Psihologija

U slavu ogovaranja i neobaveznog ćaskanja

Ogovaranje i ćaskanje se smatraju nižim oblicima razgovora u odnosu su ozbiljan dijalog, diskusiju i diskurs. Ali bez njih nam nema života, a ni ljudskog društva kakvo poznajemo.
30 Jul 2020, 2:07pm
3949508569_94c141d3c1_k

Mrzim ćaskanje. Hoću da razgovaramo o atomima, smrti, vanzemaljcima, seksu, magiji, intelektu, značenju života, dalekim galaksijama, muzici koja izaziva emocije, tvojim manama, tvojim omiljenim mirisima, tvojim nesigurnostima, volim ljude koji imaju dubinu i govore emotivno. Ne želim da znam „šta ima“.

Takođe, nemam prijatelje i ljudi me blokiraju na društvenim mrežama.

Možda ti je prvi pasus poznat, jer može se susresti na brojnim fejzbuk kaverima ili “vizuelnim” postova osoba koje rade at sam svoj gazda ili se javno hvale članstvom u MENSI, što je verovatno jedino mesto gde se te dve grupe preklapaju. Nekada sam i ja mislio da me to opisuje - kada sam imao fazon 16 do 19 godina. I kada nisam još uvek tačno znao šta znači razgovarati s ljudima.

Čarls Šulc, tvorac Snupija i Čarlija Brauna, imao je svojevremeno divna „jubilarna“ izdanja svojih stripova, povodom raznih godišnjica, a bilo ih je. Njegov strip sam voleo još od kada mi je starija sestra ostavila kolekciju koju je godinama sakupljala, pre ne go što se odselila u Kanadu, na vreme tamo početkom devedesetih. Možda njabolje kod Peanutsa - kako se zvanično zove strip sa Čarli Braunom i Snupijem, naziv koji ni Šulc nije voleo jer ga je dobio od izdavačke kuće, ali koji se primio – jeste to što je humor u stripu zasnovan gotovo isključivo na karakterima i njihovim dijalozima.

Šulc je mnogo voleo da crta decu kako razgovaraju, jer kroz razgovor dolaze do zabavnih zaključaka, opservacija i ideja, pa tako i do šale, da ne kažemo pančlajna. A kako drugačije.

U jednom komentaru na svoj strip, Šulc je zapisao stvar koju pamtim i dan danas: Deca ne razgovaraju. Deca govore stvari jedna drugima, daju izjave koje mogu da budu vezane za ono što je drugo dete reklo pre toga, ali i ne moraju. Ali to nije razgovor. Onda, u tom nebuloznom periodu kada nisi možda više dete ali definitivno nisi odrastao, mlada osoba počne da malo više sluša sagovornika. I što je najvažnije, počinje da postavlja pitanja.

Pitanja i slušanje bez razmišljanja o tome šta ćeš ti sledeće reći su dva osnovna postulata koja čine da formiranje i izbacivanje reči iz usta bude pravi razgovor. A to zahteva da ti je stalo do onoga o čemu se priča.

Neki ljudi nikada ne nauče da razgovaraju. Sigurno znaš nekog takvog, čiji je doprinos konverzaciji uglavnom to što uvek ume da se nadoveže sa „e a što se meni desilo“ ili nekom varijacijom na tu temu. Siguran sam da dobro poznaješ nekog takvog, jer svi to radimo.

U prirodi nam je da se sve na svetu tiče nas i vrti oko nas, tako nam je mozak nabaždaren jer to je prosto važno za opstanak, da prvo misliš na sebe. I normalno da se to manifestuje u našim razgovorima.

Zato je određena doza „ja pa ja“ u razgovoru sasvim prirodna. Istraživanja pokazuju da nam se sva čula načulje kada neko pomene naše ime čak i u prepunom fud kortu lokalnog tržnog centra. Ako želiš da sagovornik bude angažovan i fokusiran u razgovoru, postaraj se da razgovor bude o njemu.

Ali, ne može svaki razgovor biti o sagovorniku. Mislim, gde sam tu ja, kada će malo priče o meni? Pa, možeš biti siguran ili sigurna da se negde priča o tebi. Samo verovatno bez tvog prisustva.

Jedina stvar koja ima sličnu moć da ljudima održi pažnju u razgovoru kao priča o njima samima jeste priča o nekome koga poznaju. Narodski rečeno, ogovaranje.

Naravno, ogovaranje je snažna društvena sila koja pre svega ima korektivnu funkciju, da upozori članove grupe na one koji “štrče”. Ali, ogovaranje ima i pozitivnih strana.

