Sport

Mičel Donald za VICE: Strast derbija je ono zbog čega igram fudbal

Holanđanin govori o životu u Beogradu, Srbiji i igranju za Crvenu zvezdu

pisao Miloš Jovanović; fotografije Nenad Vujanović
26 Jul 2017, 8:30am

VICE/Nenad Vujanović

Kada u Srbiji dovedete pojačanje iz inostranstva, ljudi nekako odmah pomisle kako se radi o nekom kosmičkom talentu koji driblinzima i tehnikom pravi razliku na terenu. Međutim, istorija nam pokazuje da su možda i najuspešniji stranci u našem fudbalu bili "radilice" iz veznog reda ili odbrane, koji su se vremenom profilisali u "vojnike" svojih klubova. Setimo se recimo Segunda Kastilja i Ibrahima Gaja u Zvezdi, ili Žuke i Almamija Moreire u Partizanu. Ne kažem, bilo je tu i golgetera i tehničara, ali naš navijač ume itekako da ceni kada vidi kako stranac natapa voljeni dres znojem iz meča u meč i uvek daje sto odsto svojih mogućnosti.

Jedan od takvih je i Mičel Donald, Holanđanin surinamskog porekla koji je pre dve godine iz ruske lige stigao na "Marakanu". Donald je brzo zavrednio status standardnog prvotimca crveno-belih, i danas je teško zamisliti vezni red nekadašnjeg evropskog šampiona bez njega. Zvezdaši su ga odmah zavoleli zbog njegove borbenosti i predanosti ekipi - kvaliteti koji, kao što rekosmo, retko kog iskrenog navijača ostavljaju ravnodušnim. U eri u kojoj se stranci često percipiraju kao razmažene zvezdice, igrači poput Mičela pokazuju da u našim klubovima itekako ima mesta za internacionalce ako su posvećeni svom poslu.

U svom intervjuu za Vice Srbija, Mičel nam opisuje svoj fudbalski put koji je počeo još dok je on bio osnovac. Razgovarali smo o Zvezdi, Ajaksu, o prošlosti i budućnosti, ali pre svega o fudbalu uopšte.

Dame i gospodo, Mičel Donald.

VICE Srbija : Mičel, tvoja karijera počela je u jednom od najvećih klubova na svetu - Ajaksu. Kako to izgleda, kada Ajaks dođe po tebe i kaže ti da si vredan njihovog dresa?

Mičel Donald : Pa, kako to izgleda...Ajaks jednom godišnje održava otvoreni trening za mlađe uzraste. Ja sam tada bio devetogodišnjak, otišao sam da se oprobam, i od dve hiljade klinaca koji su tamo bili, izabrali su nas trojicu. Druga dvojica, inače, su bili Irfan Bahdim, danas veliko ime indonežanskog fudbala, i Gaston Salasiva, koji trenutno igra u drugoj holandskoj ligi.

Čekaj, već sa devet godina si bio član Ajaksa. Kakav je to osećaj?

Nešto slično kao kada devetogodišnjak ovde postane član Crvene Zvezde. Znaš, Ajaks je uvek broj 1 u Holandiji - uvek. I kad jeste, i kad nije šampion, kad se priča o holandskom sportu, Ajaks je uvek prva tema.

Ajaks je bio san koji sam sanjao otvorenih očiju. Ja sam iz Amsterdama, tamo sam odrastao, to je moja prva ljubav.

Jel' to bilo naporno, škola i treninzi?

Dozvoljavali su mi da ranije napustim školu zbog treninga. Moji roditelji bi dolazili po mene, vozili me na trening, onda me vraćali kući, večera, spavanje, pa tako svaki dan. Da, bilo je naporno, ali kada imaš pravu podršku kao dečak, sve je lakše. A ja sam imao veliku podršku svojih roditelja. Oni su uvek bili uz mene.

Mora da si bio hit u svojoj školi.

