenuti. Nikada nije, zato što je sreća iluzija; to je kao da kažeš da je neka ekipa osvojila Svetsko prvenstvo/finale NBA/Ligu šampiona zato što su njeni navijači pre velike tekme obavili najviše sujevernih rituala. Sreća je besmisleni vudu.

Ali knjiga je fascinantno štivo, čak (ili posebno) i za nekoga ko ne naseda na ideju o sreći, ili barem ne o „sreći“ u koju si verovao (ili je sasvim odbacio) dok si odrastao. Ideja Starove o sreći je prilično slična Keteringovom principu, konceptu koji iznosi u prvom poglavlju knjige, nazvanom po izumitelju samohotke i frižidera. „Samo idi daje“, ide njegova teorija, „I sve su šanse da ćeš naleteti na nešto, možda kada to najmanje očekuješ. Nikada nisam čuo da je neko ko je sedeo ikada naleteo na nešto“.

Pozvao sam Star da porazgovaramo o njenoj knjizi – koja je već u prodaji, a koja će možda postati bestseler ili neće, zbog toga što je autorka toliko srećna, „Što je nešto zbog čega se brinem“, kaže mi ona. „Koliko bi bilo ironično, ako ne bude te sreće da moju knjigu o sreći ne kupi niko? Da li bi to značilo da je sve što sam napisala u ovoj knjizi pogrešno? O bože, hoće li čitav ovaj intervju biti o mojoj sabotaži same sebe“?

To se nije dogodilo. Ali jesmo diskutovali o nekoliko načina na koji mi – i svi ostali – pogrešno razmišljamo o sreći.

Uvek o sreći razmišljam kao o nečemu neopipljivom i metafizičkom. To je onaj deo života koji bi trebalo da bude van kontrole. A ipak, vaš pristup sreći je kao da je u pitanju veština.
Mislim da može da bude. Ova knjiga je proizvod perioda u kome sam bila stvarno depresivna. To se događalo odmah posle velike recesije 2007. Razvela sam se, preselila nazad u Portland, i spavala sam na maminom kauču. Sve u mom životu je bilo potpuno sranje. Nisam imala posao, nisam imala para, nisam imala društveni život. Samo sam sedela i na vikodinu gledala TV. Bila sam ultimativna lenština. Ali onda sam pomislila, koja je to stvar koju bih mogla da proučavam i koja bi mi pomogla da poboljšam svaki aspekt svog života?

Racionalniji ljudi ne bi gravitirali ka sreći.
Ne, naravno da ne bi!

To je kao da kažeš, „Jedini način da preokrenem svoj život je da nateram više bubamara da slete na mene“.
To je ludost. Većina nas misli da je sreća jedan krupan događaj u životu koji se dogodi samo jednom, kao što je dobitak na lotou. Ili stvari koje se dogode kada se u stvar umeša matematika i ljudsko angažovanje zapravo ne utiče na ishod, kao kod kockanja. Sa stanovišta mentalnog zdravlja ima smisla to što ne pokušavamo previše stvari da pripišemo sreći, zato što, što više mislimo da su stvari van naše kontrole, manje smo motivisani da zapravo nešto preduzmemo.

Šta je vas nateralo da odlučite da otkrijete da li kod sreće postoji nešto više od... sreće?
Bila sam depresivna, a kada ste u takvom mentalnom stanju, univerzum može da vam deluje nasumično i haotično. Želela sam da nađem red u nasumičnosti, da bih mogla da doguram do nečeg korisnijeg. Zbog toga mi je bilo potrebno ovoliko mnogo vremena da napišem ovu knjigu, zato što nisam želela da se zadovoljim teorijom. Želela sam da vidim da li zaista mogu da preokrenem svoju sreću.

I jeste li uspeli?
Apsolutno.

Dajte mi neki primer.
Često sam u razne društvene situacije ulazila razmišljajući, „Svi me osuđuju. Svi me mrze“. I onda bih bila hladna i konfliktna. Kada sam počela da odlazim u teretanu, zato što sam želela da dam šansu svom tom zdravom životu, bila sam neverovatno nesigurna. Nikome se nisam javljala. Ne bih čak ni glavom klimnula, zato što sam mislila da mi se svi smeju.

Svi ostali koji su vežbali u teretani?
Bukvalno svi. Mislila sam da me gledaju sa podsmehom i razmišljaju, ’Ona je prestara i predebela, šta ta matora drtina traži ovde?’ Ali onda sam počela da radim na ovoj knjizi, i čitam sva ta istraživanja u kojima se tvrdi upravo suprotno.

Da vas ljudi u sebi ne osuđuju?
Upravo tako.

U knjizi pominjete onu sjajnu Džulijardovu studiju, u kojoj su ljudi pogađali ko je pobednik na takmičenju u klasičnoj muzici, samo na osnovu njihovog govora tela, a da ne čuju ni tona. Što znači da ljudi najverovatnije donose sud o nama na osnovu stava, više od svega.
Tako je. S toga sam pomislila, treba samo da stanem na crtu i vidim šta će da se dogodi. Otišla sam na taj neki veliki događaj u teretani, i počela nasumično da prilazim ljudima, potpunim neznancima, i pozdravljam se sa njima. To je bilo samoispunjujuće proročanstvo prihvatanja.

Jesu li bili začuđeni iznenadnom pažnjom?
Prva stvar koju mi je neko rekao je bila, „O, svi smo se pitali da li ćete ikada progovoriti s nama. Mislili smo da ste suviše kul za školu“. Bila sam šokirana. Oni su mislili da sam suviše kul, a ja sam mislila da me mrze. S toga sam počela da menjam sve u vezi svog stava. Ako odišeš toplinom i otvorenošću, društvene interakcije s ljudima će ti biti mnogo pozitivnije.

Takvo je otkrovenje kada shvatiš da su drugi ljudi isuviše zauzeti boreći se sa sopstvenom nesigurnošću da bi se brinuli oko toga da te kritikuju.
Zar ne? Nije im jedina svrha u životu to da me osuđuju. To je tako uvrnuto.

Evo kako bih ja sumirao vašu knjigu u jednoj rečenici, a vi mi recite da li grešim: sreća se svodi na to da nikada ne potcenjuješ lenjost ljudskog mozga.
Da, to bi otprilike bilo to.

Radi se o tome da ili manipulišemo svojim lenjim mozgovima, ili lenjim mozgovima drugih.
Kada sam ja razmišljala o odluci da li da se vratim u teretanu i ponovo počnem da vežbam, isprva sam dozvolila svom lenjom mozgu da preuzme kontrolu. Govorila sam sebi, to je stvar genetike. Moji geni su jadni, zašto bih se onda uopšte trudila? Život mi je jednostavno podelio ovakve karte.

Što je sranje.
To je potpuno sranje. Ali to su laži koje govorimo sebi da bismo sebe odgovorili od sreće.

Neke od stvari o kojima pišete i dalje deluju kao konvencionalne ideje o sreći. Na primer, ako vaše lice podseti nekoga na siledžiju iz osnovne škole ili na gadnu bivšu ljubav, manja je verovatnoća da će vam pružiti šansu. To je loša sreća stare škole, zar ne? To baš i ne možete da promenite.
Možda ne prvi utisak. Ali imaš priliku da popraviš taj prvi negativni utisak. To počinje sa, „Ne dopadaš mi se. Podsećaš me na bivšu. Nikada neću razgovarati sa tobom“, ali ako si prinuđen da tokom određenog vremenskog perioda upoznaš tu osobu, onda ćeš na kraju pomisliti, „O, zapravo je baš fina“.

Dakle, sreća ponekad dolazi tako što izdržiš i budeš tu dovoljno dugo da se ta osoba predomisli?
Upravo tako.

U vašoj knjizi se nalazi citat finansijera Pola Grejema, koji je rekao da ga lako prevari svako ko liči na Marka Zakerberga. Da li je zaista to rekao?
Jeste.

To je ozbiljno nenormalna stvar koju čovek može javno da prizna.
Rekao je da se šalio, ali mislim da postoji zrnce istine u takvim izjavama. Naročito ako pogledate sve krupne zverke u Silicijumskoj dolini, sve osnivače i suosnivače, svi oni su neprilagođeni tipovi u sivim trenerkama s kapuljačom. Postoji vrednost u tome da odgovarajuće izgledaš. Mnoge ljude procenjujemo na osnovu toga koliko ispunjavaju naša očekivanja.

1534188938171-CAN-YOU-LEARN-TO-BE-LUCKY_cover

To je stvarno depresivno.
Pa, to nije jedini razlog zašto su ljudi uspešni. To je jedan od faktora. Stvar je u tome što je naš mozak tolik lenj da uvek tražimo prečice u nagoveštajima. Postoji jedno sjajno istraživanje Kamerona Andersona, profesora kalifornijskog Univerziteta u Berkliju, o tome zašto se dominantne ličnosti popnu na vrh. Ljudi brkaju samopouzdanje sa kompetentnošću. Ako izgledaš odgovarajuće i odgovarajuće se ponašaš, onda i jesi odgovarajući za određeni položaj.

Lako je biti pun samopouzdanja kada ti stvari idu od ruke.
Tako je. Svako može da bude optimista kada dobija ono što želi.

Ali kako da se pretvaraš, kada nema ničega što bi podržalo to samopouzdanje?
Kako da imaš jedno bez drugog?

Tako je. Ne možeš da imaš samopouzdanja ako nemaš sreće, i ne možeš da imaš sreće ako nemaš samopouzdanja. U pitanju je kvaka 22.
Pa, što se mene tiče, sve se svelo na to da počnem da upravljam svojim životom i otarasim se sranja koja su me podsećala na razvod, na bivšeg i na sve loše periode u životu. Bacila sam pocepanu, prljavu odeću, zato što sam shvatila da sam sama sebi govorila da to zaslužujem. To radimo kada je u pitanju bilo šta. Ako ti kuća izgleda bezveze, to može da utiče na način na koji se osećaš. Ja se toliko drugačije osećam u zavisnosti od toga da li su mi spavaća i radna soba čiste. Ako je sve uredno i sređeno, to čini da se osećam kao kompetentni profesionalac. Ali kada stvari počnu da se gomilaju, pomislim, „Uf, aljkava sam, nemam pojma! Moj život je u haosu“!

Pomozite mi da sklopim kockice. Da li preokretanje kola sreće zavisi od promene načina na koji razmišljamo o sebi, ili od promene načina na koji razmišljamo o onome što drugi misle o nama?
U pitanju je pomalo od oboje. 50 posto se svodi na to da se ratosiljamo svog tog prtljaga koji dolazi sa socijalnim interakcijama, i da ne brinemo zbog svih tih sitnica nad kojima nemamo apsolutno nikakvu kontrolu, ali takođe i na to da razmišljamo o tome koji je naš doprinos. Veoma je važno da budemo otporni i da nas ne pokolebaju ljudi koji nas odbiju, zato što je i veliki deo toga van naše kontrole. Možda su nas odbili jednostavno zbog toga što smo im se obratili u lošem trenutku po njih.

U vašoj knjizi sam našao jednu sjajnu rečenicu. Pročitaću je pravo sa stranica. „Verovatno ne želimo da znamo koliko na naše živote utiče stanje uma drugih ljudi kada im se pojavimo u rasporedu“.
To je istina.

To deluje tako očigledno, ali lepo je da nas neko podseti na to. Jer kada te neko odbije, tako je lako pomisliti, „Ja nisam vredan toga. Ja sam bednik“. Umesto da sebi kažemo, „Verovatno postoji milion drugih stvari koje ga tište, čim je uništio moj svet“.
Kada sam se pre par godina ponovo preselila u Njujork, upala sam u period ludačkog promiskuiteta. Mislim da mi je rekord bio tri momka za jedno veče. Ti tipovi su možda bili nepatvoreno dobri, brižni ljudi, ali ponekad, u zavisnosti od čoveka, to me se jednostavno nije ticalo. Sigurna sam da je bilo par njih koji bi mi se zaista dopali, ali iz kojeg god razloga, u trenutku kada smo se upoznali jednostavno nisam bila u odgovarajućoj fazi. A sigurna sam da se to događalo i s druge strane. Dopadali su mi se, i želela sam ponovo da ih vidim, ali smo bili u različitim fazama. U njihovom svetu su se događale stvari koje nisu imale nikakve veze sa mnom, ili mojom vrednošću kao osobe. Jednostavno je bilo u pitanju ono, žao mi je, ne sada.

