Foto

Živećeš zauvek u našim srcima: fotografije sa groblja kućnih ljubimaca

Jedno od najstarijih groblja kućnih ljubimaca na Zapadnoj obali u Los Anđelesu puno je mrtvih ljubimaca starih skoro jedan vek.

pisao Megan Koester
05 Oktobar 2015, 8:35am

Ne znam da li svi psi idu u raj, ili samo neki od njih idu tamo, ako raj uopšte postoji. Znam. međutim, da kada završe svoj životni vek, ostaju njihovi leševi, preveliki da ih baciš u wc šolju kao zlatnu ribicu, i previše dragi da ih baciš kao đubre.

Šta onda neko uradi sa telom njihovog najbližeg, najvernijeg saputnika? Ako živite u Los Anđelesu, ne možete da ih zakopate u svom dvorištu - to je ilegalno. Možeš, međutim, da ga zakopaš među 40.000 drugih pasa, mačaka, hrčaka, konja, ptica, svinja, ovaca i samo Isus zna čega još ima u Memorijalnom parku i krematorijumu za kućne ljubimce u Los Anđelesu.

Groblje je osnovao selebriti veterinar 1928. godine i nekada je bilo poznato kao Groblje kućnih ljubimaca Los Anđelesa i tehnički ono nije u Los Anđelesu (već u Kalabasasu, tamo gde su Kardašijani), ali na njegovoj listi klijenata su: lav sa logoa MGM-a, pas Malog Raskala, konj Hopalong Kasidija, i voljena džukela Rudolfa Valentina - Kabar, ( koji normalno, kako se neki veruju, "luta" grobljem) svi trule unutar njegovih zidova.

Jedno od najstarijih zemljišta za sahranjivanje na Zapadnoj obali popunjeno je ljubimcima starim skoro jedan vek. Dok hodaš između grobova, zapanjiće te promene koje se javljaju između dekada, naročito kada je reč o imenima. Tokom 1920-tih, recimo, niko nije trepnuo zbog imena "Big Dick". Niti su 1930-ih marili što su imena pasa bila Spook, Nig, Tar Baby i - ne mogu da verujem da ovo kucam - Swastika.

Ljudi više ne daju ljubimcima imena sa rasističkim epitetima. I ako ih daju, onda ih ne sahranjuju u Kalabasasu. Danas ljudi daju psima imena kao što je Guči. Brendirana imena današnjice i rasističko nipodaštavanje tridesetih, svodi se na istu stvar, a to je da je ljudima sasvim normalno da dozivaju ta imena u javnosti.

Noviji grobovi su vrlo pažljivo održavani - vetrenjače i igračke za žvakanje, fotografije na spomenicima sa epitafima kao što su: "Moj najbolji prijatelj. Moje srce. Moja ljubav. Moj život. Moje sve" i "Da je ljubav mogla da te spasi, živeo bi zauvek."

"Razumeo si me bolje od bilo koga", piše na spomeniku psa koji je živeo samo sedam godina. Što se više udaljavamo od ljudi, postajemo bliži sa ljubimcima - možda ne znamo imena naših komšija, ali znamo da je Brownie Mama "mamina mala beba". Ovakva bliskost čini da se njihov gubitak mnogo teže podnosi, i objašnjava zašto su grobovi kućnih ljubimaca danas mnogo sentimentalniji od vintidž grobova. Imena ljubimaca nisu jedina koja prikazuju vremena koja se menjaju.

Niko ne stavlja cveće na nadgrobne spomenike pasa koji se zovu Sambo; njihovi vlasnici su svi mrtvi i sahranjeni takođe. Žena sa dugim crnim velom ne stavlja ruže natopljene suzama na grob psa Rudolfa Valentina jednom godišnje. Misliš da ćeš biti zaboravljen kada te više ne bude bilo? Kaži to maci Vilijema Šekspira, koja je umrla 1953. i realno poslednji put posećena 1954. Pas Guči, međutim, mrtav je pet godina. I dalje dobija slatkiše. To će se ipak završiti kada se okonča i život njegovog vlasnika. Pitam se da li će je neko žaliti.

Pratite Megan Koester na Twitter.