Kako ne. Zna se da ja igram za Ajaks, i onda tako čuješ kako se šuška po hodnicima, "ej, ovaj je u Ajaksu"...lep osećaj.

Sigurno je velika privilegija odrastati u Ajaksu. Za vreme tvog boravka tamo, igrao si sa mnogo velikih igrača. Luis Suarez recimo, Vesli Snejder...

...Jap Stam, Edgar Davids, Jan Vertongen, Tomas Vermalen, Tobi Aldervereld...bilo ih je, da.

Jel' neko ostavio poseban utisak na tebe?

(razmišlja) Pa ima ih. Ali Edgar Davids je bio moj veliki uzor kada sam odrastao. Eto, izabraću njega kao odgovor.

A Marko Pantelić? Njegova godina u Ajaksu ostavila je itekakvog traga.

Ajaks je imao mnogo velikih igrača u svojoj istoriji, i Marko je sigurno jedan od njih. On je svoje mesto tamo zaslužio ne samo igračkim, već i ljudskim kvalitetima.

Bilo je tu i velikih imena među trenerima.

Za mene, Henk Ten Kate ostaje jedan od stručnjaka koje najviše cenim. Sa njime sam izuzetno sarađivao. Posle su tu bili i Marko van Basten, i Martin Jol...

Kakav je Van Basten, ovako?

Nisam imao puno prilike da razgovaram sa njime, budući da sam zbog povrede propustio celu sezonu kada je on bio u klubu. Sećam se da je bio baš strog u komunikaciji sa igračima, ali čoveče, to je Van Basten. Legenda!

Iz Ajaksa si prešao u Rodu. Mora da je to bilo izvesno razočaranje za tebe.

Ufff, da, svakako. Kao što sam ti rekao, ja sam bio "Ajaksovac" još od devete godine. Do te tačke, manje-više sam ceo svoj život bio u Ajaksu. Rastanak mi je teško pao. Ali valjalo je nastaviti sa životom i pored toga.

Ima li, dakle, "života posle Ajaksa"?

Kako da ne. Pazi, biću iskren sa tobom. Odlazak iz Ajaksa bio je jednim velikim delom i moj izbor. Imao sam priliku da produžim ugovor na još godinu dana, ali nisam bio siguran uopšte hoću li igrati. Razgovarao sam tada sa Frankom de Burom, tadašnjim trenerom, i pitao ga iskreno šta on misli o tome. Nas dvojica smo se poznavali još iz omladinskih selekcija, i znao sam da me neće slagati.

De Bur mi je rekao da zna moje kvalitete, da zna kakav sam igrač, ali da prosto ne može da mi garantuje minute. Ja sam bio u godinama kada sam morao da počnem redovno da igram, i odlučio sam se da odem u Rodu. Roda je, u to vreme, bila stabilan prvoligaš sa relativno solidnim rezultatima. Dobra ekipa, svakako dobra ekipa, i odlazak tamo je za mene značio napredak.

Na kraju krajeva, bilo mi je i malo dosta igre čekanja koju sam godinama igrao sa Ajaksom. Dugo godina sam bio tamo - nije me više zadovoljavalo da samo budem deo protokola. Mladom igraču uvek treba i trener koji će verovati u njega, gurnuti ga u vatru, zaštititi ga. Martin Jol je više verovao nekim drugima, naravno, to je njegov izbor, njegova vizija i ja to poštujem, ali smatram da sam možda zaslužio više šansi. Ali dobro, tako to ide u životu ponekad. Ne krivim nikoga, i ne žalim nizačim. Ni ovako nije loše ispalo.

Nakon par godina u Limburgu otišao si u Rusiju - u Mordoviju iz Saranska. Možda malo i začuđujuć izbor?

Možda za druge, ali ne i za mene. Znaš, sve kreće od tebe samog. Ja sam lako prilagodljiv čovek - svakako je u početku bilo malo teže jer ipak, nisam baš živeo u Moskvi.

