Unakaženi veterani Prvog svetskog rata bili su prvi pacijenti estetske hirurgije

Prvobitno objavljeno na Tonic Holandija.

Priča o poreklu estetske hirurgije je posebno krvava – sve su šanse da prve operacije nisu rađene zbog taštine, već iz neophodnosti. Pitanje je više bilo koji pacijent je dovoljno očajan – a koji lekar dovoljno neustrašiv – da se ove rizične operacije izvedu po prvi put.

Mnoge od tehnika i praktičnih predmeta koje danas koristimo su nastali tokom hitnih situacija u doba rata: radio aparat, ručni sat, nerđajući čelik, patent zatvarač, letnje računanje vremena, boce sa sprejevima, hemijske olovke, ženski higijenski ulošci, da navedemo samo neke. Slično tome, estetska hirurgija ne bi bila ovo što je danas da posle krvavog masakra pre sto godina na stotine hiljade ljudi nije ostalo unakaženo.

Godine uoči Prvog svetskog rata obeležio je veliki tehnološki napredak. Električna energija, masovna proizvodnja, čelik i i hemikalije su doveli do oružja koje je bio smrtonosnije nego ikada ranije. Vojnici svih zaraćenih strana su čitave četiri godine bili izloženi sili mašinskih pušaka, bacača plamena, tenkova, otrovnih gasova i aviona. Rovovi koje su kopali često su štitili njihova tela, ali su im glave samim tim bile ranjivije.

Kao rezultat toga, mnogi od ovih unakaženih veterana Prvog svetskog rata su postali izolovani iz društva, jer ih je bilo suviše sramota zbog njihovog fizičkog izgleda da bi se pojavljivali u javnosti. Često nisu želeli da se pokazuju ni članovima svojih porodica. Bilo je nemoguće da imaju regularan posao ili društveni život. Jedan britanski veteran koga je pogodio šrapnel od granate tokom bitke za Ipr se plašio da jede u javnosti, zato što je zvuk koji je njegovo iskidano lice pravilo dok je žvakao i gutao ljudima ubijao apetit.

Da bi sakrili svoju unakaženost, mnogi veterani su dobijali maske ili facijalne proteze. Danas su te proteze prave uglavnom od silikona, aluminijuma ili plastike, ali u to doba su pravljene od bakra i drugih metala. Nedostatak nosa, usne, obraza, vilice ili očne duplje su zamenjivani parcijalnim maskama, koje je često pridržavao par naočara. To je bilo ružno i nepraktično privremeno rešenje – koje ne bi bilo unapređeno da lekar po imenu Harold Džilis nije počeo da se interesuje za ovaj problem.

Džilis je bio otorinolaringolog avanturističkog duha sa Novog Zelanda, koji je tokom rata došao u Englesku. Saosećao se sa ranjenim veteranima, i osnovao je posebno odeljenje za facijalnu hirurgiju u vojnoj bolnici u Kembridžu. Nije bilo ogledala na zidovima, a klupe u parku bolnice su bila ofarbane u plavo, što je značilo da su namenjene isključivo pacijentima, ali i da bi prolaznici bili upozoreni da bi mogli da ugledaju unakažene ljude.

Džilis je brzo prepoznao da je šteta koja nastaje usled društvene izolacije često veća nego funkcionalna oštećenja tela. Njegov primarni cilj nije bio da vrati fizičku funkcionalnost lica pacijenta, već da ga estetski rekonstruiše. Džilis je temeljno istražio krvotok i nerve na ljudskom licu. Između ostalih mesta, inspiraciju je crpeo i iz Indije, gde su nosevi redovno odsecani, kao vid kazne. Odatle je pozajmio ideju za prvu nazalnu rekonstrukciju: tehnika kojom se uzima komad hrskavice se rebara i postavlja ispod kože čela.

Kada rana zaraste, hrskavica se iseče i savije da posluži kao novi nos. Isprva je parče kože i dalje bivalo zakačeno za čelo, da bi protok krvi ostao netaknut, dok novi nos ne sraste sa licem. Ovaj "nakalemljeni jezičak" se i dalje koristi u različitim varijacijama kada se vrši transplantacija kože, naročito kada je reč o rekonstrukciji posle opekotina, ozbiljnih ozleda i amputacija.

Takozvana "nakalemljena cev" je još jedna tehnika koju je Džilis uveo. Koža se delimično iseče a onda zašije, čime se stvara neka vrsta cevi od tkiva. Protok krvi i dalje postoji, a rizi od infekcije je mali. Jedan deo cevi je i dalje prikačen, dok se drugi prišiva na površinu kože na kojoj će na kraju završiti. Kada to sraste, mesto gde je originalno prišivena se iseca, i na njega se postavlja koža. Estetski hirurzi i danas koriste ovu tehniku.

Džilis i njegove kolege su izvršili više od 11 hiljada operacija na oko 5000 pacijenata. Ovi dugi i često eksperimentalni tretmani su umeli da traju godinama; period koji je bio bolan i neprijatan za pacijenta. Mnogi tretmani na kraju nisu bili uspešni.

Eksperimenti na unakaženim licima veterana Prvog svetskog rata su se događali i drugde. U Holandiji, na primer, ekscentrični lekar pod imenom Johanes Eser, koga smatraju za oca rekonstruktivne i estetske hirurgije u Holandiji, proveo je godine radeći u kampovima u koje je na hiljade unakaženih mladića poslato da živi posle rata. Razvio je teorije o krvotoku, nervima i anatomiji lica, i osmislio tehnike koje se i dan-danas koriste. "Ostrvsko krilce", na primer, je tehnika za transplantaciju parčeta kože na obližnji deo tela. Nervi i krvni sudovi su pomerani tako da su ispod kože i dalje povezani sa presađenim delom. Ova tehnika se još uvek koristi za facijalnu rekonstrukciju gornje usne, nosa, ušiju i kože oko očiju.

Eser je bio toliki entuzijasta za svoj rad, da je pravio planove da osnuje Slobodnu državu hirurga: nezavisnu malu državu – sa idealnom lokacijom na nekom ostrvu – koja će imati svoju bolnicu i kliniku za estetsku hirurgiju, i koja će imati čak i svoju sopstvenu valutu i poštanske marke. Sebe je proglasio za glavnog lekara i direktora, i deset godina je putovao po svetu da bi stekao podršku za svoj plan. Nije bio sasvim neuspešan: mnogi čuveni državnici, lekari, pa čak i nekoliko dobitnika Nobelove nagrade – uključujući i Ajnštajna – su stali iza njegove ideje. Na nesreću, veći deo Eserovog novca je ispario 1940, zahvaljujući lošim investicijama na berzi SAD. Pole toga, proveo je nekoliko godina putujući po SAD kombijem, i pokušavajući da se izdržava javnim govorništvom. Kratko je radio na svojim memoarima, dok je živeo u komuni u Čikagu, a tamo je 1946. i umro.

Kraj Drugog svetskog rata dočekalo je još vojnika koji su se vratili kući s povređenim licima. Ovog puta, više njih je stradalo od teških opekotina. Unapređena anestezija i antibiotici su bili od ključnog značaja da se nad njima vrše operacije, dok ih u prošlosti verovatno ne bi preživeli.

Početkom Drugog svetskog rata, Džilisov rođak Arčbald Mekindo je osnovao takozvani Klub zamoraca. To je bio društveni klub koji je služio i kao mreža podrške za pacijente, lekare i sestre u bolnici za estetsku hirurgiju Kraljica Viktorija u Engleskoj. Baš kao i njegov rođak, i Mekindo je uvideo značaj reintegracije u društvo unakaženih veterana, od kojih su mnogi bili piloti koji su učestvovali u bici za Britaniju 1940. Prilično mračan naziv kluba, koji je postojao do 2007, odnosi se na eksperimentalnu prirodu tretmana, tehnika i hirurških alata koje je Mekindo koristio. Procedure su i dalje dugo trajale, bile su veoma bolne, a šanse za uspeh nisu bile preterano velike.

Tokom šezdesetih i sedamdesetih, interesovanje za kozmetičku hirurgiju je raslo: savremeni materijali i tehnologije, kao što je upotreba silikona, popločali su put za prva uvećanja grudi i ostale estetske procedure. Ova nova vrsta hirurgije postala je mnogo poznatija tokom osamdesetih, kada su globalizacija, mas-mediji i ekonomski rast otvorili pristup koji nikada ranije nije bio moguć. Umesto žrtava nesreća, sve više običnih ljudi je nalazilo put do ordinacija estetskih hirurga. To je postala nova specijalnost – koja je ideale lepote od pustih snova transformisala u nešto što je zapravo izvodljivo.

Na prvi pogled, primitivne i često jezive metode koje su upotrebljavane na veteranima često deluju kao da nemaju mnogo veze sa uglađenim savršenstvom koje pacijenti traže od savremenih estetskih hirurga. Ipak, današnji pacijenti profitiraju od tehnika kao što je Džilisova cev, Eserovo "ostrvsko krilce", i zapetljanog posla koji je Mekindo obavljao da bi restaurirao spržene očne kapke svojih pacijenata. Njihova anatomska istraživanja – zajedno sa znanjem koje su stekli o krvotoku i facijalnim nervima – dala su vetar u leđa estetskoj hirurgiji da dođe do šire publike.