​Prodavati četničke majice je u redu, sem kada Bakir šeta Knezom

Članovi Predsedništva Bosne i Hercegovine Bakir Izetbegović, Dragan Čović i Mladen Ivanić posetili su 22.jula Beograd na poziv srpskog premijera. Reči poput pomirenja, saradnje i poverenja odjeknule su u svim medijima i može se pretpostaviti da Sarajevo i Beograd očekuju saradnja i gomile projekata i koji mogu obezbediti mir i stabilnost u regionu. A kako bi se stabilnost održala i zaboravile neke sitnice poput onoga ko je kamenovan i šta je neko urlao u skupštini devedesetih, potrebno je ljudski pružiti ruku pomirenja i sve moguće provokacije i asocijacije na neka ranija vremena gurnuti pod tepih.

Gledajući lajv prenos šetnje premijera Srbije i članova bosanskog predsedništva, plašio sam se kako bi gosti mogli da reaguju na šajkače, šubare i majice sa likovima "spornih" srpskih idola koje se prodaju u Knez Mihailovoj. Kada sam ih ja koji ne živim u Beogradu primetio, mislio sam da su male šanse da ih oštro oko diplomatsko propusti. Tako da sam teška srca prekinuo gledanje folkora sa Kalemegdana na prijatnih 60 stepeni i krenuo u grad na ručak sa željom da saznam da li su danas u prodaji samo majice sa Noletovim likom i to na specijalnom popustu.

Parkiram kola na Obilićevom vencu, vešto izbegavam sve promoterke koje mi nude da sedim u nekoj bašti po vrućinčini i odlazim do prvog kioska koji prodaje suvenire sa nacionalnim simbolima. Vidim okačene šajkače i majice sa natpisom "srpski četnici". Okej, pomislio sam, ovo se prodaje čitave godine, zašto ne bi i danas, verovatno nije bilo nikakvih problema. Razgovaram sa prodavcem i on mi priča kako ga niko nije terao da određenu robu skloni, već da samo malo skupi tezgu, kako bi ljudi lakše cirkulisali.

"Ali oni nisu ni prolazili ovde", kaže mi. "Oni su ušli iz čika Ljubine i onda išli prema Kalemegdanu."

Bilo bi suludo izbegavati pola ulice samo zbog nekih tezgi, logičnije mi je da su samo kratili put zbog vrućine, pa ne teoretišem previše u sopstvenoj glavi već nastavljam do Kalemegdana da proverim kakva je tamo situacija. Pretrčavam na trepćuće zeleno i zastajem kod prve tezge. Nisu me toliko zanimali minijaturni opanci i čuturice sa ugraviranim slikama Beograda koliko mala zastava nalik piratskoj, sa kosturskom glavom na kojoj piše "Sloboda ili smrt – za spas otadžbine". Prilazi mi ljubazna prodavačica i pita kako može da mi pomogne. Pitam je da li je morala da sklanja određene artikle sa današnje ponude. Pokazujem na zastavicu i crne četničke šubare.

"Meni nisu pravili nikakav problem", priča mi prodavačica "ali sam čula da su oni kod donjih tezgi morali nešto da sklanjaju. To moraš njih da pitaš."

Objašnjava mi kako zastava sa kosturkom stoji tu čitav dan, ali nije ona nešto vidljiva.

Nastavljam dalje dok sa obe moje strane viđam mahom ikone i suvenire Beograda koje kupuju stranci. Na kraju dolazim do kioska na koji su me malopre uputili. Tu rade dvojica od kojih se jedan svađa sa dve starije Ruskinje iz Sibira koje se cenkaju za jedan evro oko neke tacne i magneta.

"Kakve ste vi štekare! Rusi to nikada nisu radili. Kada vas pitaju odakle ste, bolje kažite da ste iz Ukrajine, da ne brukate zemlju!", kaže im i odlazi do druge tezge.

One svejedno kupuju, pa ja prilazim mlađem tipu i pitam ga kako je prošao dan. Kada kažem da sam iz medija i pitam ga šta me zanima, vidim da mu postaje neprijatno. Ne kaže mi šta je bilo, samo mi kaže da sačekam starijeg kolegu. Sedimo na klupici dok on puši cigaru i povlači kiselu iz flaše od litar i po. Dolazi stariji tip od malopre i seda pored mene.

"Da, dolazila je policija i terala nas je da sklonimo ovu zastavu 'za kralja i otadžbinu', koja pritom inače stoji tu svakog dana, regularno je prodajemo", priča mi on. "Terali su nas čak i da skinemo majice."

Priključuje nam se još jedan prodavac sa tezge malo niže. Objašnjavaju mi da svi rade zajedno. Kada jednog nema, prilazi drugi da pomogne, roba se stalno vrti. Zanima me kako su se policijske snage odnosile prema njima.

"Pitali su me da li imam drugu majicu da obučem. Neku običnu belu", govori mi novopridošli prodavac. Kada im je rekao da ima samo majice koje prodaje, policajci su mu rekli da se skloni iza tezge.

" 'Beži tamo iza, da te ne gledam' tako mi je rekao. Terao me je i da skinem šubaru koju sam ja stavio iz zajebancije a ne kako bih provocirao, pa moj deda je nosio ovu šubaru."

Sedimo na klupici i oni mi pričaju kako su samo njih maltretirali da sklone "sporne" stvari. Jedna prodavačica je na sebi imala majicu Ratka Mladića i njoj nisu pravili nikakve probleme. Ali ona je bila malo niže.

"On je mislio da ja hoću namerno da provociram, da ću da napadnem. A ja u klompama, čoveče, pa ako ću u klompama nekog da napadam, onda jebem li ga. Zapravo je on pokušavao da mene isprovocira.", priča mi prodavac.

Prema njihovim rečima problem su im pravili samo policajci u uniformama, dok su inspektori u civilu bili ljubazni i profesionalni. Prišli su im i objasnili da pokušavamo da ne ispadnemo stoke i da samo sklone tu zastavu na neko vreme, ali da mogu normalno da nastave sa svim aktivnostima.

"Pazi, mi nosimo stvari koje prodajemo. Dakle, sve majice koje ja nosim možeš naći na tezgi, tu, za 800 dinara. Svakoga dana. Niko nije hteo da pravi probleme, ja sam to obukao kao model, pa ja od toga živim, čoveče. Danas nosim ovu sa četnicima, sutra ću neku drugu, pa nisam ja namerno obukao majicu sa motivima Srbije da bih se svađao sa političarima i policijom. Ja ovo svakoga dana nosim".

Pričaju mi kako se ovako nešto prvi put dešava. I ranije su dolazile strane delegacije koje su obilazile Kalemegdan, ali nikada nisu imali problema sa stvarima koje prodaju.

"Bili su Japanci i Francuzi, ma ne znam ko sve, ali niko nam ni reč nije rekao tada. Francuzi su čak kupili majicu sa likom Draže Mihailovića!", kroz smeh mi priča jedan od prodavaca.

Ali eto, izgleda da i mi imamo taj jedan dan u godini kada se pravimo cvećke.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu