Kako izgleda život lekara na terenu u zabitim selima Šumadije

Kad gradski lekar hitne pomoći pođe na teren mora da ponese torbu sa instrumentima i opremom, seoski pakuje i gumene čizme. Od gradskog lekara očekuje se medicinsko znanje, od seoskog i poznavanje 30-ak sela, mora da zna gde u оdređenom zaseoku živi recimo Milovan šofer. Jer- adresa na koju brzo treba stići je „iznad voćnjaka Milovana šofera“. U brdskim selima nema ulica. Gradski lekar na intervencije stiže sanitetom, seoski često preseda, u traktor ili prikolicu, ako ima sreće. Ako nema, mora pešice preko potoka i šuma do pacijenta.

A ako je taj seoski lekar „možda malo više angažovan nego što treba“, kako ovaj reče, onda će pacijentu izvaditi zub u kući, izlečiti mu ovcu i ako nema drugog rešenja- i doterati hleb u selo umesto lokalnog pekara.

ZNAM SVAKI ZASEOK

- Kada se tako nabroji deluje čudno, ali nije ako možeš da shvatiš da se radom na terenu zbližiš s ljudima, posebno ako voliš selo, seljaka. Ja sam za to imao 15 godina staža. Ne bih sada mogao da zamislim sebe kao izabranog lekara, puno radno vreme u ordinaciji. Draže mi je da idem na terene u šume, da stižem do pacijenata traktorom - kaže dr Ivan Anđelić, lekar opšte prakse Doma zdravlja Rekovac, varošice između Kragujevca i Jagodine.

Rekovac i okolna sela poznati su po vinima, narodnom graditeljstvu i po najnižem prirodnom priraštaju u Srbiji. Pacijenti dr Anđelića su mahom starci iz sela što nestaju i neoprezne drvoseče koje stradaju spremajući drva za prodaju. Rekovački dom zdravlja „pokriva“ 32 sela.

Dr Anđelić poznat je kao lekar koji u tim selima čini više od onoga što mu je posao, ali i po fotkama seoskog života na svom Fejsbuk profilu. Nije doktor talenat za fotografisanje i telefon mu je loš, ali ono što uslika otkriva neuobičajenu bliskost lekara sa pacijentom seljakom. Doktorove slike za temu imaju- vidi što je lep kredenac, stari šporet, štala, šumadijska kuća. Otkrivaju i selo i njega.

- Znam svaki zaseok, svaku kuću, svakog čoveka, ko je s kim rođak, s kim se druži, znam istorije bolesti čitavih familija. Kad prvi put stignem kod nekog pacijenta, najpre razgledam dvorište, domaćinstvo, to je neka prva anamneza. Pregled je sledeća stavka. Drugačije je lečiti na selu- pokušava da objasni dr Ivan Anđelić.

IZ SANITETA NA TRAKTOR

Hitna intervencija na selu počinje pozivom, sledi objašnjavanje gde u selu živi pacijent, da li je orjentir Milovan šofer ili zatvoreni dom kulture. Sledi pitanje dokle se može kombijem doma zdravlja. Na teren kreću vozač, doktor i tehničar.

- Odavno sam kupio i stavio u auto par gumenih čizama. Dešava se da, zbog snega ili lošeg puta, moramo sanitet da ostavimo negde usput. Tu nas, u srećnijim okolnostima, sačeka neko sa traktorom, pa njime idemo dalje. Ako se ne može ni tako, mora se pešice. To nije ništa čudno, mnogo intervencija imamo po šumama, u sezoni seče i pripreme drva za prodaju. Takođe i na njivama, u sezoni radova. Recimo, berač kukuriza zna da bude opasna mašina, ljudi izgube prste, šaku- kaže dr Anđelić i podvlači da se nikada nije desilo da ekipa ne uspe da stigne do nekog zaseoka, njive ili šume, u bilo kakvim vremenskim prilikama.

Šuma je možda najopasnija i doktor na svom Fejsbuk profilu konstantno fotografijama nesreća opominje drvoseče. Zna koliko je ovo rizičan posao, na kome se i glava gubi. Zna jer je i sam bio drvoseča.

DRVOSEČA, VETERINAR I DOKTOR

- Tako sam plaćao školovanje i stan u Kragujevcu. Sa ocem sam radio svaki dan u šumi, i leti i zimi- kaže lekar koji je karijeru drvoseče okončao dobivši stalni posao u Domu zdravlja Rekovac.

Ali, još neko vreme ostao je veterinar, lečio stoku, štrojio prasiće. Zapravo, Anđelić je završio srednju veterinarsku školu, pa upisao medicinu. I danas bi mogao da leči stoku, ali kaže da bi to možda zbunilo njegove „ljudske“ pacijente i neke navelo da se zapitaju da li ih leči veterinar.

- A ipak, nekad ne možeš da odbiješ. Na jednom terenu čovek počne da mi se jada da mu je bolesna ovca, da će lečenje da ga košta kao pola životinje. Znam koliko je na selu teško zaraditi dinar. Pregledam ovcu, dam injekciju, naučim seljaka šta dalje- kaže Anđelić sležući ramenima.

Od kada je prestao da se bavi poslovima drvoseče i veterinara leči samo ljude. U pitanju su mahom stari, hronični bolesnici. Treba im zbrinuti povredu na terenu, zameniti kateter, previti ranu. Nekada mora i da je ušije, mada nije hirurg i to mu nije posao. Razlog- pacijent često odbija da ga prevezu u nadležnu, jagodinsku bolnicu, zbog par šavova. Pitanje je hoće li imati istog dana autobus da se vrati u selo, pa onda još i pešači do kuće.

U SELU MORA LAGANO

- Na jednom terenu uradim šta je trebalo, sednem da objasnim pacijentu šta dalje, a baka iz te kuće mi pokazuje dva zuba koji joj se klate. Niti može da jede, niti zubi hoće da ispadnu. Odbija da ode kod zubara u Rekovac. Nije nju strah, ali starici je previše komplikovano i da telefonom zakaže termin, pa ga recimo dobije poslepodne, u vreme kada nema autobus do Rekovca, još manje onaj za povratak u selo. Ljudi iz grada ne razmišljaju o tome, ali mnogi seljaci, posebno stari, u varoš „silaze“ samo kada neko iz kraja može da ih poveze. Ako idu autobusom potreban je čitav dan, za stare je to zamorno. Dakle, obećam starici da ću doći kod nje za dva dana da rešimo problem. Uzmem klešta od zubara, zapakujem ih u kasetu, pa kod bake. Zubi joj već bili rasklaćeni, malo je trebalo povući. Ja to ne bi trebalo da radim, ali ne možeš da je ostaviš kad znaš da si za nju jedino rešenje problema- objašnjava Anđelić.

Kaže da je za lekara olakšavajuća, ili možda otežavajuća okolnost u radu na selu, to što je sve mnogo sporije nego u gradu. I život i intervencije. Seoski lekar ne može da uđe u kuću bolesnika, završi posao i izađe. To za seljaka znači- pobegao doktor, baš ga briga. Anđelić kaže da nakon svake intervencije obavezno sedne, bar na 15 minuta, da bi pacijent video da mu je stalo. To obolelom i porodici daje sigurnost i vreme da pitaju šta ne znaju i prevaziđu stid što ne znaju.

- Mi koji lečimo po selima, posebno stare i neobrazovane, moramo tako da bi malo nadoknadili to što više nema seoskih ambulanti koje su nekad radile jednom nedeljno. Poslednja u ovom kraju zatvorena je prošle godine. Sada postoji samo dom zdravlja u Rekovcu- razjašnjava seoski lekar.

Vreme intervencije nekada je još duže jer lekar mora i da založi vatru pacijentu. Kad nema ko drugi. Mnogo starih u selima žive sami. Deca su im ili u inostranstvu ili u većim gradovima, predaleko. Neki nemaju nikoga, neki su sirotinja.

LOŽI ŠPORET, RAZVOZI HLEB

- Nemojte me sada predstavljati kao nekog spasioca, ne znam ko ne bi založio tu vatru. Stigli smo na poziv komšija iz sela. Čovek koji živi sam se šlogirao tri dana ranije i leži u sobi skoro nepomičan. U kući ledeno. Šta ću, najpre založim vatru, pa krenem da radim svoj posao. Lekari na selu često moraju da alarmiraju komšije, mesne zajednice, socijalne službe. Svi to radimo- kaže Anđelić.

Zbog ovakvih stvari seoski lekar ima i više društvenih „obaveza“ nego gradski. Češće je pozvan na punoletstva, svadbe, proslave prvog asfalta, seoske slave. A tada sedi u čelo stola, sa popom. Na selu nisu glavne lokalne ćate nego doktor kome nije ispod časti ni da im razveze hleb umesto pekara.

- Deluje neobično, ali ponavljam- zbližiš se sa ljudima jer je sredina mala, a ti lekar, sve ih znaš. A znaš i sva sela. Rekovački pekar se našao u problemu, nije imao ko da mu razveze hleb. Pita mene, ja se, iskreno, oduševim. Kad sam na zakazanim mestima u selima počeo da iznosim gajbe s hlebom ljudi nisu mogli da veruju- smeje se Anđelić.

FALE POROĐAJI

Za 15 godina staža stigao je i da bude mrtvozornik. Ni tada nije uspeo da se drži svog posla, opet zbog bliskosti, „na selu je drugačije“. Neke preminule je obrijao, neke porodice učio običajima, druge šta dalje papirološki. Bio je i direktor Doma zdravlja Rekovac i shvatio da mu je ipak draži teren. Jedino zbog čega danas ovaj seoski lekar žali jeste što nije nekoj ženi pomogao da donese bebu na svet.

- U našem kraju godišnje se rodi oko 30 dece, a umre 250 starih. Pre pet dana mi je za pola sata izmakao porođaj na terenu, taman sam završio smenu. Baš mi je bilo krivo- kaže Anđelić.

Na pitanje da li ponekad želi da posle radnog vremena bude samo običan čovek, da ga na putu do kuće ne sreću seljani u povratku s pijace s pitanjima o dijagnozama, da ga ne zovu na mobilni u pola noći zbog katetera, Anđelić se smeška. Kaže da zaista nekada stigne kući „samleven“, ali da „to malo mog dodatnog angažovanja“ donosi neverovatne uspehe.

- Nisu to medicinski podvizi, u pitanju je tek olakšanje na licima ljudi kad vide da će se neko zaputiti u njihov zaseok i usred noći da bi im promenio kateter ili previo noge u ranama. Taj izraz olakšanja mi uvek iznova vraća elan za rad. I onda posle neprospavane noći, u cik zore popijem kafu kod domaćina, a ne odbijam ni pravi seoski doručak. Na selu je drugačije- kaže dr Ivan Anđelić.

U nastavku pogledajte još fotografija iz galerije dr Ivana Anđelića: