Ja, turista, u kofi šopu u Amsterdamu

Sedeo sam za stolom na apsolventskoj večeri dok me je Džek Denijels koji sam ranije prošvercovao fino vozio. Na plesnom podijumu se generacija veselila zbog činjenice da Ceca još uvek spava u nečijoj majici, a meni se tuđa cigareta nekako našla u ustima. Rešio sam da ponovo sebi dokažem kolika kretenčina mogu da budem, pa sam povukao dim.

Doduše, samo u mojoj glavi je to ličilo na povlačenje dima iz cigarete, svima ostalima je izgledalo kao pokušaj lovokradica da usmrte jazavca dimnom bombom. Oči su mi zasuzile i imao sam osećaj da će mi pluća eksplodirati. Ponovio sam tu radnju još nekoliko puta u toku večeri, ali je rezultat uvek bio isti. Kasnije sam sebi obećao da je to bio prvi i poslednji put u životu da sam uvukao dim u sebe i družio se sa Džekom.

Logično je da nisam bio u pravu. Par meseci kasnije našao sam se u Amsterdamu, apgrejdovanoj verziji Venecije sa samo malo boljom razonodom, tako barem kažu. U udobnim patikama, šuškavcem i torbicom za pare koja se vezuje oko struka, imao sam sve karakteristike jednog turiste, pa sam odlučio da u Amsterdamu radim upravo ono što svi turisti rade – da se slikam kod onih I-AM-STERDAM slova. Okej, i da pušim travu legalno.

Ranije nisam pušio marihuanu. Nemam apsolutno ništa protiv duvanja. Smatram da bi, ako već legalno možeš na trafici da nabaviš pelinkovac i nakon ispijanja kosiš starce na pešačkom i tučeš članove porodice, trebalo da možeš i bez ustezanja da ispušiš jedan džoint sa ekipom i blentaviš u plafon. Bio sam hiljadu puta u situaciji kada sam mogao da palim, ali opet nisam to radio. Možda iz straha da bi, kada bih samo uzeo džoint u ruke, svi prisutni u sobi izvadili značke, a ja svoje tridesete dočekao u niškom KP domu mažući dupe Pavlovićevom masti koju mi je majka prošvercovala u pogači. Ali, sada sam bio u Amsterdamu i padala je kiša, a red za Van Gogov muzej je bio predugačak.

Prvo je trebalo da izaberem odgovarajući kofi šop. Fora je što je u većini tih kofi šopova bila neka poznata ličnost. Zapravo, po čitavom Amsterdamu postoji milijardu lokacija koje su posetile poznate ličnosti. Palančinkarnica u kojoj su doručkovali Bisti Bojsi, most sa koga je Džoni Roten povraćao kada je bio tinejdžer, čak i kafić u kome je Bred Pit sedeo kada su mu advokati javili da je Dženifer Eniston podnela zahtev za razvod. Tako da sam počeo da čitam opise kofi šopova na nekom od top 15 sajtova. Jedan je bio omiljen među Amerikancima, drugi je bio tourist-friendly, neki naredni je posetio Snup Dog, a u jednom je bio Galeb. Na kraju sam se odlučio za onaj koji je posećivala ekipa Ocean's 12 tokom snimanja. Šta znam, među njima je Džordž Kluni, on je glumio Betmena, a to je najviše što čovek može da bude kul za života.

Iskusniji ljudi su mi preporučili da pre duvanja obavezno nešto gricnem, pa sam na putu ka kofi šopu pojeo palačinke sa cimetom i jabukom, sâm dizajnirao sladoled, zatim svratio do italijanskog restorana na čorbu od paradajza i picu, a za svaki slučaj sam u ranac spakovao i dva Snikersa. Čisto da se nađu kao conversation starter.

Kada sam prošao pored trideset kanala i još toliko istih ulica, konačno sam našao izabrani kofi šop. Pogledao sam na znake zalepljene na ulazna vrata. Duvanje je dozvoljeno, ali je zabranjeno pušiti cigarete i nositi kačket. Ovo je fenomenalno, pomislio sam. Ne zbog cigareta, već zbog kačketa. Čudi me kako ta zabrana nije već na globalnom nivou. Već spolja sam osetio prepoznatljiv miris, ali kada sam ušao unutra, shvatio sam da sam ušao u džinovski džoint i da sam se pretvorio u gromuljicu gandže koja će se uskoro zapaliti.

Nikada nisam video ovoliki broj ljudi da duva. Zapravo jesam, ali tada su svi delili jedan, maksimum dva džointa, a sada je otprilike na tri čoveka išao jedan džoint. Prošao sam pored šanka na kom se toči piće i nastavio do jednog manjeg gde je simpatičan Karibljanin prodavao razne vrste ove interesantne biljčice. Dok sam čekao red, video sam da prodaju travu različitog porekla, jačine i sa još nekim parametrima koje nisam razumeo.

Kada me je prodavac pitao šta mi treba, rekao sam mu da nemam blagu predstavu šta treba da radim i da mi da nešto najslabije. Po mogućstvu privezak kao dokaz da sam bio ovde. Nasmejao se i rekao da ima pravu stvar za mene. Pitao me je da li želim već gotov džoint ili da sam motam. Uspeo bih ja sam da smotam džoint, samo bi mi trebalo nekih 45 minuta i na kraju bi ispao veličine nokta, tako da sam ipak izabrao već gotov. Rekao mi je da ne preterujem, da povučem dva puta, a onda iskuliram deset minuta da vidim kako me radi. Obećao sam mu da ću se pridržavati njegovih instrukcija i krenuo do slobodnog barskog stola.

Prvo sam samo sedeo nekoliko minuta, gledao u plastičnu epruvetu u kojoj se nalazio džoint i ispijao koka-kolu koju sam pokupio usput. Oko mene su sedeli najobičniji ljudi (što lokalci, što turisti), a atmosfera je bila kao u i svakom kafiću, samo što su umesto cigareta ljudi pušili travu. Već sam popio skoro pola flašice koka-kole i okuražio se da zapalim džoint, a onda sam shvatio da nemam upaljač, pa sam ustao da i to dokupim.

Sa kompletnom aparaturom u rukama, započeo sam proces "uživanja". Pri prvom uvlačenju sam bio koncentrisan kao da treba da presečem žice na bombi koja preti da raznese urgentni centar koji se nalazi između obdaništa i doma za nezbrinutu decu. Uvukao sam dim, zadržao dah, a potom sam složio lice kao statista za neki film o Aušvicu. Kao da mi se hiljadu otrovnih strelica istovremeno zabilo u pluća. Izbacio sam dim iz sebe, prošetao pogledom po lokalu za slučaj da me neko čudno gleda, sačekao par sekundi, a onda ponovio proces. Opet isto, ali makar sam pregrmeo ta dva uvlačenja i radovao se desetominutnoj pauzi.

Sedeo sam i posmatrao ljude oko sebe. Ništa se značajno nije promenilo. Grupica Španaca je uzela "novu turu", šankerice su se smejale glupim forama dvojice nemačkih blizanaca, ali pažnju su mi privukle dve Italijanke, rekao bih četrdesetih godina. Nemam ništa protif milf koncepta, ali seksualne fantazije nisu bile razlog mog interesovanja za ove žene. Zapravo, jedna od njih se rastavljala sa dušom za šankom, dok je druga pantomimom tražila pomoć. Nije mi bilo jasno od čega je moglo da joj bude toliko loše, ali povraćajući je uspela da napuni ceo lavor. Šta si radila, ženo? Je l' si sažvakala nekoliko sirovih džointa sa sve epruvetom?

Iznenadio sam se kako su se radnici odnosili prema njoj. Oni su je čuvali kao malo dete koje se prejelo torte sa kancerogenim fondanom. Čak je i onaj Karibljanin sa sporednog šanka ostavio mušterije i prišao da pomogne. Davali su joj vodu, đus i lagano je umivali. Kakva briga o mušterijama, pomislio sam. U Srbiji kada povraćaš u lokalu, izbace te napolje, a umesto hladnih obloga dovedu klerofašiste da ubiju boga u tebi.

_________________________________________________________________

Pogledajte VICE film "Kralj kanabisa"

_________________________________________________________________

Deset minuta je prošlo, a ja još uvek nisam osetio nikakvu promenu osim slabog bola u plućima i grlu. Možda je to posledica toga što ne umem pravilno da povučem dim. Džoint se ugasio, pa sam morao da ga ponovo upalim. Opet isti ritual – povuci, zadrži, pokušaj da ne paničiš, izbaci. I tako dva puta. Sada sam se zakašljao i oči su mi zasuzile. Dve iskusne konzumentkinje su me pogledale poluzabrinuto, a ja sam im odgovorio da je sve okej. Ovaj lokal je trenutno imao više briga jer je Italijanka od malopre ležala na podu.

Njena prijateljica se uspaničila i pokušavala da razume šta joj drugi pričaju, a pričali su joj da je to sve okej i da su već imali takve slučajeve. Na kraju je ustao neki Italijan i objasnio joj da je njegova žena prošla kroz to isto i da će sve biti okej, samo treba da popije malo vode i izađe na vazduh. Nakon što je par minuta dremala na podu kofi šopa, smogla je snage da ustane i uskoro su bile napolju. Šta je nakon toga bilo, nemam predstavu, samo se nadam da nije završila u nekom od kanala.

Ja sam nakon trećeg uvlačenja počeo da osećam blagu opuštenost, ali nisam bio siguran da li je to trava zaista delovala na mene ili me je moj mozak ubeđivao da sam malo haj i da je vreme da idem odavde. Grlo me je ubijalo i odeća mi je smrdela. Sačekao sam još deset minuta, povukao još par dimova i kada sam pogledao na sat, video sam da je već prošlo sat i po vremena od kako sam ovde. Rešio sam da ugasim džoint, spakujem ga u epruvetu i ponesem sa sobom. Po holandskom zakonu smeš da imaš pet grama tog sranja kod sebe, pa sam mislio da ga dovršim kasnije u sobi.

Dok sam čekao tramvaj, unapred sam spremio novac za kartu. Već sam dva dana bio u Amsterdamu, pa sam zapamtio cene i uvek sam imao tačnu sumu. Kada sam ušao unutra, zatražio sam od kondukterke kartu u jednom pravcu i dao joj novac. Ona mi je vratila kusur, zbog čega sam je zbunjeno pogledao. Zatim je ona mene pogledala onako kako bi ljudi pogledali vukodlaka. Pitala me je da li znam gde treba da idem, na šta sam ja, čak malo uvređeno, odgovorio da znam. Oteturao sam se do sedišta, ne zbog overdoza, već zato što su vozači tramvaja jedini luđi od biciklista u Amsterdamu i klackao se do moje stanice.

Sutradan sam izašao iz stana tek u pet popodne. Nije to bilo zbog nekakvog hengovera, nego je kiša nenormalno padala i mrzelo me je da izađem napolje. Ležao sam u krevetu, gledao Vajn kompilacije i sisao Strepsils jer me je grlo bolelo kao da sam sinoć vežbao gutanje mačeva uz pomoć Jutjub tutorijala.

Uhvatio sam tramvaj i gledao da izađem na stanici što bliže restoranu u koji sam se uputio. Nije bilo šetnje po onoj kiši. Ušao sam u restoran i čekao da kuhinja počne sa radom. U međuvremenu sam poručio krokete sa sirom koje su imali gotove i Džek Denijels, kad već na ovom putu kršim sva moguća obećanja. Još uvek sam kašljao kao da sam jeo ugljenisane vrapce i odlazio u klonju da pljujem šlajm veličine puža golaća. Nazdravio sam samom sebi, kretenu koji je odlučio da se igra turiste. Zaslužujem da me tuku selfi stikom, pomislio sam.

Nakon večere kiša je još uvek padala, pa sam odlučio da odem u bioskop, da makar malo živnem na ovom odmoru. Na putu do tamo, razmišljao sam šta da radim sa ostatkom džointa koji je još uvek stajao u mom rancu. Na kraju sam otišao do kante i lagano ga spustio unutra. Ja sam verovatno jedini čovek na planeti koji je svesno bacio džoint, a kome pritom nije pretilo hapšenje.

Požurio sam do bioskopa, kupio kartu za drugi deo Teda i prosušio kosu u toaletu na aparatu za sušenje ruku. Stao sam da kupim neke grickalice za film. Ispred mene se nalazio ogroman aparat za M&M bombone odvojen po bojama. I mislim da je to hajlajt ovog putovanja.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu