Komičari nam pričaju o svojim najčudnijim tezgama

Možda je u pitanju geslo "učini to zbog anegdote“ kojim se stend-ap komičari vode. Ili je možda u pitanju konkurencija zbog koje je svaki plaćeni posao primamljiv. Šta god da je u pitanju, dobar broj komičara je voljan da ode mnogo dalje od zidova od cigle u podrumima komičarskih klubova u kojima nema prijema za telefone i prihvata tezge na veoma čudnim mestima.

Od seks klubova, preko staračkih domova, do nudističkih kolonija, evo nekih od najčudnijih mesta na kojima su kanadski komičari nastupali.

Bilo je to u Otavi, nedelju dana sam nastupao u komičarskim klubovima, i vlasnik klubova me je pitao, „Da li želiš da nastupiš u sredu, oko podne“, ili tako nešto, i nije mi dao nikakve informacije, samo mi je rekao da ne govorim prostote, i dao mi adresu.

I tako sam otišao na tu adresu, i s jedne strane ugledao ogroman starački dom, a sa druge nešto manji, u kome je bio zakazan nastup. Prosek godina je bio između poznih devedesetih i ranih stotih, i bilo je tako bizarno, jer su ih sve dokotrljali u kolicima, a ja sam nastupao posle gradonačelnika Otave, Džima Votsona, koga su zvali „ujka Džim“, čini mi se, i dopadale su im se njegove šale, zato što je on na internetu našao baš bajate viceve i pričao im ih, i to im se mnogo dopalo, a onda je trebalo da izađem ja i izvedem svoj stend-ap.

Kao što rekoh, najčudnije je bilo to što su ih uveli u kolicima, a onda sam ja stao na pozornicu, kada su se otvorila vrata i jedan čovek je ušetao unutra, a ja sam pomislio, „O, ovo je prva osoba koja je sama ušla unutra“, ali onda, dok je prilazio, spale su mu pantalone. Tako da je jedina osoba koja je zapravo mogla da hoda stajala tamo spuštenih pantalona.

U svingerskom klubu je bilo veoma čudno.

Pre nego što uđeš u većinu tih mesta, imaju prostoriju u kojoj se ne odvija „akcija“, u nedostatku bolje reči. A u svingerskom klubu nastupaš gore, i oni to zapravo nazivaju „igraonicom“, pa smo nastupili tamo, a onda smo sišli u tamnice za seks. Mi smo im bili laka zabava pre karanja.

Definitivno sam sišla dole i gledala ih kako se karaju, zato što nisam mogla da verujem svojim očima. To se dešavalo u Itobikoku, i publika je bila starija, tako da gledaš starije ljude kako upražnjavaju seks. Bilo je prilično ogavno, žao mi je što to moram da kažem, ali bilo je prilično ogavno. Na podu se nalazila gomila golih dušeka sa čaršavima. Bilo je divlje.

U Kelovni su od mene tražili da nastupim na specijalnom događaju u čast svih vatrogasaca koji su spasli grad. Održavao se u areni u kojoj je bilo mnogo ljudi. Bina je bila ogromna.

Organizator mi je rekao da sačekam trenutak, zato što su isplanirali nešto specijalno.

Rekao sam, naravno, zato što sam fin čovek.

Sva deca iz vrtića i iz prvog razreda koja su bila u areni su se popela na scenu. Mnogo preslatke dece. Onda su počeli da pevaju "Vetar u mojim krilima". Nema ko nije pustio suzu, uključujući i mene. Organizator mi je prišao kada su završili. "Stvarno", rekao sam. "Nema šanse, ne mogu da nastupim posle ovoga."

Da, nastupio sam, ali sam prvo morao da obrišem oči. Nastup je bio sjajan, i ljudi su bili tamo da se smeju i zabave. To je bio popodnevni događaj, što je uvrnuto za komičara, ali prošlo je bez ijednog kiksa. Na žurci posle su mi svi pričali koliko je nastup bio dobar i koliko mi je sigurno bilo teško da nastupim posle dece.

Rekla bih da mi je verovatno najčudniji nastup definitivno bio u naturističkom odmaralištu. Imala sam šou jednom mesečno koji se zvao Meri Džejn komedije, i jednog leta sam odlučila da „odem na turneju i zakazujem nastupe na različitim mestima“, pa sam se zapitala, ko to ima budžet za zabavu, ako ne odmarališta? S toga sam ih pozvala i pitala, "Hej, da li ikada organizujete zabavne događaje", a tamo je pisalo „odeća opciona“, i oni su rekli, "Da, ali kod nas odeća zapravo nije opcija". Čak i kada im dolaze zabavljači, i zabavljači su goli.

Okupila sam nekoliko ljudi, i otišli smo tamo i bilo je urnebesno, svi su goli, mi smo se skinuli u mom džipu pre nego što smo se popeli, a posle smo večerali u njihovom restoranu i svi su takođe bili goli, i konobari, i gitarista, svi. Nastup je na kraju ispao baš dobar, i to je zabavna grupa ljudi, tako da sada zapravo odlazim tamo jednom godišnje.

Dovodila sam žene svakakve telesne građe da nastupaju sa mnom, i to se ispostavilo kao jednostavno super pozitvno iskustvo za sve. Tako da je to bilo nešto što mi je delovalo ludo i za šta sam mislila da neću moći da nagovorim nikoga da ide sa mnom, a sve se pretvorilo u, "Zapravo, ovo je baš fino iskustvo". Mnogo ljudi je želelo to da radi.

Moja stara srednja škola – bilo mi je stvarno neprijatno. Neka devojka sa kojom sam išla u srednju školu i koju sam jedva poznavala je organizovala dobrotvornu akciju, zato što je njena mama imala rak, pa nisam mogla da odbijem. I sve se dešavalo usred popodneva, tako da je tu bila gomila različitih ljudi koje sam otprilike poznavala iz škole, ali ne stvarno, kao i njihove porodice i klinci koji skakuću unaokolo.

Samo sam stajala tamo i znojila se nekih petnaest minuta, dok su ljudi jeli sendviče sa svinjetinom. Pokušala sam da se oslonim na činjenicu da sam igrala košarku u srednjoj školi, ali to je prošlo veoma jadno.

Kada sam počeo da se bavim komedijom, bio sam prilično zelen, i moj materijal nije obavezno bio besprekoran. Bavio sam se stend-apom oko godinu dana, pa sam prestao. A onda me je zvala jedna ženska grupa, imali su neku baš oronulu sigurnu kuću za žene, i pitali me da nastupim na jednom od njihovih događaja. Ponovo sam počeo da se bavim stend-apom možda dva meseca pre toga, ili tako nešto. Ja sam Filipinac, a oni su filipinska grupa, pa su me zamolili da nastupim kod njih u četiri popodne, u jednom gradskom centru.

Jedna žena me je najavljivala, i rekla, "Svi dolazimo iz različitih delova zemlje da bismo se prisetili svojih tužnih priča o preživljavanju i zlostavljanju, i pustili smo mnogo suza, a sada, da bismo malo popravili raspoloženje, evo stend-ap komičara!"

Moji roditelji su bili tamo, ja sam pričao viceve, ali nisu prolazili. Ljudi jednostavno nisu bili srećni što sam tu. Tako da sam sledećih 12 minuta proveo pričajući sa svojom mamom da li bi trebalo da se bavim stend-apom ili ne. Razgovarao sam s njom sa bine, dok mi vreme nije isteklo.

Nastupila sam u jednom stanu u kome nigde nije bilo nameštaja, niti kućnih aparata – stan je bio potpuno prazan. Tu je bila jedna kada puna leda i alkholnih pića, ali to je uglavnom bilo sve. Nisu imali ozvučenje i mikrofon, pa su napravili stalak od novina i na njega stavili kvaku. Pričali smo u kvaku kao da je mikrofon. Domaćin je puštao muziku između nastupa.

Nisam znala šta radimo i kako to sve izgleda – bilo je baš zabavno, svi su bili ljubazni, i sve je izgledalo kao uvrnuta scena iz nekog filma. Najiskrenije, ako dođem na nastup, a mesto ili događaj su čudni, ja sam uzbuđena. To me inspiriše – što čudnije, to bolje.

Na neki način, pričanje u kvaku mi je bilo manje neprijatno nego da sam se obraćala velikoj grupi ljudi bez ičega u ruci – toliko se navikneš da držiš mikrofon. Ponekad, na nastupima u stanovima jednostavno se obraćamo ljudima kao drevni govornici, i veoma je čudno nemati tu barijeru koju mikrofon stvara. Pretpostavljam da bih radije imala kvaku/flomaster/čokoladicu u koju mogu da govorim, nego da budem prinuđena da govorim kao normalno ljudsko biće.

Na papiru, najučudnija tezga koju sam ikada odradio je bila na molbu sveštenika koji me je krstio kao anglikanca, u podrumu luteranske crkve, u čast bivšeg službenika KGB-a.

Porodica Mikaila Lenikova je dugo živela u Kanadi, ali ga je Harperova vlada iznenada deportovala kao bivšeg agenta KGB-a. Lenikov se sklonio u luteransku crkvu u istočnom Vankuveru, na nekoliko godina… Donald Grejston, moj sveštenik iz detinjstva i divan čovek me je zamolio da nastupim na dobrotvornom događaju za Lenikova, koji se sastojao od eklektične mešavine vidova umetnosti po prirodi mnogo iskrenijih od stend-apa.

Koliko se sećam, uspeo sam da ih ubedim da nastupim u manje atraktivnom drugom delu nastupa, u podrumu – nisam prošao toliko loše koliko sam se plašio, ali jasno se sećam da Lenikov nije bio previše impresioniran urnebesnom duhovitošću mog nastupa. Neke stvari jednostavno ne mogu da se prevedu.

Priče su skraćene zbog stila i jasnoće.