Reklame
DROGE

Rokao sam se heroinom dok sam radio u jednim od najvećih dnevnih listova u Britaniji

Džoel Luin je radio u jednom od najprestižnijih svetskih finansijskih dnevnih listova. Ali dok je pisao o Teskovim deonicama, takođe je krao po njegovim radnjama da bi održavao svoju zavisnost od heroina.

pisao Joel Lewin
14 Januar 2019, 8:53am

Džoel (desno), dok se drogirao. 

Voleo sam da se drogiram. To je bila jedna od stvari kojima sam voleo da se počastim u životu. Ali vremenom je postalo jedino što volim. Voleo sam to više nego svoj posao, svoje zdravlje, prijatelje i porodicu. A onda to više nisam voleo, ali mi je bilo potrebno. Bilo mi je potrebno da bih mogao da ustanem iz kreveta, da legnem da spavam, da razgovaram, da vodim svoj sve bedniji izgovor za život. Onda sam to počeo da mrzim, ali i dalje nisam mogao da prestanem. I na kraju sam protraćio godine pokušavajući da prestanem sa tom stvari koju mrzim.

Sve je delovalo bolje i lakše kada sam na heroinu. Bio sam okej sam sa sobom. Okej sa drugim ljudima, i okej sa životom. Delovalo je kao da mi je život sve bolji. Dobio sam posao kao novinar u najvećim finansijskim novinama u UK. Nosio sam košulje, ponekad i kravate. Članci su mi izlazili na naslovnoj strani.

Ali lažni osećaj sigurnosti izazvan opijatima je prešao sve granice. Samo kada sam kod kuće... samo posle posla... samo posle pauze za ručak... nikada pre 9 ujutru... nikada pre posla... bez igala... sve je to otišlo dođavola. Uskoro sam počeo da se drogiram od trenutka kada ujutru otvorim oči, dok uveče ne zadremam poslednji put. A onda je prestalo da deluje. Ostali su svi problemi od kojih sam uopšte i bežao, daleko uvećani, kao i zavisnost od heroina.

Probudio bih se u 15 do 6 ujutru. Nisam neki ljubitelj poljoprivrede, ali bih slušao Farming Today na Radiju 4, dok sam duvao ili ubrizgavao par doza stafa. Onda bih počeo da se osećam dovoljno normalno da pojedem činiju pahuljica, da slušam Today i proverim vesti sa azijskog tržišta od prethodne večeri, što mi je pomagalo da se osećam još normalnije.

Za svojim radnim stolom bih bio u 7 ujutru, kada stižu finansijski izveštaji iz UK, i izbacio bih par članaka o ustanovama kao što su BT ili Paundlend. Još jedan nalet pisanja je dolazio oko 8, kada se otvore berze. Zatišje oko 9 sam koristio da se saberem još jednim fiksom, u zatvorenom podrumskom toaletu, pre nego što BDP i ostale ekonomske statistike počnu da pristižu. U idealnom slučaju, to bi mi pomoglo da izdržim do ručka, kada sam uzimao dnevnu dozu metadona u apoteci, panično se osvrćući oko sebe pre nego što uđem, da me neko od kolega ne bi video kako pijem tu zelenu tečnost.

Jedna neočekivana propratna pojava mog drogiranja je bilo to što sam na poslu ostajao duže nego što je bilo potrebno. Život mi je postao nedinamičan, jednoličan i izolovaniji. Sedeći u kancelariji i pregledajući analize tržišta deonica do kasno u noć, mogao sam da se zavaravam da mi je život bogat i smislen.

Zbog drogiranja, nivo stresa kod mene se menjao drugačije nego kod mojih kolega. Heroin me je izolovao od stresa na poslu, ali sam bio izložen drugim stresovima nepoznatim mojim kolegama. Nepouzdani dileri bi se postarali za to da čak i tokom mirnog dana na poslu budem ukočen od anksioznosti, i da se znojim u svojoj stolici. Ponekad bih izmislio da imam sastanak da bih izašao sa posla i uradio šemu.

Održavanje navike mi je bilo apsolutni prioritet. Zarađivao sam oko 2000 funti mesečno. Na kiriju i ostale troškove sam davao oko 600. Nisam uzimao samo heroin – već i krek, kada primim platu. Veći deo vremena sam jednostavno krao hranu, zaista. Strogo govoreći, imao sam para da je kupim, ali odlučio sam da to ne činim, jer što više uštedim na hrani, imaću više da potrošim na drogu.

Bez iznenađenja, finasijska situacija mi je bila sjebana. To je bilo posebno neprijatno, s obzirom da sam bio finansijski novinar. Pisao sam o Teskovim deonicama, a posle posla krao u njegovim prodavnicama. Kako sam izgledao sve lošije, sve češće bih bio uhvaćen. Zabranili su mi ulaz u supermarkete koji su mi bili u blizini kuće. Na putu do posla sam preskakao rampe na ulasku u metro, ignorišći ljutite povike iza sebe.

Nekih dana bih sedeo za stolom i pisao o transferima na tržištu u iznosu od više milijardi, anksiozno zagledajući po kancelariji i pitajući se od koga bi mi bilo najmanje neprijatno da tražim da mi pozajmi deset funti.

Kada je skandal sa zajmovima za plate bio u punom zamahu, ja sam proveo dan pišući o toj sramotnoj praksi. Jedna koleginica se okrenula ka meni i rekla, „Džoele, nemoj nikada da pozajmljuješ od tih prokletnika“. A ja sam samo želeo da ona požuri i ode, da bih mogao sa službenog telefona da pozovem QuickQuid i pitam ih kada će da mi legne uplata.

Neizbežno, moja revnost i pouzdanost na poslu su počeli da pate. Moje kolege su bile strpljive i pune podrške. Svi su bili svesni problema, ali ne i njegove prirode. Želeo sam da im kažem istinu. Bio sam toliko umoran od laži, i osećao sam da im dugujem malo iskrenosti, pored sve te njihove ljubaznosti. Nekoliko puta zamalo i jesam, ali sam ustkunuo zbog sramote. Više puta sam odlazio na sastanke u medicinu rada. Predlagali su mi promenu ishrane i načina života. Iz personalnog su mi dali šansu da se saberem. Iskreno i očajnički sam želeo da je iskoristim. Ali kada sam pokušao da prestanem, počeo sam da shvatam koliko sam zaglibio.

Zavisnost preotima primitivni deo mozga koji upravlja instinktima za opstanak. Zavisnički mozak drogu ne vidi kao nešto prijatno ili poželjno, već kao aposlutno neophodnu za opstanak. Sve ostalo postaje beznačajno. Kako je moja zavisnost napredovala, moja toplina i empatija su nestale.

Mnogo vremena sam provodio sam u toaletima. Stan mi je bio na 15 minuta hoda do posla, ali ponekad bih celu noć proveo u podrumu, u toaletu van upotrebe. Kada bi mi se ujutru oglasio alarm da ustanem i krenem na posao, ja bih već bio tamo. Jednog vikenda sam otišao u Kembridž u posetu nekim prijateljima. Pola vremena sam proveo u toaletu višespratnog parkirališta, sa nekim uličnim narkomanima od kojih sam radio šemu. Moja putovanja su se svela na turneju po engleskim toaletima.

Čak i kada sam uviđao da me to ubija, i dalje sam se grčevito držao droge, kao da mi život od nje zavisi. Overio sam, pao sam niz stepenice i naprsla mi je lobanja. Lekar mi je rekao da bi uzimanje kreka bilo opasno, ali ja sam otperjao iz bolnice da uradim koktel kreka i heroina. Osećao sam se kao da je stvar koja me ubija od ključnog značaja za moj opstanak. Ako to nije preotet mozak, onda ne znam šta jeste.

1546946464530-joel-s
Džoel dok se drogirao.

Zavisnost mi se u početku prikrala. Spolja je sve izgledalo u redu. Nanizao sam diplome i dobra zaposlenja. Imao sam sjajne prijatelje i porodicu. Ali unutra u meni je bio haos. Bio sam pun straha, sumnje u sebe, prezira prema sebi, i svakojakih sranja prema sebi. Samopouzdanje i samopoštovanje i bilo koje dobro osećanje prema sebi su počeli da nestaju. A ja nisam mogao da razumem zašto. To je bilo ono što me je najviše frustriralo. Nisam mogao da razumem: otkud sva ova mržnja prema samom sebi, otkud ovaj strah? Zašto sada?

Pošto ja to nisam mogao da razumem, nisam verovao ni da bi iko drugi to mogao da razume, pa sam to zadržavao za sebe. Ali to je samo pogoršalo moje muke. Bio mi je potreban još veći koktel droga da bih mogao da se pretvaram da sam srećan i stabilan.

Počelo je da mi se prikrada osećanje neposrednog užasa, straha da će nešto poći po zlu, da sa mnom nešto nije u redu, da ne umem da se bavim tom stvari koju nazivaju životom, dok mi je u isto vreme delovalo kao da svi ostali to rade s lakoćom. Počeo sam da bivam anksiozan u društvu ljudi, čak i dobrih prijatelja, i ubrzo sam počeo da pijem pre svake društvene interakcije.

Kada to više nije bilo dovoljno, počeo sam mešavini da pridodajem i valijum i spid. Osećao sam se sve izdvojenije. Sećam se kako sam jednog Božića sedeo u toaletu i šmrkao spid, da bih pokušao da izazovem entuzijazam. ’Zašto ne osećam entuzijazam za Božić, u krugu porodice?’, pitao sam se. ’Sigurno zbog toga što je ovaj spid sranje’.

Pokušaji da pobegnem od anksioznosti samo su učinili da ona eskalira. Bio sam anksiozan povodom osećaja anksioznosti, što je u svakom trenutku bilo praćeno osećanjem straha i nelagodnosti. Nisam to mogao da podnesem, niti da razumem, pa sam pokušavao to da blokiram. Alkohol, droga i samopovređivanje su donosili privremeno olakšanje. Daj bilo šta, samo da malo isključim mozak.

Samopovređivanje mi je pružalo malo olakšanja od neumornog niza teških misli, ali to je kratko trajalo. Veoma sam se trudio da to sakrijem, stavljao puder na ruke i nosio duge rukave po vrućini. Jednom mi se ruka inficirala, i nisam nedeljama mogao da je savijem u laktu. Rekao sam sebi da se više nikada neću samopovređivati, ali ubrzo sam ponovo počeo. Sramota je samo pojačala moja osećanja otuđenosti i zbunjenosti.

Počeo sam da šaram po još različitih droga, pokušavajući da otupim osećaj anksioznosti, straha i mržnje prema samom sebi, sve dok nisam završio kao zavisnik od heroina. Heroin je neko vreme činio čuda. Mislio sam da sam pronašao rešenje za životne probleme. Strah? Nestao je. Samoprezir? Nestao. Samopovređivanje? Nema ga više. On je sve to odneo. Ono što nisam shvatao je da će heroin uskoro odneti i sve ostalo.

1546946375418-joel-lewin
Džoel posle lečenja, na Tajlandu.

Ono što me je zaista šokiralo je bilo to koliko je teško prestati. Uvek sam mislio da će biti lako, kao da samo treba da doneseš odluku da se očistiš. Ali ja sam tu odluku donosio toliko mnogo puta. Pokušao sam sa odvikavanjem na suvo. Prijatelji i porodica su se pobrinuli za mene i smestili me u drugačije okruženje. Pokušao sam sa terapijama sa zamenama kao što su metadon i sabuteks. Krao sam gomile knjiga za samopomoć. Moja porodica mi je pomogla da platim lečenje, ali poklekao sam i pre nego što sam završio s njim. Svaki put kada bih poklekao, potonuo bih malo niže i postao još beznadežniji slučaj. Počeo sam da mislim da nikada neću moći da prestanem.

Ali nakon više godina očajničkih pokušaja da prestanam, konačno sam čist. Petnaest meseci, za sada, odbrojavamo dalje.


Pogledaj i:


Povratio sam sve što sam izgubio, pa i više od toga. Sve je još vrednije, zbog zahvalnosti. Ništa ne uzimam zdravo za gotovo. Hodajući unaokolo osećajući se normalno je fenomenalna stvar, nakon svih tih godina kada ti nije dobro kada se probudiš. Sada radim u rehabilitacionom centru, pomažem drugim ljudima. Osećaj je tako dobar, posle svih tih godina kada sam radio upravo suprotno. Upravo sam se video sa roditeljima i bratom, posle više od godinu dana. Divno je popraviti te odnose, nakon svega što sam im priredio. Stekao sam nova prijateljstva i obnovio stara.

I dalje ponekad osetim želju da me nešto pukne, ali to sada nalazim na drugim mestima, na primer, kada 20 kilometara trčim po šumi.

Ovo ne bi trebalo da bude inventar bola i sramote. Ono što ovde želim da dočaram je osećaj koliko brzo neki zapušteni problem sa mentalnim zdravljem može da eskalira u potpunu zavisnost od droge.

Nakon toliko dugo vremena provedenog u pokušavanju da sebe dovedem u red raznim supstancama, konačno sam shvatio da nisam čak ni bio oštećen. Samo mi je bila potrebna pomoć, ali sam iz nekog razloga bio isuviše uplašen da bih je potražio. Nekada sam imao maglovitu predstavu u o tome šta je zavisnik od heroina, i to definitivno nisam bio ja. Mislio sam da imam dovoljno zdravog razuma i dobrih namera da bih bio imun na zavisnost. Ali iz svog iskustva sa zavisnošću i rada u rehabilitacionom centru, video sam da zavisnost može da pogodi bilo koga, bilo gde.

Čitajte Džoelov blog ovde recovereads.com

@JoelLewin