Pa živeo si u Saransku a igrao za Mordoviju! Mordovija Saransk, čoveče, zvuči kao neka tvrđava iz "Gospodara Prstenova".

Hahah, tako nekako! Ali da završim šta sam hteo da kažem - izabrao sam da igram u jakoj ligi, a što da se lažemo, i finansijski uslovi su bili dobri. Smatram da je odlazak u Rusiju svakako bio prava stvar u tom momentu.

Jesi li možda imao nekih drugih ponuda u tom momentu kada si odlazio iz Rode?

Jesam, i dobro se sećam koga sam odbio - Hadersfild Taun iz Engleske. Oni su u tom momentu bili osrednja ekipa iz druge lige, onako, nisu baš pucali na previsoko, uvek negde donja sredina tabele. A vidi ih sada - uđoše u Premijer Ligu! Da znaš, ponekad se pomalo i zamislim šta bi bilo kad bi bilo...ali dobro, nema poente tako razmišljati. Opet podvlačim - srećan sam kako je ispalo.

Pa opet, moram da ti kažem da mi je malo čudno da jedan Holanđanin ipak izabere Rusiju ispred Engleske.

Vidi, ja sam samo lepo sve stavio na papir i izračunao šta bi po mene tu bilo bolje. Ali nisu samo pare bile u igri, ne. Da sam dobio takve uslove od nekog kluba iz neke druge zemlje, a ne Rusije, otišao bih u Hadersfild. Igranje u ruskoj Premijer Ligi me je svakako privlačilo. Nisam želeo da odem u gore takmičenje od matičnog.

Sećam se kad je Nikolas Lombarts otišao iz Henta u Zenit - Belgijanci su bili šokirani tim potezom. A on ostade deset godina tamo, postao i redovan reprezentativac. Čini se da u Zapadnoj Evropi ljudi često nemaju baš pravu sliku o Rusiji, makar kada se radi o fudbalu.

Sigurno je tako. Ja ću ovde samo reći - Kvinsi Promes. Taj momak je sada prva zvezda ruskog ligaškog fudbala, dečko dominira u dresu Spartaka, i njegove dobre igre u Rusiji preporučile su ga i selektorima nacionalnog tima. Fudbal u Rusiji uopšte nije za potceniti.

Opiši nam malo taj najviši rang ruskog takmičenja.

Uh, jaka liga, baš jaka. Znaš, ne igraju tamo samo Rusi (smeh). Ali, ruska liga je onako, baš, jedna muška liga. Moraš biti prilično fizički snažan da bi tamo igrao. Ima dosta duela, ima tu i dosta iskusnih igrača koji znaju šta rade...imam jako lepe uspomene iz ruske lige. Kvalitetno takmičenje, zaista.

I na terenu i van terena, reklo bi se.

Puno je para tamo u opticaju. Kada imaš puno para, u prilici si da privučeš dobre igrače i pružiš im bolje uslove. Igrači to vole, i naravno da biraju takve klubove.

Iz Saranska si onda stigao u Zvezdu. I to je pomalo začuđujuć izbor, zar ne.

Meni je to bio krajnje logičan izbor. U Rusiji je u to neko vreme počela mala finansijska kriza, a ja sam bio jedan od najbolje plaćenih igrača Mordovije. Bilo je vreme da odem. Pozvao me je "Grof" Božović - on je radio u Rusiji pre Zvezde i poznavao me je odatle. On inače govori holandski, znaš to?

Pa da, igrao je u Valvejku i Rozendalu.

U svakom slučaju, nisam imao previše dilema. Pare jesu bitne, da, ali opet, nije sve ni u parama. Hteo sam, što bi rekli, da se "stavim na mapu" evropskog fudbala. Svi znaju šta je Crvena Zvezda - veliki klub sa slavnom prošlošću. Nije Real Madrid, nije Barselona, ali je najveći klub na Balkanu sa najslavnijom istorijom.

Uz sve to, trener je verovao u mene, a ja sam bio u prilici da igram za trofeje i borim se za ulazak u Ligu Šampiona. Porazgovarao sam sa Božovićem, on mi je predstavio plan za narednu sezonu i gde bih se ja tu uklopio. Brzo smo se dogovorili.

"Grof" je neko koga ću poštovati do kraja života, radio ili ne radio sa njime. Odlično smo sarađivali te dve godine.

Nisi imao priliku da igraš veliki holandski derbi sa Fejenordom, ali si igrao "večiti derbi" protiv Partizana. Da li možeš da uporediš ove dve rivalske tradicije?

Protiv Fejenorda sam igrao kao član Rode ali ne i Ajaksa - učestvovao sam na "Klasikeru" kao navijač na tribini, ali nije isto kada si navijač i kada si igrač. Okej, ima tu tenzija i kada si navijač, ali ne možeš da utičeš na stanje na terenu. Zato, ja mogu da pričam samo o beogradskom derbiju gde sam bio aktivan učesnik, i čini mi se da se to ovde mnogo ozbiljnije shvata nego kod nas u Holandiji.

Znaš kako, svi mi na kraju krajeva želimo da igramo pred punim stadionima, ali pre svega želimo da osetimo tu strast na tribinama. Jer bez strasti koja dolazi od publike, to prosto nije to. Uz tu strast, dolazi i neki pritisak - za mene je to pozitivno. Kad postoji pritisak, to znači da postoji i ambicija, da postoje neka očekivanja od vas, a to su sve stvari koje idu uz poziv profesionalnog fudbalera. To se definitivno sve oseća u večitom derbiju.

I ti, kao stranac, možeš da razumeš svo to derbi ludilo?

Naravno. Ali, opet ću ti reći, to zavisi od čoveka do čoveka, od sportiste do sportiste. Jeste neki kliše, ali je apsolutno i istina - kao fudbaler, ti živiš za velike utakmice. Naravno, svako poštovanje za ostale klubove sa kojima igramo. Ali derbi, to je ta strast o kojoj ti pričam.

Holandija je poznata po svojim mladim talentima, i puno pažnje se posvećuje radu sa mladim fudbalerima. Kako vidiš Srbiju naspram svoje zemlje u ovom aspektu?

Da, tako je, Holandija ima određenu reputaciju kada se radi o mladim igračima, ali i ovde sam video puno talentovane omladine. Puno, puno, baš puno. Dosta tu zavisi od kluba za koji si vezan i od sistema rada u njemu, međutim, talenata ne manjka.

I Srbija i Holandija su poznate po svojoj tradiciji uličnog fudbala.

Ulični fudbal je prava škola za mladog igrača. Ja sam odrastao na uličnom fudbalu, i tamo naučiš i da padaš, i da ponovo ustaneš. Najveći svetski fudbaleri izbrusili su svoj talenat na ulici - Mesi, Zidan, Gulit...ulični fudbal te nauči da se boriš za sebe. Svet profesionalnog fudbala je težak i surov, i iskustva sa ulice te čine jačim i spremnijim da se suočiš sa time.

Vratimo se malo Zvezdi. Tvoja prva godina u klubu protekla je odlično, druga nešto slabije. Šta je po tebi pošlo po zlu u finišu prethodne sezone?

Pa, pre svega, moram reći da je ispadanje iz Evrope bio jedan veliki udarac za sve nas. Očigledno je bilo da smo ostali utučeni nakon Ludogoreca, i da stvari nisu išle onako glatko kao prethodne sezone. Jednostavno, mislim da nismo uspeli da odigramo onako kako umemo u svakoj utakmici...pravili smo previše grešaka, i na kraju nas je to koštalo.

Znaš, nekada imaš slučajeva da igraš loše, ali pobediš. I onda kažeš, pa dobro, to je bilo loše, ali bodovi su tu. Mi smo prošle godine igrali tri derbija u prvenstu, dva smo izgubili, jedan igrali nerešeno, ali smo i sa tim rezultatima sve do meča sa Voždovcem bili na šampionskom kursu. Kada jednom osvojiš titulu, sve posle se briše i zaboravlja. Neko će i reći "kakva je to titula bez pobede u derbijima", ali titula ujedno i znači da si tokom cele sezone, ukupno gledano, radio bolje nego drugi. Međutim, kada trofeji na kraju izostanu, stvari počnu da se analiziraju i onda vidiš da nešto tu nije valjalo.

Lako je sad upreti prstom u nekog od igrača i reći, ti nisi dobar, ili on nije dobar, ili neko treći. Nekada postoje dublji razlozi zašto to nije funkcionisalo. Dva igrača mogu biti najbolji prijatelji, ali ako imaju drukčije poimanje fudbala, ako su stilski nekompatibilni, njihova komunikacija na terenu neće biti toliko dobra. Ovo je timski sport - nemojte to nikada zaboraviti. Mi zajedno igramo dobro, ali i zajedno igramo loše. Svakoga dana mi učimo iz grešaka, i dajemo sto posto ne samo zbog sebe, već i zbog saigrača, i navijača, i svakog člana crveno-bele porodice.

Nova sezona donela je i novog trenera, i mnogo novih igrača. Još uvek se uigravate, ali naziru se konture nečeg konkretnog.

Naravno, svaki trener donese nešto novo, nešto svoje. Stvari polako "klikću", krenuli smo dobro, međutim to je isključivo zbog dobrog timskog rada svih nas. Svi igrači se osećaju kao da su na pravom mestu, i to je jako bitno za dobru atmosferu.

Crvena Zvezda ravno deset godina nije igrala u grupama nekog evropskog takmičenja. Na putu do razbijanja tog malera stoji pre svih praška Sparta. Kako vidiš Zvezdine šanse u ovom dvomeču?

Sparta je jedan ozbiljan, stabilan klub. Ali vidi, tako su pričali i o Ludogorecu..."uh, Ludogorec, ozbiljna ekipa, evropsko iskustvo"...i da, jeste, jesu oni jaka ekipa. Ali ti sa takvom ekipom odigraš 2-2 na strani, pa kod kuće imaš svoje šanse, iako su oni na papiru i objektivno kvalitetniji - zašto ne bi mogli da odigramo dobro protiv favorita i pokažemo šta umemo?

Neću ovde ulaziti u to da li je Sparta jača ili slabija od Ludogoreca, ili ih previše porediti sa nama. Treba se samo dobro spremiti za te utakmice, kvalitetno odigrati, i pre svega - napraviti manje grešaka od njih. To je ključ svega.

Prerano je sada da pričamo o grupama. Idemo korak po korak - prvi korak je Sparta. Za dve nedelje ćemo znati gde smo.

Završimo sa jednom anegdotom. Pre nekog vremena, domaći mediji preneli su priču o tome kako je tvoja majka pomogla jednom Zvezdašu tokom tranzita na amsterdamskom aerodromu. Trač ili istina?

Živa istina! Taj momak se vraćao iz Surinama, ili je išao u Surinam, nešto od ta dva, u svakom slučaju došao je na šalter gde radi moja majka, izložio problem, ona je videla da je Srbin pa ga je pitala - Zvezda ili Partizan. Ovaj je odgovorio, pa Zvezda, naravno! Krenu oni tako da ćaskaju, i kaže mu moja mama, znaš, moj sin igra za Zvezdu. Pa ko? Mičel Donald. Auuuuu, odličan igrač, veli ovaj...(smeh)....i eto, tako je to stiglo i do novina. Ali jeste, da, to se sve zaista desilo.

Hvala na izdvojenom vremenu Mičel, i puno sreće u četvrtak protiv Sparte.


PROČITAJTE JOŠ: