Miloš Timotijević za VICE o "Besi", glumi, samurajima i onome što voli kamera

I pored sveopšteg prisustva kamera u savremenom životu, ljudi uglavnom promene ponašanje kada je ona uperena u njih. Bilo da su javne ličnosti ili ne, instinktivna reakcija je da promene ponašanje kada se nađu u prisustvu mehaničkog svedoka koji ljudske odraze pretvara u večne digitalne fajlove. Pred kamerom, ljudi zauzimaju čudne, neprirodne položaje koje su pokupili sa Instagrama, neuverljivo glume opuštenost, ističu delove lica ili tela za koje misle da su im "najbolji". Pozirajući, pokušavaju da prikažu sebe onako kako misle da bi oni sami voleli da ih drugi ljudi vide.

Miloš Timotijević radi potpuno drugu stvar. Dok Staša ide oko njega, a zatim ga pomera po prostoriji u kojoj pričamo, Miloš primećuje omot ploče Rika Estlija "Whenever You Need Somebody".

- Ovo je prva ploča i kaseta koju sam imao kao klinac – kaže Miloš. Svi se nasmejemo. On onda objašnjava da se ploča čuvala dok se kaseta "trošila". Fotografkinja zauzima novu poziciju. Milošu pažnja kao da je podeljena tačno po sredini između odnosa prema kameri i odnosa prema ploči "Never Gonna Give You Up" pevača.

- Pogledaj gore – kaže Staša.

Miloš uradi tačno ono što je ona htela bez bilo kakve verbalne komunikacije ili pojašnjenja.

- Želiš da vidiš koliko su mi krvave beonjače? – Miloš opet razbije tenziju.

Opet se svi nasmejemo. I onda sedamo da razgovaramo.

Miloš je došao da razgovaramo u trenutku kada se njemu događaju razne stvari. Samo nekoliko dana pred Novu godinu, imao je beogradsku premijeru predstave "Scene iz bračnog života" u kojoj, u jako malom prostoru Jugoslovenske kinoteke sa Tamarom Krcunović igra pozorišnu adaptaciju Bergmanove "sapunice za intelektualce" kako ju je opisao. Takođe, pre samo par meseci je igrao u jednom od najpopularnijih domaćih filmova ove decenije, "Južni vetar", a neposredan povod za intervju je "Besa", prva velika serija Telekomovog Superstar kablovskog kanala.

U ovoj ogromnoj međunarodnoj koprodukciji čiji je jedan od kreatora Toni Džordan (Život na Marsu, Prevaranti) uz Mladena Matičevića i reditelja Dušana Lazarevića, Miloš igra jednu od glavnih uloga, Petrita Kocija, istražitelja Interpola za Zapadni Balkan. Tokom sat vremena razgovora, razgovarali smo o Besi, njegovih prethodnim ulogama, samurajima, o Sedam i po, motivaciji i tome šta kamera voli a šta ne.

- On je ostrvo. On je čovek na mestu gde niko ne želi da sarađuje sa njim, što je ostrvo, ali je svestan da je to. On je u neskladu jer je duboko kodiran i moralan čovek, samim tim, on ovde nema šta da traži – kaže mi Miloš.

On Petrita igra kao hladnog, otuđenog, jako usamljenog čoveka fokusiranog samo na svoj posao. Pričajući mi o ulozi, on mi praktično opisuje kako izgleda njegov proces pripreme uloge. Petrit je trebalo da bude strastven ljubavnik, ali je to bačeno, jer nije izgledalo kao nešto što bi radio lik koji svaki svoj budan trenutak provodi pokušavajući da razbije veliki međunarodni narko-kartel. Petrit ne koristi poštapalice, ne ćaska, ne druži se. Miloš je iznova i iznova insistirao na tome da što više suzi, svede, zatvori Petrita.

- Ja sam ga još više osušio tokom priprema. Bio je previše pun života za tu vrstu očekivanja i ono što je njegova glavna motivacija i njegov put – kaže mi on.

Tokom razgovora obojica ponavljamo reči "ostrvo", "sušenje", "svođenje", "oduzimanje viškova". Da je Petrit stripovski lik, kao i svi glavni likovi serije. Snaga "Bese" je u tome što su likovi jednostavni, a situacije komplikovane. Desi se strašna nesreća koja običnog čoveka, Uroša kog igra Radivoje Bukvić, dovede u odnos sa Dardanom Berišom (Arben Bajraktaraj) vođom najopasnije kriminalne organizacije na Balkanu. Petrit je na čelu Interpol tima koji u saradnji sa lokalnim policijama juri Berišu. Međutim, u zemljama Zapadnog Balkana ništa nikada nije jednostavno, svi su korumpirani, i sve je povezano. Osim Petrita, koji u celom tom svetu "visi naglavačke".

- To ti je kao kad si imao filmove iz pedesetih, gde su svi pravični panduri pravični a jedan je korumpiran. Ovde je sad obrnuta situacija, sad je ceo sistem korumpiran a on je taj koji je pravičan – priča Miloš.

Finalni rezultat je da je Miloš od Petrita napravio savremenog samuraja, nešto što najviše liči na Delonovog Džefa Kostela u Melvilovom "Samuraju". Čoveka koji ćuti i radi ono što on smatra da mora da uradi i u čemu ga niko neće sprečiti.

U jednom trenutku razgovora, kažem Milošu ono što mi je nekoliko ljudi reklo o njemu. Da ga smatraju jedinstvenim na domaćoj glumačkoj "sceni" zato što stvara utisak askete, nekog ko je potpuno posvećen svom pozivu.

- Ako gledamo na profesionalnom, glumačkom nivou, kad radim, kad se bavim ulogom, onda to najlakše može da se poredi sa asketom. U životu ne, u životu nisam taj čovek - kaže on i nastavlja - daleko mi je samuraj, neko ko je sam, van sveta, van ljudi. Ja sam kućevan tip – kaže on.

U vremenu u kome živimo, i generalno u dramskoj umetnosti, jako je teško ne skliznuti u šablon. Kada jednom "uspeš" da provališ u svest javnosti ulogom koja ostvari popularnost i uspeh, poriv je da se onda samo ponavljaš, bilo da si u pozorištu ili filmu, bilo da si u komediji ili drami. Igraš sebe u datim okolnostima. Miloševe uloge pokazuju da je moguć i drugi put.

- Ja uvek tražim najdalju tačku lika u odnosu na mene, ne u odnosu na svet, nego u odnosu na mene i koliko ja moram najviše, ono kad si u Fotošopu pa imaš onu paralelu koju moraš najviše da razvučeš, bukvalno tako se odnosim. Gde moram najdalje da odem - objašnjava on.

Narednih dvadesetak minuta mi objašnjava kako se prave ti različiti folderi u koje se pakuju različite uloge u zavisnosti od medija, žanra i epohe, a onda i kako se gluma nalazi u posebnom folderu u odnosu na život, što mu je bitno da naglasi.

- Folderi života i glume se ne dodiruju, nemaju čak ni zajednički podskup - kaže on.

- Prvo se radio kostur pa se dolazilo do suštine. Od mizanscena, preko koreografije, tekst Tanje Šljivar, koji je onako, maltene Šekspir modernog vremena, koji ukoliko propustiš jednu od apozicija, ti si izgubio ritam, gubi ti se nit govora… Tako da sam praktično prvo osvajao mizanscen, pa tekst, koreografiju… Pa onda osvajaš lik i kako, gde sebe tu da spakuješ i namestiš, i još uvek se taj lik negde razvija… kako polako osvajaš tekst - objašnjava Miloš.

Onda dolazi do stalne teme i problema umetničkog rada u Srbiji. Manjka vremena. Kaže mi da je potrebno igrati jedan karakter dvadeset puta, od početka do kraja, da bi ga osvojio.

- Problem je kod nas sistem jer tebi je praktično premijera u Beogradu prva, druga, treća generalna proba - kaže on.

Srž problema je tekst, jer je glumcu potrebno vreme da bi dovoljno puta "prošao" tekst na sceni, u punom kostimu, pred publikom, da bi on prestao da bude problem. A to je otprilike tih dvadeset puta.

- Kako tekst postaje manje bitan jer si siguran u njega tako možeš da ga žongliraš, da radiš šta hoćeš, da ga mesiš kako hoćeš, a ne misliš samo o tome koju ćeš rečenicu sledeću da kažeš - objašnjava Miloš.

Tek tada, kada tekst postane deo "koštane srži", ti u stvari možeš da počneš da se baviš likom.

Sa "Scenama iz bračnog života", princip i kontekst rada su bili drugačiji, zbog same prirode predstave. Dok u "Režimu Ljubavi" postoje mnogobrojni elementi, "Bergman" kako se kolokvijalno naziva predstava, funkcioniše kao mala intimna priča između dvoje ljudi koji pokušavaju da reše problem koji se nalazi između njih.

- Mi smo na tekstu, samo za stolom radili skoro dva meseca, a onda je rad u prostoru došao kao egzekucija - kaže Miloš i onda pukne prstima da bi ilustrovao poentu - Sve je došlo iz onoga što smo već imali u glavi, to je bilo samo gde sesti, ustati, gde se zagrliti, klasična fizička radnja onoga što smo već znali i što je trebalo da sprovedemo - kaže on i objašnjava mi da je ključna stvar tog dela intimnost koju ima sa Tamarom Krcunović.

- Ta predstava je užasno intimna, pogotovu kada igraš sa koleginicom koja ti je kao sestra, a vi igrate intiman bračni odnos - kaže on.

Filmovi i serije su već druga stvar, drugi folder sa gomilom manjih foldera unutar njega.

Dok u pozorištu u procesu proba osvaja i tekst i prostor i parametre lika, kada se snima, pred kameru mora da dođe spreman, kada je glavni posao već završio.

- Svakom liku prilazim drugačije. Uvek počinjem od besomučnog čitanja teksta, i u jednom trenutku, kada mi tekst postane fizički dosadan, tog trenutka ga bacim. Različito sam pristupao "Ničijem detetu", "Vlažnosti", "Južnom vetru", "Senkama nad Balkanom", "Besi". Sve je uvek drugačije - kaže on.

U "Vlažnosti", koju je napisala Staša Bajac a režirao Nikola Ljuca, sve je o tome kako stvari, ljudi, odnosi izgledaju i šta se krije iza njih. Miloš igra Petra Đokića čija žena nestaje a on nastavlja da živi kao da je sve u redu, iako ništa ne valja.

- U pripremama sam se bavio sopstvenim spoljnim izgledom, insistirao na njemu i negde sam sebe spolja menjao da bih naterao sebe da poverujem ujutru kada se probudim ujutru, kada se umijem, kad pogledam u ogledalo, da to nije ono kako sebe vidim. Da toliko odem od sebe da bih ujutru sam sebe prevario - objašnjava Miloš.

I u filmu, kao i u pozorištu, problem je vremena. Uglavnom, kako mi je rekao Miloš, prođe mesec dana od trenutka kada dobiješ ulogu do trenutka kada treba da je igraš pred kamerom, i to stvara ozbiljne izazove (o kojima ćemo još pričati). Za "Vlažnost" je sa druge strane imao skoro godinu i po dana da se spremi.

- Ja sam sa Petrom Đokićem krenuo osam, devet meseci pre snimanja filma od tela polako, a pred samo snimanje sam radio na tome da mi frizura, brijanje, nokti - sve bude perfektno. Pa onda garderoba. Kada iz svoje odeće koja košta 70 jura uđeš u nešto što košta 1200 jura, i na kraju staviš burmu, to je kao zaključavanje vrata - priča mi ovo i onda napravi "klik klik" zvuk ustima.

Na trenutak gleda ispred sebe, dodirne prst na koji se stavlja burma - što je nešto što nikada ne bi uradio u stvarnom životu jer, kako kaže, prezire nakit - i kaže mi koliko mu je ta burma bila bitna.

- Sećam se, ta burma… To stavljanje nje je značilo "Možemo" - objašnjava on.

Iz "Vlažnosti" prelazimo odmah u "Ničije dete" i Milošev stav se minimalno, ali vidljivo promeni. Dok je pričao o "Vlažnosti" bio je zategnut, ispravljen i sažet, kako prelazimo na drugi film on postaje opušteniji, smireniji, tiši.

- Imao sam dnevno jednu ili dve scene, tako se namestilo. I kada sam dobio plan snimanja, shvatio sam da ću sve vreme spavati pred snimanje. Da ću stalno biti natečen, otečen, da se neću baviti kosom, ničim - priča on.

Snimalo se noću i dešavalo se da on na setu bude samo sat ili dva vremena, od dva do četiri. I taj raspored je ono što mu je definisalo način na koji se priprema da bi dao ono što je bilo potrebno za ulogu.

- I onda ja legnem da spavam u deset, da bih se probudio u jedan, da bih otečen ušao u taksi, da bih bio tamo otečen. Ne pijem kafu, ne pijem čaj, ne pijem ništa - priča on.

Kažem mu da bi najveći deo ljudi bio u iskušenju da uopšte ne leže da spava dok ne završi snimanje. On me odmah iseca.

- Ja znam kako moje telo reaguje na spavanje od dva i po sata. Ja znam da ću se probuditi ovako kakav sam sad došao na intervju. Ja znam kakav ću biti pogotovu ako sam sinoć popio dva litra vode pred spavanje - priča on.

Onda načinje temu toga "šta kamera voli a šta kamera ne voli", kojoj ćemo se vratiti kasnije. Ali kaže mi da mu se sviđa razlika između te dve uloge.

- Ja volim kada sebe vidim u "Ničijem detetu" i u "Vlažnosti" kao dva potpuno različita čoveka - objašnjava Miloš.

Pitam ga da mi priča više o tome, o transformacijama i koliko je fizička promena bitna.

- Pazi, ja mogu svašta emotivno, intelektualno, kako god da usvojim za lik. Fizički je najteže zato što sam ja uvek ja, i samim tim pristup liku mora da bude prvo kroz fizikus, jer ja ne mogu isto da stojim kao Petar Đokić i Inspektor Stupar u "Južnom vetru" ili kao tužilac Vojin Đukić u "Senkama nad Balkanom" - kaže Miloš.

Na tom primeru, činjenici da se "Senke" dešavaju u drugoj epohi, on ilustruje temu fizičkog stava, dok sve vreme rukama oko sebe ilustruje gde mu je šta od kostima bilo.

- Ne možeš da stojiš sa rukama u džepovima kao javni tužilac 1920 i neke, kao što bi stajao danas - priča on.

Onda objašnjava proces pripreme tog lika. Kako je kretao jednostavno, od Gugl pretraga, istraživanja čime su se tužioci tada bavili, kakve su procese vodili, protiv koga, kako su izgledali.

- Trudiš se da približiš sebe tome nečemu, onda ako imaš sreće pa ti kostim pomogne, kao što su meni neverovatno pomogle velike kragne na košuljama u "Senkama"… Drugačije se čovek oseća kada mu je nešto udobno nego kad nije. Za određene likove volim da imam novčanik u sakou, iako se to ne vidi - priča on.

Ovi detalji izgledaju kao male stvari, zato što one to i jesu, ali se gomilanjem uvećavaju i stvaraju nešto što je, kako Miloš objašnjava, kao druga priroda koja se usvoji na neko vreme, "da bi se zadovoljila kamera".

Pre nego što pređemo na temu kamere, Miloš odlučuje da uporedi dva lika koja verovatno spolja izgledaju najbliže, ali su u stvari, njemu, potpuno različiti.

- I u "Besi" i na "Južnom vetru" sam policajac, inspektor, nosim pištolj u oba slučaja, a osećaji dok igram likove su potpuno različiti - priča Miloš.

Ni Petrit ni Stupar ne potežu pištolje, međutim iz različitih razloga. U Besi je stvar procedure.

- A Stupar je taj koji pod jedan ne uzima pištolj ne zato što ne bi to uradio, nego zato što ima ljude koji bi to uradili za njega. Drugačiji je odnos, a opet su obojica spremni da potegnu pištolj za sekund ukoliko je to potrebno - objašnjava on.

Dok priča o Stuparu, inspektoru sa malom platom i jako skupim cipelama, Milošev stav postaje minimalno zlokobniji, oštriji, opasniji. Svi ovi likovi se međusobno razlikuju, čak i po načinu na koji Miloš priča o njima, i čini se da je sve posledica dugih, detaljnih priprema i razmišljanja o tim likovima, koje kao da vadi iz rukava. I kako objašnjava, sve je to zbog kamere.

- Ti nešto pričaš sebi, mantraš tri, sedam meseci, godinu dana, i onda dođeš na set i onda si spreman jer kamera ne voli kada praviš u tom trenutku lik. Ona voli da je to odstojalo, da je to u nekim džepovima, da je u tvojoj podsvesti ako je to moguće - kaže on.

- Shvatio sam da moje biće voli kameru, voli objektiv… U stvari, voli svedoka - kaže Miloš.

Ovo objašnjava početnu situaciju tokom ovog intervjua. Miloš nije bio opušten pred kamerom dok ga je Staša fotografisala, Miloš je toliko srastao sa njom da može istovremeno i da uradi ono što treba da bi fotografija ispala što bolja, a i da primeti koji omoti ploča se nalaze u VICE ofisu.

Pričamo o fotografiji, glumi, filmu, kameri, privatnom životu i poslu. Miloš kaže da ima malo filozofski odnos prema svim tim temama i kako se one međusobno prepliću.

- Fotografija je daleko večnija u nekim slučajevima od čoveka. Film je daleko večniji od čoveka. I negde se osećaš da si nešto radio, i šta god i kakvo god sranje napravio privato - kaže on pa na trenutak odluta.

Pominje Branda i kako znamo da je bio užasan čovek, ali da u stvari nama kao publici nije bitno. Da će zauvek ostati sve njegove uloge.

Pričamo o tome kako kultura i tržište danas sve vode u levak "brendiranja" sebe, stvaranja prepoznatljive persone u javnosti koja se onda samo primenjuje na različite okolnosti. Da se ljudi, pa i glumci ne prilagođavaju ulogama nego da uloge prilagođavaju sebi, jer i publika to očekuje. Ono što je poznato je sigurno i bezbedno, a gubljenje u likovima, odlazak od sebe - to je rizično i može da se obije o glavu. Miloš me ovde iseca.

- Moje uloge su moja zaostavština, ja sam ih stvorio. U njima pronalazim tu neku svrhu sebe i svog života - kaže on.

Pominje mi De Nira i druge glumce koje smatra za uzore. Sve ih karakteriše to što su u svakoj ulozi pokušavali da budu što drugačiji i autentičniji.

- Ja sam glumac koji je odrastao gledajući Roberta De Nira koji u prvih svojih 15 uloga nikad nije bio isti. Meni je to gluma, meni je transformacija – ali ne na nivou da se ugojim 45 kila, jer ovde nemaš produkcijsku podršku za tako nešto – ali sam se čak i u "Sedam i po" trudio da se što više izmenim da to ne bih bio ja - kaže on.

- To je stvar nekog, kako bih ti rekao, subkulturnog klišea koji je taj lik vaspostavio. Sad reći za nekog da je "Tadija" je jasno šta je. To je jedan prototip - kaže Miloš.

Za uspeh tog karaktera su podjednako značajni i Miloš i Miroslav Momčilović, scenarista i režiser filma, ali druga stvar iz tog filma koja je bitna, i koja možda najbolje opisuje Milošev odnos prema glumi je priprema za tu ulogu. Miloš je za samo 28 dana nabacio devet kilograma mišića, koristeći samo ishranu i teretanu. A i dan danas žali, jer smatra da Tadija - sinonim za ogromnog baticu iz teretane - "nije bio dovoljno veliki".

- Ja samo žalim što nisam imao tri ili četiri meseca da se pripremim kako treba - kaže Miloš gotovo sa tugom na licu.

Stvar je bila u tome što mu je partner u tim scenama bio Nenad Jezdić koji je u to vreme bio dosta krupan. I to ga je motivisalo da se za mesec dana spremi najbolje što mož.

- Bilo bi grozno da se ja pojavim pored njega i da izgledam manje od njega u bilo kom smislu, jer to ne bi bilo tačno za lik - objašnjava Miloš.

Zato je tokom tih 28 dana jeo sedam puta dnevno, trenirao svaki dan i fizički stvorio karakter za koga verovatno niko osim njega ne smatra "da nije bio dovoljno veliki". Njegov ideal za Tadiju bi bilo ono što je Tom Hardi uradio u "Bronsonu". Takođe, ono što je još zanimljivo je kako je u svojoj glavi postavio Tadiju.

- Ja sam mu pristupio kao u antičkoj tragediji jer to je jedna apsolutno tragična ličnost. Da, Tadija ima mnogo površnosti, ali kako ga je Mića napisao, to je tragedija - kaže Miloš.

Iz svega ovoga proističe da Miloš nema apsolutno nikakav problem što se tiče motivacije.

- Šta god da treba za kadar ili za scenu, ništa mi nije teško da uradim. Nemam ja problem da za Besu sedam meseci nosim bradu, nemam problem da budem mršav, da bih se onda ugojio posle za sledeću ulogu - objašnjava Miloš.

Stvar je postići ideal, ali ne fizički ili mentalni, već ideal onoga što je potrebno za kameru. Kada se spremao za "Vlažnost" mesecima nije uneo u sebe šećer ili otvorio ijedno pakovanje industrijski obrađene hrane, jer je to zahtevala uloga. Idealan primer za to se ispostavlja baš scena sa početka ovog teksta - scena u "Besi" kada radi trbušnjake dok visi sa šipke.

- Mislio sam da ću morati da se baš mnogo pomučim da bih to uradio, a ispostavilo se da sam to radio bez dana treninga. Onog trenutka kada mi je reditelj rekao da u toj sceni ne želi da ja budem go do pojasa dok to radim, ja sam shvatio da ne moram da idem u teretanu, jer ne moram da zadovoljim kameru - kaže Miloš. Takođe, ideal je i da može da radi jednu ulogu godišnje, da ima devet meseci da se spremi za nju, a tri za egzekuciju, ali to ni tržište, ni okolnosti ne omogućavaju, barem ne još uvek. "Besa" je možda početak budućnosti u kojoj će nešto nalik tome možda biti moguće. I SBB i Telekom povećavaju produkciju, ulažu u sadržaj, razvijaju nove projekte. HBO je napravio "Uspeh". Strani uticaj koji postoji u "Besi" je prema Milošu, možda i bio presudan za kvalitet te serije.

- Možda je "Besa" zato dobra, jer sa jedne strane ima taj "strani" racio, Džordan, koji je vodio celu priču i držao konce, a sa druge strane je bio ovaj naš miris znoja i benzina, koji je autodestruktivan i kreativan u tom nekom ludačkom smislu - kaže Miloš.

Miloš gleda svaku novu epizodu sezone, ali ne radi uživanja u svom uspehu.

- Gledam svaku epizodu, ali gledam sve što sam ikada radio. Gledam gostovanja na jutarnjem programu. Tako učim. Kako mogu da znam šta sam pogrešio ako ne pogledam? - kaže mi Miloš na kraju.

"Besa" se emituje svake nedelje uveče u 21 h na Superstar TV kanalu.