Uživajte u najvećoj arhivi skinhed groznice na svetu

Lako je shvatiti zašto je umetnik i kolekcionar Tobi Mot zanesen skinhed kulturom: proteže se dekadama unazad, prošla je kroz različite faze ponavljanja. Ako odete korak unazad i pogledate na pokret kao na celinu, susrećete se sa zbunjujućim kontradiktornostima.

Na primer, ako su rani skinhedi bili inspirisai jamajčanskim bezobraznim dečacima i rokstedi muzikom, kako su kasniji skinhedi postali definisani svojom rasističkom propagandm? I zašto, ako smo skindehe počeli da povezujemo sa desnicom, zašto je gej zajednica široko prihvatila njihov izgled? I najzad, ako su se skindhedi zalagali za autentičnost radne klase i muževnost, zašto je onda pokret pedantno vodio računa o modi i estetici?

Sva ova pitanja su postavljena u novoj knjizi Skinhed – Arhiva, kolekciji svega i svačega što je Tobi sakupljao godinama. Knjiga se fokusira na pankom inspirisano rivalstvo nastalo kasnih sedamdesetih i osamdesetih, ali i prati korene skinhed kulture sve do severne Engleske u šezdesetim. Od magazina, postera, fotografija i pamfleta, ovo je verovatno najsveobuhvatnija dostupna arhiva. Pitali smo Tobija kako je knjiga nastala.

VICE: Hej Tobi, možeš da nam kažeš odakle ti u skinhed kulturi?

Tobi Mot: Pa, bio sam propalica sedamdesetih, neka vrsta propalice umetnika iz srednje klase. Odlična stvar sa pankom u to vreme je bila ta što je zaista bio mesto na kome klase i rasa nisu bile važne, jer je većina dece koju je privlačio bila buntovna ili sa nekim problemima. Svi smo mi pronašli dom u panku. Ali, u kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim, pank se nekako podelio. Imali ste levičarski umetnički školski pank i skinhed kulturu. I jedna i druga zajednica su bile supkulture pod udarom Margaret Tačer, ali skinhedi su otišli malo previše desno, rekao bih.

Pank je bio raskalašan i kreativan, ali skinhedi su razvili mnogo rigidniji identitet. Po svoj prilici bio je inspirisan originalnim skindedima radne klase ranih šesdesetih, ali je postao mnogo fetišistički. Ako pogledate u knjigu videćete da su skinhedi kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih imali više prostora za interpretacije. Kada se ideologija ponovo vratila osamdesetih, sve je već bilo izdefinisano do najsitnijih detalja, poput toga koliko rupa možete imati na martinkama.

Šta te je zaintrigiralo u vezi sa ovim ljudima ako i sam nisi bio deo njih?

Da biste se identifikovali kao skinhed u Britaniji osadmesetih godina, trebalo je da bacite svu svoju garderobu i držite se vrlo suženog seta odeće. Da li ste bili levičari, desničari, gej ili šta god – istovetnost je bila vrlo rigidna demonstracija izabranog identiteta. Reč koja definiše sve njih je "autentičnost". Njihov zajednički cilj je bio da budu autentični skinhedi, a mene je inspirisala želja tih ljudi da to postanu.

S obzirom na to da su neki skinhedi bili prilično desno nastrojeni, a pankeri kao ti su se identifikovali kao levičari, da nije to stvaralo mali konflikt?

Da, pankeri su uvek živeli u strahu da će ih napasti sol dečaci, tedi dečaci i skinhedi – koji su bili najozloglašeniji zbog svoje agresivnosti i nasilja. Skinhedi osamdesetih su svoje korene imali u panku, i postojali su bendovi koji su prigrlili pank i skinhed kulturu – poput Sham 69 – ali na kraju, pa, postali smo neprjatelji.

Ako pročitate moj esej u knjizi, u njemu govorim o momentima u kojima sam bio žrtva nasilja skinheda. Ali jedina stvar koju bih sada rekao iz ove perspective je da, iako je bilo nasilno, ljudi nisu umirali. Bilo je mnogo bežanja kada sam imao šesnaest godina, bilo je mnogo skakanja sa autobusa u pokretu, sva ta deca koja su u čoporima trčala okolo. Bilo je čudno.

Dok si bežao od skinheda, gde si počeo da skupljaš sve ove stvari?

Kada sam bio tinejdžer otišao bih na svirku u, recimo, Hope and Anchor na Upper Steetu u Islintonu. Svirali su bendovi popur Ruts DC ili Adam and The Ants . U publici su bili samo klinci, od 15 ili 16 godina, i bilo je tih ljudi koji su delili neke letke. Mislim, to je papir koji sam ja skupljao, skupljao sam i ploče i neke druge stvari, ali generalno bilo je to o ljudima koji su generisali taj štampani materijal i delila ga. To je bila era pre interneta.

Kakve si stvari sve skupljao?

Skupljao sam političke materijale, levičarske i desničarske. Mi smo bili jako politizovana deca, iako smo imali jako surovu interpretaciju politike. Moja je bila levičarska, ali na nekim mestima na kojima sam blejao su delili letke Britanskog pokreta. Niko od nas nije imao pravo da glasa, tako da je sve to bilo presmešno, ali su skinhedi delili nešto što se zvalo Bulldog, što je bilo neka vrsta…pa, ne možete to nazvati magazinom, više publikacijom Nacionalnog Fronta namenjenu deci školskog uzrasta. U svakom slučaju, čuvao sam sve te stvrai jer su me interesovale. Ne ideje, nego sami objekti.

Pored politike, kako su se još razlikovale pankerska i skinhed groznica?

Bilo je mnogo manje skinhed stvari jer su vizuelno bile manje artikulisane. Stvari koje su oni kreirali bile su mnogo okrutnije jer nisu imali te umetničke pretenzije koje su pankeri imali. Pank je značio znanje, upućivao je na Dada ili kolaže Džona Hartfilda. Skinhedi to nisu imali jer su oni bili autentična grupa radničke glase i odbijali su takve stvari, ambiciju odlaska u umetničku školu.

Interesantno je da je skinhed kultura smatrana desničarskom, ali su je jako brzo prihvatili delovi gej zajednice. Zašto misliš da se to desilo?

To je nešto o čemu ljudi prave akademske teorije, ali pretpostavljam da, na neki način, ako pogledaš gej kulturu, gej muškarci su se identifikovali sa jakim, hiper muskularnim figurama. Sedamdesetih je postojao određeni tip gej muškaraca koji su se nazivali "Castro clone" i koje ste mogli da vidite širom sveta. To je bio lik sa brkovima i kožnom kapom, belom majicom i crnom kožnom jaknom, crnim kožnim pantalonama i čizmama. Ali, mislim da se mlađi gej muškarci u Britaniji nisu toliko indentifikovali sa njima, već su slušali neku svoju muziku poput Bronski Beata, a želeli su da se oblače kao skihedi, poput pevača Bronski Beata Džimija Somervila koji je isto bio gej.

Vrlo je čudno jer su ovi ljudi usvojili garderobu svog mučitelja i preuzeli je. U jednom momentu skinhedi su bili grupa koje su se gej muškarcin bojali, a dve godine kasnije ste u Londonu mogli da vidite hiljade gej skinheda.

Prilično pametno.

Da, bilo je pametno. A onda je najozloglašeniji skihed svih vremena, Niki Krejn, osuđivani kriminalac i vođa Britanskog pokreta izjavio da je gej. Tako da je postalo još bizarnije, jer su neki od gej skinheda ustvari bili takođe desno orijentisani.

Čak i skinhedi koji nisu javno bili gej… ako pogledate, ima nečeg veoma gej u tome. Nazivali su to kicošenjem srednje klase, jer, znate, većina kicoša je prilično uglađena i neki skinhedi su bili veoma precizni oko toga šta su nosili. U svim tim publikacijama koje su objavljivali bilo je rigidno definisano šta mogu da nose. Pre toga, muškarci jednostavno nisu bili zainteresovani toliko za odeću.

Kako je nastala tvoja knjiga nakon svog ovog vremena?

U principu skupio sam 3750 predmeta pank i skinhed groznice, najviše iz perioda od 1786. do 1980. Trebalo mi je oko osamnaest meseci da pregledam sav material i bilo je teško jer smo želeli da prikažemo sve strane fenomena. To uključuje najraniju formu inkarnacije svega ovoga, onda idu rivalstvo i devojke i internacionalni aspekti, pa anti-rasistički, rasistički aspekti cele priče. Želeli smo da prikažemo sve moguće aspekte.

Mislim da smo uspeli da napravimo nešto što priča priču na objektivan i neutralan način. Ima stvari u knjizi koje bi mogle da se opišu kao otrovne i to definitivno nisu moje ideje. Ne nastojimo da budemo uvredljivi niti bilo šta slično, samo želimo da prezentujemo materijal.

Ovo je zaista prva knjiga ovog tipa. Postoje mnoge knjige fotografije o skinhedima, jer ako studirate fotografiju obično ćete otići i upustiti se u rad sa nekom supkulturom, bilo to skinhedi, putnici ili rejveri. Nik Najt se udubio u skinhed supkulturu I napravio je presedan, tako da sada postoje mnoge knjige fotografije. Ovo nije knjiga fotografija, ovo je knjiga koja u sebi prikazuje razne predmete koje su skinhedi kreirali i generisali. Tako da je, ustvari to njihova kultura o kojoj sami pričaju. Nije njihova kultura objašnjena iz ugla autsajdera.