Dok sam čitao vašu knjigu, setio sam se Lebrona Džejmsa. Siguran sam da ima boljih primera, ali on je prvi čovek koji mi padne na pamet kada razmišljam o nekome ko nije napredovao samo zahvaljujući sreći. Ako ništa drugo, stvar je upravo suprotna. On nije imao sreće kada je počinjao. Ali je danas tu gde jeste zahvaljujući tome što se trudio više od svih drugih.
Slažem se.

Zar primer takvog čoveka jednostavno ne poništava kulturološku ideju o sreći? Ili dokazuje da je sreća sasvim drugačiji koncept od onoga u koji smo odrastajući naučili da verujemo?
Ako pogledamo šta je zapravo potrebno da postanemo stručni u nečemu, u pitanju nije to da jedna stvar mora da bude kako treba. Radi se o tome da svaka pojedina stvar bude kako treba. Kod nekoga kao što je Lebron, on je izabrao pravi sport, u pravom trenutku, ima sportske gene, imao je prave trenere u pravom okruženju i radio je k’o konj. Takođe moraš da budeš i otporan i budeš neverovatno motivisan. To je jedan od razloga zašto mnogi međunarodni lovci na talente za Olimpijske igre stavljaju poseban akcenat na ličnost sportiste kao pokazatelj da li je dobar materijal za nastupajuće igre. Sada preovlađuje stav, radije ćemo se odlučiti za nekoga ko ima prosečne sportske gene, ali je mentalno jak, nego za nekoga ko je stvarno visok, ali nikada ne trenira.

Postoji sjajna anegdota u vašoj knjizi o Toniju Hoku, koji smišlja nove skejterske trikove u trenucima kada bi mogao da se opušta s prijateljima.
Da, tako nešto.

Možda je onda sreća u tome da nađemo nešto što ćemo toliko voleti, da ćemo želeti to da radimo i kada ne moramo?
Svaka sitnica koju radiš se računa. Svaki put kada uzmeš salatu umesto kolača, svaki put kada vežbaš svoju veštinu umesto da igraš igricu, i svaki minut nešto znači. Pogledajmo ljude koji su svetska klasa... šta god da su, sve se svodi na akumuliranje napora koje su čitav život posvećivali jednoj stvari.

Ono što ja shvatam iz vaše knjige i ovog razgovora je to da sreća zapravo ne postoji. To je izmišljena konstrukcija da bi se objasnio fenomen ljudi koji se jednostavno više trude i obraćaju više pažnje na to kako lenji mozgovi oko njih donose odluke.
Na neki način, svakako. Stvarno je primamljvo misliti da je sve što se događa van naše kontrole. Zato što nas to oslobađa napornog rada. I lako je to pomisliti, zato što mi to ne vidimo.

Zato što se niko ne hvali time na Fejsbuku?
Niko tamo ne napiše, „Zarađujem manje od minimalne plate, i već sedam godina sam u ovim govnima, i nadam se da će se jednog dana sav ovaj naporan rad isplatiti, ali trenutno mi je baš bezveze“. Moj trener je vrhunski stručnjak za krosfit, i vežba četiri sata dnevno. On već nekih deset godina meri količinu hrane koju unosi. To je ono što je potrebno da bi se dostigao takav nivo. To apsolutno nema nikakve veze sa srećom. Svako na svetu za koga misliš da je imao sreće samo stvarno vešto krije sav taj naporan rad.

Svi videi koje moj trener postavlja na Fejsbuk su samo snimci na kojima radi nešto neverovatno natčovečanski, kao da je u pitanju mačji kašalj. Tako da ljudi misle da on živi taj fenomenalni život, i da samo svrati do teretane na pet minuta, da bi podigao 300 tona iznad glave. Život ne funkcioniše tako. Niko ne dospeva na takav nivo, a da se žestoko ne pomuči, što mi ne vidimo.

Ozbiljno meri svoju hranu? Ko još meri svoju hranu?
Ljudi koji imaju trbušnjake, eto ko.