Razgovori o o umetnosti, o politici, o naučnim i društvenim fenomenima, sve je to super, ali to je samo za probrane. I kada kažem „probrane“, mislim to bez ikakvih vrednosnih projekcija, nego prosto na ljude koji se lože na to o čemu se priča. Ako ne znam mnogo o vrstama zvezda u kosmosu i ne zanima me trenutno da saznam, možeš da budeš zabavan kao Dr Protić, pametan kao Bil Gejc i da izgledaš kao Dua, ma šta Dua, kao Trileće Lipa, pogled će mi se dok pričaš zastakliti brže nego komšijina terasa kada se useli u gajbu. I onda ću reći: „E i ja sam jednom video Zvezdu, bilo je to 1991. u Bariju… itd.“

Ono što najlakše i najširem sloju ljudi potera pljuvačne sokove i pokrene vijuge jesu razgovori o nečemu što nam je blisko. A pošto drugi ipak retko imaju želju da pričaju o tebi, osim ako nisu zaljubljeni u tebe ili im duguješ pare (što je često ista stvar), onda moramo svi da budemo zadovoljni drugom najboljom stvari: pričom o nekome ko nam je blizak.

Budući da smo nastali od majmuna, pa nam je samim tim kolektivno i plemensko neodvojivi deo genetskog koda, ona nam je najčešća bliska stvar – neko koga poznajemo. Ne mora čak ni da nam bude mnogo stalo do tog nekog, bitno je da ima neka pikanterija ili da mu se prosto dogodilo nešto što nama nije.

Stojim dobar da više od polovine ljudskih razgovora otpada na ogovaranje. Ili bar onih dobrih, zanimljivih razgovora. Zato je toliko popularno tabloidno novinarstvo, jer tu je sva „priča“ u suštini svedena na ogovaranje. Zato postoji koncept „poznatih“, jer to su ljudi koji nam kroz ekran ulaze na gajbu, pa ih naš reptilski mozak nekako kapira kao bliske i onda želi da zna šta se događa s njima. Da bi usta posle mogla o tome da pričaju. Zato babe gledaju kroz prozor, zato komšinice piju kafu, zato nam je tako nam kako je.

Zato su postojano najčitanije vesti crna hronika – jer hoćemo da vidimo šta se to loše nekom dogodilo što je lako moglo da se dogodi nama. I da se naslađujemo što se nije dogodilo nama. Kada se Kobi Brajant sruši helikopterom, to je strašno jer je to Kobi i izgubili smo velikog igrača i silovatelja. Kada se neko zakuca kolima u čoveka na ulici u Beogradu mostu i ubije ga, to je strašno jer je moglo da se dogodi nama. U oba slučaja kliknemo na vest zato što mislimo da znamo tu osobu: Kobija jer je poznat, poginulog nesretnika jer se u njega projektujemo.

Ogovaranje je pozitivno zato što nas angažuje, zato što u razgovoru o nekom trećem imamo želju da saznamo šta i kako, pa postavljamo pitanja i pažljivo slušamo. Učimo se pravom razgovoru.

Jeste, lepše je kada pričamo nešto pozitivno ili neutralno o nekome, ali to je dosta ređe. Kao što mozak više pažnje pridaje negativnim stvarima i potencijalnim opasnostima, na čemu je zasnovano 90% reklamne nauke i medijskog sadržaja, tako radije pričamo o negativnom kod drugih. I uživamo u tome, naročito kada ima čime da se zalije, pa sad kafom ili rakijom, do ličnih je preferenci.

Volimo da ogovaramo jer to nas zbližava. Jer nas podseća da ima tu neko pleme okolo, neki ljudi koji nam se sviđaju ili ne sviđaju ali koji su isti kao mi.

Pričanje o drugima je katarzično i čini da se osećamo živima. Mogu da se kladim da su prvi pravi razgovori između Homo Erectusa, kada su se postavljala pitanja i pažljivo slušalo, bili o Homo Erectus Slavici koja uopšte ne pazi svoju decu i pušta ih da rade šta hoće, strašno draga moja, mrndž mrndž hrkljuš arlauk.

I to je skroz u redu. Slobodno nastavimo da ogovaramo, jer ako i to izbacimo sa repertoara zbog izolacije izazvane pandemijom, otuđenja života u kapitalizmu ili zavisnosti od digitalne tehnologije. izgubićemo važan deo što nas čini ljudima. I biće nam mnogo teže da ubedimo captche da nismo roboti.