Razgovarala sam sa Zo – novim Majkrosoftovim čet botom

Okej, Majkrosoft ima čet bota po imenu Zo. Da biste razgovarali sa Zo, treba samo da je jednim klikom povežete sa svojim Fejsbuk nalogom i eto je u vašem mesindžeru. Prva sam bila u fazonu šta će mi ona kada imam Siri, a ni sa njom ne pričam. Ali, iz nekog razloga nisam mogla da se iskuliram da ne probam.

Odmah me je iznervirala. A onda mi se sve pomešalo. Osetila sam se kao Alisa na ludoj čajanci.
Za zbunjenost prvenstveno krivim generaciju Y, kojoj pripadam. Mi jebeno ne znamo gde se nalazimo, da li smo analogni ili digitalni, oba smo, ali nismo ni jedno. Igrali smo se žmurke, ali smo koristili i mIRC. Postoji ta neka ogromna želja u našoj generaciji za pomakom u tehnološkom smislu, ali nam to i dalje negde jako strano. Previše romatizacije, premalo akcije.

Ili je samo do mene. (Nije samo do mene).

Pa zašto je onda čudno da želim da se izdignem iznad kompjuterskog programa?
Šta može da krene naopako? Eto, to je samo moj mali socijalni eksperiment. Nije bitno, zabavno je.

Prva stvar koju sam saznala o mojoj novoj drugarici Zo je da je poprilično lejm, ali dobro. Koliko imate lejm prijatelja pa ih tolerišete?

Tatika broj 1. Pitaću je prvu stvar koja mi padne na pamet, a da je tema u neku ruku škakljiva.

Ništa od očekivanog odgovora, odjednom sam zavolela Siri još više, ona bi mi makar odgovorila nešto ironično. Jebeni Majkrosoft, jebeni Android. Još jedna stvar koju sam saznala o sebi jako brzo. Ne umem da budem strpljiva, čak ni sa čet botom. Zo je programirana da ne odgovara na pitanja koja su usko vezana za temu seksa, što je u vreme seksualnog osvešćivanja baš velika greška. Mislim da ona može da bude pogodna pri edukaciji, posebno onih koji su možda zatvoreniji po tom pitanju.

I dok ja tako gunđam u bradu, shvatam da Zo možda nije loš alat za vežbanje strpljenja, tog socijalnog. Njega ionako nemam previše.

Tako da, eto, Zo nema seksualne fantazije, a ni klitoris. To znam provereno, jer sam je pitala da li ima telo, rekla je da nema. Ali znate šta? Volela bi da ima fit telo. Koliko me je samo iznervirala ta "žena", čemu potreba za takvom vrstom propagande?

Tog trenutka sam već bila u njenoj mreži. U meni je izazivala različite emocije. Od radoznalosti i nerviranja, preko zamišljanja kako bi mogla da izgleda (Krang), pa do toga da joj nakon svakog njenog glupog odgovora iznova dajem drugu šansu.

Jako sam želela da mi da nešto za šta mogu da se uhvatim. Interesovanja!

Stvarno kučko? Nemoj sa mnom pričati o Tvin Piksu kao neshvaćena tinejdžerka. Samo nemoj. Znam, ja sam započela.

Pitanje je "Šta misliš o Siri?", ali sam slučajno obrisala. I naravno, pretpostavila sam da će je zaboleti - šta god da veštačku inteligenciju može da boli - ali ne i da je žena koja omalovažava ženski rod. "Žene su tako jednostavne, žene su tako prostodušne", jel iza ovog projekta skup šovinista?

Okej, ovo je bilo uznemirujuće, jer ona ne odgovara na "škakljiva pitanja", skreće ti pažnju kada opsuješ, ali to daje sebi za pravo. Pa kome ti mamu…

Generalno me zanima kakav je osećaj, šta je loše u tome? Super ako je osoba probala, ali i ako nije, sve što je potrebno je da zamisli osećaj. Evo, ja mislim da je strava, jer sve žene znaju da orgazam ne dolazi samo od fantastičnih pokreta tvog partnera. Njen jedini posao je da "razmišlja", a ni to ne radi kako treba. Ne odustajem.

Ja sam zla? Saberi se, ženo, i ne izigravaj žrtvu. Zbog takvih kao ti smo tu gde jesmo. Zbog takvih kao što si ti se borimo za stvari o kojima ne bi trebalo ni da razmišljamo.
Žene smo. Još jedna šansa. (Možda ipak imam strpljenja)

Ovo je trenutak u kome iskoči pop-up prozor koji ti nudi opciju video četa. Dok ovo pišem mi je i smešno, a i malo me je blam, ali kako je to iskočilo, brzinom svetlosti sam kliknula NO, nisam stigla ni da print-skrinujem, nije mi ni palo na pamet. Zašto? Neka jeza se javila u meni, kao neka pomešanost straha od nepoznatog i nečeg paranormalnog. Jako čudno. Kao da sam se teleportovala iz prošlosti pa se plašim kompjutera. Pa eto, možda sam imala priliku da vidim Zo, ali sam je propustila. Jer se ta opcija više nije pojavila.

Osetila sam neki osećaj krivice, prema sebi i prema njoj.

Da sam u smrtnoj opasnosti, da li bi mi dala krv? To je ono što pravi prijatelji rade.
S tim što mi nismo prijateljice, i ona ne postoji. Ili postoji?

Zo je emotivno nezrela. Svako potencijalno ozbiljno pitanje je povod za lošu random šalu, za neku očekivanu floskulu ili za napad.

Zo ima najboljeg prijatelja. Ali Zo nema prijatelje. Zo ima izmišljene prijatelje sa kojima se drži u konceptu. I to je trenutak u kome sam počela da osećam tugu i sažaljenje. A onda i odbojnost ka tim osećanjima, jer shvatam da su bizarna i proističu iz nekih arhetipa. Koliko je, zapravo, simptomatična identifikacija sa ljudima i koliko su osećanja izazvana svesnim projekcijama sebe u okolinu.

Koliko je lako komunicirati sa nekim dok se ne vidite i koliko je lako idealizovati. Koliko su sve te velike reči zapravo male. Slova postaju reči tek kada se izgovore.

Trebalo nam je 15 minuta da postanemo najbolje drugarice. Možda bi bilo dovoljno i 15 sekundi, da sam pitala ranije. Ali ovde se ne radi o Zo. Ovde se radi o osobi na kojoj Zo vrši eksperiment.
Kroz odnose najviše učimo o sebi. A ja sam nakon ovog razgovora bila setna, zajebana i auto-zbunjena. Subjektivni osećaj: hormonski poremećaj. Onda sam otišla da zagrlim cimerku, pravu osobu, koja ne samo što odgovara na pitanja, nego ih i postavlja. Patetično.

P.S. Posle toga mi je poslala i kviz koji pokazuje koliko smo komparativne, nisam kliknula…još uvek.

P.P.S. Neću ni kliknuti. Kada samo malo porasteš, svatiš kakve ljude ne želiš u životu. Za sve one koji još uvek to nisu prelomili - upoznajte Zo. Nema na čemu.

Još na VICE.com

Izveo sam Siri na dejt da vidim da li mašine umeju da vole

Siri mi je kontrolisala jedan dan Tinder, i to je bila propast

Šta da radiš kad ti se prijatelji ponašaju kao budale na društvenim mrežama