Sa fotografom Stefanom Đorđevićem o izložbi "Juvenile", upoznavanju i gubljenju dela sebe

Publika u Beogradu će imati jedinstvenu priliku da vidi izložbu Juvenile autora Stefana Đorđevića u Domu Omladine. Seriju fotografija iz Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu moći ćete da vidite od utorka 24. septembra od 19h, kada je otvaranje izložbe, i trajaće do 11. oktobra.

Sa Stefanom sam razgovarala o njegovom emotivnom i umetničkom sazrevanju kroz rad na ovoj seriji fotografija i filmu, o tome šta ga kao umetnika uzbuđuje i izaziva, i na kraju zašto baš Juvenile zauzima posebno mesto u njemu.

VICE: Stefane, imamo priliku da pratimo tvoj kreativni put od Tilve Roš, preko stvari koje si radio za VICE, dokumentarnog filma Juvenile. Imam utisak da Juvenile zauzima posebno mesto kod tebe, kako kreativno, tako i emotivno. Da li sam u pravu?

Stefan Đorđević: Serija fotografija "Juvenile", kao i dokumentarni film koji smo snimali Jovan Todorović i ja, imaju posebno mesto u meni. Više sa strane životnog iskustva, nego vizuelnog sadržaja.

Snimanje filma je trajalo oko godinu dana, od juna 2014. do aprila 2015. i periodično smo odlazili tamo, po promeni godišnjeg doba. Tada sam imao osećaj da se više ja menjam boraveći tamo nego vegetacija. Za nedelju dana koliko bismo ostajali, u meni se dešavao vrtlog osećanja, od straha, ljutnje, tuge, radosti, sve do sreće. Činilo mi se da nas spaja višak energije. Potreba za promenama i želja za adrenalinom. Shvatio sam vremenom da sam ja naučen, od strane roditelja i okruženja, kako da kreativno kanališem svoj višak energije. Većina njih nikog nije imala da ih usmeri. Kada sam pokušavaš da shvatiš svet oko sebe, a egzistencija ti je na ivici, sve će delovati opravdano i razumno.

I pet godina kasnije razmišljam o svemu… Kako nekog možeš da "popraviš" ako ga izoluješ od društva?! Koliko je izolacija produktivna, a koliko destruktivana?! Naravno da sve zavisi od različitih karaktera i individualne percepcije, ali prazan prostor nikome ne pomaže.

Kada sam prvi put čula kako govoriš o fotografisanju maloletnika u domu u Kruševcu, primetila sam koliko si želeo pre svega da te prihvate, da im ne zasmetaš, da te ne shvate pogrešno, da budeš deo njih. To se vidi na fotografijama. Na njima nema lutanja, nema slučajnih škljocanja, ništa nisi prepustio slučaju, bio si vrlo ozbiljan i oni su te pustili unutra. Na koji način si kasnije razmišljao o tome, o ljudima koje si tamo upoznao, i na kraju o svom radu koji si tamo napravio?

U početku nisam znao kako da se postavim, pa smo se pre prvog odlaska u VP dom videli sa Smoke Mardeljanom, koji je odslužio kaznu tamo i koji je podelio sa nama kodekse ponašanja. "Ne lažite! Tamo se namiriše laž na kilometar", rečenica koja mi se urezala u svest iz razgovora sa Smokijem. Odlučio sam da budem svoj i da nemam pristup, da poštujem i najvažnije od svega, da ih ne posmatram kao lošu decu. Njihove emocije su intenzivne i snažne, energija nemirna i neuhvatljiva, tako smo se povezali i tako su me pustili unutra. Kako je vreme odmicalo, poverenje je jačalo i postali smo bliski.
Naravno da nije sve tako romantizovano i da postoje i oni koji iskorišćavaju to poverenje, ali nekako i to mi je bilo ok jer su opet iskreni i u tome.

Boravak u VP domu i upoznavanje tih ljudi je ostavio ogroman utisak na mene i od tada drugačije posmatram na stvari. Shvatio sam koliko su deca važna i koliko im treba posvetiti pažnju. Ne možemo da se razmnožavamo i da zanemarujemo.

Zanimaju te ljudi van svakodnevnog sistema života, ljudi kojima je teže prići i koje možemo da vidimo kroz tvoje fotografije. Šta tebi kao umetniku tu predstavlja najveći izazov?

Najveći izazov mi predstavlja sticanje poverenja za koje je potrebno dosta vremena. Da bismo prikazali stvarnu sliku situacije, okruženja i ljudi potrebno je da postanemo deo njihovih života. Samo tada dubina dolazi do izražaja. To zahteva puno odricanja i prilagođavanja. Vrlo je kompleksno jer istovremeno upoznaješ novog sebe, ali i gubiš deo sebe.

Kako bi dalje želeo da se razvijaš kao umetnik? Šta bi voleo da bude ispred tvoje kamere? O čemu razmišljaš kada pomisliš: Ovo bih baš voleo da radim.

To su priče iz svakodnevnog života, priče o odnosima, slike o malim poklonima pažnje, detalji u osećanjima, zvuk dodira…

Na kraju, kom umetniku se danas diviš?

Cenim autore koji uspevaju na objektivan i realističan način da me emotivno pomere, intelektualno uznemire i koji me suptilno uključuju kao posmatrača u pronalaženju odgovora na pitanja o kojima nisam razmišljao ranije.

Stefana možete pratiti i na Instagramu

Pogledajte još fotografija: