Da li si skroz sjeban ako ti roditelji nisu venčani?

Zaista je lako za sve okriviti roditelje. Za zaliske, sklonost ka pasivno-agresivnom ponašanju, spojene obrve — sve što ste verovatno nasledili od mame i tate. (Matorci, e pa baš vam hvala!) Lako ih je okriviti i za psihološke probleme, naročito ako vaši roditelji više nisu zajedno. Ove godine objavljena je hrpa istraživanja o tome kako nevenčani roditelji sjebavaju svoju decu: ustanovljeno je da deca koju podižu nevenčani roditelji kad odrastu zarađuju manje novca, imaju dvaput više emotivnih i problema u ponašanju, a čak je navodno verovatnije da će biti debela.

U studiji o tome šta se dešava deci samohranih majki objavljenoj u decembru na Harvardu i Prinstonu, tvrdi se da će u jednom trenutku više od polovine sve dece živeti sa samohranom majkom. "Odsustvo biološkog oca povećava verovatnoću da će dete iskazati anti-društveno ponašanja poput agresije, kršenja pravila i delikvencije", navedeno je u saopštenju o istraživanjima. "Ovi rezultati – koji važe za sve, nezavisno od rase deteta – posebno su naglašeni među dečacima. Ova deca imaju 40 odsto manje šanse da završe srednju školu ili pođu na fakultet." E, pa to baš nije dobro! Zar ne bi trebalo pod hitno da poudajemo sve te žene?

Doktorka Paula Fombi, koja proučava porodičnu nestabilnost u Centru za istraživanje stanovništva Univerziteta u Mičigenu, potvrđuje da su deca čiji su biološki roditelji u braku zaista boljeg zdravlja, imaju više uspeha u školi, lakše se uklope u društvo i čak stiču više bogatstva. "Ali ako to malo pobliže da analizirate", dodaje Fombi, "otkrićete da postoje neka prilično sistematska objašnjenja za te obrasce."

A evo kako to funkcioniše: deca bolje prolaze u domaćinstvima u kojima su roditelji dobrostojeći i pokazuju više ljubavi, a ta domaćinstva, sasvim slučajno, čine venčani parovi. Brak je danas institucija za koju se odlučuju određeni tipovi, objasnila je Fombi – ljudi koji se venčavaju obično su stariji, bolje obrazovani i imaju veće prihode od onih koji ne odaberu da stanu na ludi kamen. Dakle, ako su vam roditelji u braku, veća je verovatnoća da ćete biti u porodičnoj jedinici koja ima više resursa, što očigledno pomaže vašoj mentalnoj stabilnosti kao detetu. Sama porodična struktura zapravo nema nikakve veze s tim.

U redu, bračni status zapravo nije važan. Ali zapitala sam se ima li istine u tome da samohrani roditelj konkretno uništava život svog deteta. Fombi je objasnila da je u domaćinstvu sa dva izvora prihoda lakše obezbediti ono što dovodi do uspeha u detinjstvu (poput obrazovanja, na primer), a i drugih elemenata — vreme, roditeljska briga, ljubav — ima više kada dete odgaja dvoje ljudi. Ali ne morate da budete venčani, čak ni da budete u ljubavnoj vezi, da biste iskoristili prednost dve osobe; imati dedu i baku, ujake i tetke, ili čak stariju braću i sestre, takođe pomaže. (I ne treba vam profesor da vam to kaže.)

Ono što pozitivno utiče na detinjstvo jeste i porodična stabilnost — u suštini, da li se struktura vaše porodice menja i koliko puta. Ako se vaši roditelji razvedu, pa se ponovo venčaju, pa ponovo razvedu, to vam je mnogo nestabilnosti, što svakako doprinosi pojavama kao što su zaostalost u razvoju. Ali ako vaši roditelji nisu bili venčani i ostanu samohrani tokom čitavog vašeg detinjstva, to se smatra izuzetno stabilnim.

Ono što je zanimljivo u vezi s ovim podatkom je da ruši teoriju o tome kako je samohrano roditeljstvo po pravilu lošije. "Ne kažem da nema efekta ako živite sa samo jednim roditeljem", upozorava Fombi, "ali moramo da preispitamo pretpostavku da je, ako živite sa samohranim roditeljem, najbolje izaći iz tog stanja i ući u neku vezu, budući da bi dete lako moglo da plati cenu te promene."

Zašto se onda novinski naslovi — i studije na osnovu kojih nastaju — ne usredsređuju na stabilnost umesto na tako banalnu stvar kao što je bračni status? Fombi kaže da je to zbog vrste podataka koji su na raspolaganju. Analiza većine tih studija zasniva se na masovnim, nacionalnim istraživanjima, poput popisa stanovništva. Problem je što su ti podaci prilično pojednostavljeni. Zavod za statistiku pita ljude da li su "venčani", "razvedeni" ili "samostalni, nisu još stupili u brak", što ne ostavlja mnogo prostora za objašnjenje pojava kao što su "nevenčani, ali žive zajedno", ili "venčani, ali u slobodnom braku", ili "samohrani, ali sa čitavom armijom rodbine koja pomaže u podizanju dece".

Pitanje bračnog statusa pruža prilično ograničenu sliku o tome na šta liče veze i porodice. A nismo čak ni sigurni da li su sve te kategorije istinski bitne — u ovom trenutku, u Zavodu za statistiku ozbiljno razmišljaju da potpuno izbace pitanje o bračnom statusu ili razvodu [], budući da nisu sigurni da je to pitanje uopšte "relevantno".

Možda ima nečeg u tome. Moderna američka porodica je, ako ništa drugo, komplikovana: preko 40 odsto dece danas odrasta sa polubratom ili polusestrom, istopolno roditeljstvo je u porastu, a postoji milion načina da imate dete bez ikakvog partnera. (Uskoro ćete možda moći da imate dete sa samim sobom.) Lepo je znati da sva ta deca neće postati falične osobe samo zato što zvanično nemaju majku ili oca.