Ukoliko bi postojao kalendar seksizma i diskriminacije žena u Srbiji, bio bi ispunjen sa 365 boldovanih, vrišteće crvenih slova. Zapravo, jedan kalendar sa danima ne bi bio dovoljan, već bi svaki dan pojedinačno trebalo da se podeli na male podeljke po satima, minutima i sekundama, a i to bi bilo isuviše minijaturno i tesno područje da se unesu sva omalovažavanja, vređanja, diskreditovanja, uznemiravanja, zlostavljanja, i na kraju ubijanja koja trpe žene u Srbiji. Samo zato što su eto, žene, rođene na brdovitom Balkanu.

Ovde bih sad mogla da navedem ovogodišnju statistiku, koja svim onim ljudima koji koji se zgražavaju i ostaju zabezeknuti kad se pomenu ženska prava u Srbiji (ili nedajbože feminizam), čini da se bar malo zamisle. Da navedem koliko je žena ubijeno tokom 2018, koliko njih je zaposleno,koliko njih poseduje nekretninu na svoje ime, koliko njih svakodnevno trpi seksualna uznemiravanja, koliko njih prima sumanuto niske cifre tokom porodiljskog odusustva.

Ipak statistika ne može ni približno da oslika položaj žene u našem društvu. Pre nekoliko nedelja, Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra je izjavila da u današnjem kontekstu u Srbiji na neka od ključnih pitanja, nijedna statistika ne daje odgovore. Pa tako, nijedna statistika ne govori "koliko nas je upisalo ili završilo željene škole, koliko nas radi na crno, koliko nas koje smo postale majke je, makar u sebi, nikad naglas, bar na trenutak zažalilo zbog odluke da rađamo videvši cifru dodeljenog iznosa porodiljske naknade, koliko nas pregleda oglase za posao u inostranstvu, koliko nas ima mogućnosti da joj bude pružen dostojanstven ginekološki pregled, koliko nas je prodato muškarcima i silovano pre nego što smo doživele punoletstvo, koliko nas je izloženo pretnjama zbog toga što smo politički ili društveno aktivne" i tako u nedogled.

Da ne govorimo o stvarima koje su jednostvano "nebrojive" jer se ne prepoznaju.

Tokom cele godine smo slušale razna pojanja, molbe i fristajl rime koje bi trebalo da nas nateraju da rađamo. Trpele da nas nazivaju najkreativnijim uvredima i kovanicama, od fukse i kamenjarke do nerotkinje, koje za razliku od naziva profesija u ženskom rodu, očigledno ne paraju uši i ne zvuče rogobatno. Dobijale otkaze, trpele uznemiravanja, silovanja, zlostavljanja različitih muškaraca koji su ili prošli nekaženjeno, ili dobili blage kazne. I dok trpimo sva ta sranja i slušamo u pozadini kako se vrti reklama na Javnom servisu koja reklamira vitamine za mišiće za njega, a nokte i zdrave i negovanu kosu za nju, ili na posteru u GSP-u nudi sredstvo za čišćenje prozora kao "rešenje za sve životne probleme", i dok malo po malo pa se na Tviteru ponovo pokrene rasprava o tome da li bi seksualno uznemiravanje trebalo da je krivično delo, tokom 2018. godine se jesu desile neke stvarno bitne stvari za ženski pokret. Neke žene su progovorile.

Kraj 2017. godine u nasleđe nam je ostavio zahuhtavanje jednog velikog pokreta koji je brzo planuo u čitavom svetu. Kampanja #MeToo okupila je milione ljudi i bila megafon milionima glasova pre svega onih ženskih. On ih je ohrabrio da progovore o iskustvu seksualnog nasilja i uznemiravanja koje su preživele. Počelo je sa Holivudom, ali se mreža vrlo brzo razgranala i okupila desetine miliona žena iz 85 zemalja koje su na lokalnom nivou pokušavale da prekinu ćutanje.

JaTakođe možda nije zaživeo u vidu heštega u Srbiji, ali su se nečiji glasovi čuli glasnije, i neke mini-borbe su se ujedinile u neke veće i glasnije.

Slučaj Milutina Jeličića, predsednika opštine Brus desio se u martu, kada je njegova sekretarica, Marija Lukić rešila da ga prijavi za višegodišnje seksualno uznemiravanje, zlostavljanje i ucenjivanje. Ona je navela da već godinama trpi uznemiravanje i kao dokaz iznela preko 15 000 sms poruka koje joj je on poslao. Marija je takođe rekla da ju je nadređeni uslovljavao da ukoliko želi da dalje napreduje mora da ima seksualne odnose sa njim. "Više puta je nasrtao na mene, na silu me ljubio, stavljao ruke na moje noge, na grudi", rekla je ona za N1. Uprkos pretnjama i uznemiravnjima koji su usledili nakon prijavljivanja, kao i osude sredine, još deset žena se ohrabrilo i prijavilo Milutina iz istih razloga. Ipak, ono što je malo manje ohrabrujuće je da Milutin i dalje obavlja svoju funkciju i vešto izbegava suđenja. Nadajmo se da će pravosudni sistem Srbije reagovati i dodeliti Milutnu zasluženu kaznu (bez obzira na njegovu stranačku angažovanost u SNS-u), a ove žene su svakako zaslužile ordenje i herojke su ove priče.

Takođe u martu, desilo se još jedno javno objavljivanje napasnika, o kom se dugo ćutalo da je napasnik. Naime, u izbornoj noći, u štabu Inicijative Ne davimo Beograd, Džoni Racković je uznemiravao jednu od aktivistkinja. VICE je kroz razgovore sa nekoliko međusobno nepovezanih svedoka utvrdio da se nasrtanje dogodilo, da je trajalo nekoliko sekundi i da je Racković, nakon što je suočen, otišao iz štaba, kako se u saopštenju i navodilo. Događaj je izazvao lavinu komentara, među kojima je bilo mnogo opravdavanja uz izgovor "To je Džoni", ali je takođe izazvao brojna svedočenja drugih žrtvi ovog napasnika. Jedna osoba je napisala da ju je Racković napao „pre 30 godina na sred Knez Mihajlove“, kao i da je dugo krivila sebe za to. Dalje, ispod objave Remonta u kojoj se brani Racković, druga osoba je napisala da je prisustvovala tokom dva, a bila žrtva trećeg napada Rackovića. Još ljudi je podelilo svoja svodečenja, među njima i muškarci. Iako napasnik nije prijavljen policiji, on je imenovan, a odgovornost za nasilje prenesena na nasilnika. Ovaj slučaj je direktni dokaz koliko nasilje ukorenjeno i sistemsko i da se o njemu mora glasno govoriti, ma koliko neprijatno bilo.

U oktobru 2018. godine uhapšen je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu S. P. (64) koji je osumnjičen za krivično delo polnog uznemiravanja prema studentkinji M. Đ. (20). Kako su različiti mediji naveli, pomenuti profesor je poznat po ovakvom ponašanju, ali je ovo prvi put da ga je neko prijavio. Mesec dana kasnije, u istom gradu, samo na drugom fakultetu, FILUM-U, odlukom dekana Zorana Komadine, profesor ovog fakulteta Ž. Đ. (62) osumnjičen za seksualno uznemiravanje studentkinje M. M. (20), suspendovan je do okončanja disciplinskog postupka. Brucoškinja ovog fakulteta ga je prijavila rekavši da je više meseci dobijala SMS poruke neprimerene sadržine. Kako je navela, zbog svega što joj se događalo otišla je i kod psihijatra, a zatim je odlučila da slučaj prijavi policiji. Ona tvrdi da su na sličan način uznemiravane i maltretirane i druge studentkinje na ovom fakultetu, ali, kako kaže, one o tome ne smeju da javno progovore.

Tokom ova dva meseca Autonomni ženski centar je u okviru kampanje "Zaštićena" sproveo istraživanje koje je saopštilo da je trećina studenata i studentkinja u Srbiji iskusila uznemiravanje na fakultetu. Posle istraživanja, po različitim gradovima Srbije sprovedene su akcije. Autonomni ženski centar naveo je da u Srbiji jedino Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu ima poseban dokument kojim reguliše prevenciju i zaštitu u situacijama seksualnog uznemiravanja.

Novim zakonskim regulativama, finansijska podrška nekim trudnicama i porodiljama se u znatnoj meri smanjuje. Toliko da postoje slučajevi gde neke će neke majke primati svega par hiljada dinara od države. Zbog ovoga, u septembru i decembru mame, trudnice i svi oni kojih ih podržavaju, digli su glas na ulicama Beograda. Ovim protestom žene su pokazale su one te koje pre svih slogana i manipulacija treba da imaju vlast nad svojim telom. Pokret pod heštegom #Mamesuzakon ohrabrio je mnoge mame da progovore o diskriminaciji koju država sprovodi nad njima. Protest ispred Vlade je počeo rečenicom jedne od govornica "Podignite ruke sve vi koje ste na razgovoru za posao bile upitane da li ste udate".

Tokom maja oko tri stotine radnica turske fabrike Kajzen u Smederevu stupilo je u štrajk. Ove radnice imale su ugovore na određeno vreme, plate su im bile oko 25 hiljada dinara, radile dnevno i po 12 sati, često i subotom i nedeljom, a poslodavac je zabranio sindikat. Štrajk je okončan nakon što je poslodavac isplatio zaostale zarade i prekovremene sate, međutim, sedmoro zaposlenih je dobilo otkaz, odnosno raskinut im je ugovor o radu. Jedna od ovih otpuštenih radnica, tridesetjednogodišnja Dragana Nevenkić rekla je za Insajder da su mnoge devojke šikanirane u Kajzenu i da je i sama trpela mobing. Ona ima dva deteta i naglasila je kako mnoge žene u Srbiji isto tako ćute, trpe i rade. To je potvrdilo i najnovije istraživanje o radnicima i radnicama u Srbiji.Takođe je izjavila kako je jedna devojka dobila otkaz zato što je previše puta išla na bolovanje zbog deteta.

Položaj radnica u Srbiji je katastrofalan. Mnoge rade na crno, za male plate, u užasnim uslovima. Na sve to što država uopšte ne prepoznaje njihove probleme, nije stran slučaj ni da ih predsednik lično ponižava svojim seksističkim šalama. Ali ove žene su ustale i svemu tome rekle jedno zajedničko NE i nadamo se da ćemo ovakvo NE čuti još više u narednim godinama.

Osim u Srbiji i u regionu su odjeknule neke inspirativne i ohrabrujuće priče. U Hrvatskoj, hešteg #prekinimošutnju žene su progovorile o nasilju koje se sprovodi u ginekološkim salama i diskriminatornom tretiranju bola. Osim na društvenim mrežama, organizaciji Roda koja je pokrenula ovo pitanje na adresu je stiglo preko 400 rukom pisanih svedočanstava žena.U Makedoniji je po uzoru na #MeeToo nastao pokret #СегаКажувам koji je za samo nekoliko nedelja eksplodirao od priča žena na društvenim mrežama. I na kraju, kada govorimo o ovogodišnjoj ženskoj solidarnosti ne možemo a da ne pomenemo hrabre herojke Kruščice u Bosni, koje su protestvovale protiv izgradnje brane u ovom mestu. One su branile pristup preko mosta, 24 sata dnevno tokom 300 dana, a njihova borba je na kraju rezultirala i pravom pobedom, jer je sud presudio da ekološka dozvola za izgradnju brane bude odmah poništena. Most sa kog su branile svoju reku, nazvan je po njima "Most hrabrih žena Kruščice".

Primer žena iz Kruščice je imao srećan epilog, ali posle duge i mukotrpne borbe. Nažalost, monstrum iz Brusa još uvek nije dobio svoju kaznu i vešto je izbegava, i verovatno nije jedini. Mnogi prijavljenji nasilnici i dalje nisu kaženjeni, mnoge žene i dalje nemaju poslove, a većina njih i dalje ćuti. Međutim, u društvu kakvom živimo danas, svaki glas žene koja progovori o nekom problemu je važan, jer tim činom ohrabri bar minimum još jedan glas. Ovo je samo nekoliko primera glasova koji su se ujedinili i zaorili, a bilo ih je sigurno još. 2018. godina je bila strašna za žene, biće i 2019. verovatno, ali na nama je da urlamo iz petnih žila sve dok nas neko ne čuje, a zajedno smo mnogo glasnije.

Pogledajte i VICE film: #onokad kažem NE