Pet koncerata koji se nikada nisu desili u Srbiji

Postoje mnogi razlozi za nemir organizatora koncerta. Verovatno najveći je vezan za večito pitanje – da li će umetnik uopšte stići… Evo pet kratkih istorijskih priča o umetnicima koji nisu stigli do nas, mada su imali ponudu na stolu da sviraju ovde, u nekim slučajevima i potpisan ugovor, ali se koncerti iz različitih razloga nisu desili.

Thin White Rope, 1991. KST

Prvi strani koncert u čijem sam zakazivanju učestvovao, bio je odmah otkazan - naravno zbog ratnih okolnosti koje u međuvremenu nastupile u Jugoslaviji - to beše nastup Thin White Rope, potvrđen za 2.9.1991. Tih dana je bilo previše šokova, pa je ovaj podatak prošao nezapaženo, a poznata američka alternativna rock grupa – malo je reći kultna – nije zasvirala u KST, kako je već bilo dogovoreno i potvrđeno. Moj prijatelj Ante Čikara, sa kojim sam ovaj poduhvat trebao da izvedem, tad je procenjivao da će proći još dosta vremena pre nego što se unormale okolnosti i postane opet moguće da se ovakvi koncerti održavaju kod nas… sigurno je bio u pravu, ali zašto se koncerti ne bi radili i u nenormalnim okolnostima? U svakom slučaju, nije bilo mnogo izbora, pa je cela priča o stranim koncertima u Srbiji počela da dobija drugačiji - undergound - tok devedesetih, uz tek povremene vidljive ekscese, da bi se u normalne tržišne okvire vratila tek posle 2000.

Jeff Buckley, 1997. Dom omladine Beograd

Sa koncertnom agencijom koja je zastupala Džefa Baklija počeo sam da se dofaksavam (kako li se već zove dopisivanje preko faks mašine) početkom 1997. To je bilo toliko davno, da sam još uvek imao neki broj magazina Ritamu planu, a Džef nam je bio jedan od novih herojskih likova. Naravno, sve je baš tako i počinjalo, kao plan da se dovedu heroji u naši zemlju, te da se nešto od svega toga i ovde dešava: sa The Prodigy 1995. je postavljen standard, ali posle gostovanja Granta Harta 1995. i Stiva Vina 1996, nova granica i treći u autorskom trilingu morao je biti on.

Prva razmena poruka je obećavala, jer je agent brzo – mada neodlučno - odgovarao, no poslednji faks, koji je stigao kad je proleće već počelo, glasio je otprilike ovako: „Dž ef Bakli trenutno nema u planu gostovanje u Evropi, jer mu je prioritet završetak snimanja novog albuma, za šta je izdvojio celo leto. Ipak, moguće je da će se kraća evropska turneja desiti tokom jeseni, pa vam preporučujemo da se opet interesujete u avgustu, kad postoji verovatnoća da će se manja serija koncerata dogovarati".

Džef nije preživeo to leto, udavio se tokom noćnog kupanja u Misisipiju, dok je čekao da mu dođe bend i snimanje finalne verzije drugog solo albuma počne. Ali sam siguran da je nekako stigao do nas.

(For the record : sledeći cilj bio je Mark Ajcel iz American Music Club. Njegov koncert originalno je bio zakazan za 28. mart 1999, ali je iznenada počelo bombardovanje 24. marta. Srećom, imao je vremena 2003. da dođe solo, a potom i sa celim bendom 2008. Slična priča bila je sa Mouse on Mars, koji su hteli da navrate istog tog proleća 1999. ali su na kraju nastupili tek 2013. na Resonate konferenciji)

Joe Strummer and the Mescaleros, 2002. Bašta SKC Beograd ili Kalemegdan, i neimenovan prostor Požarevac

Jedini razlog zašto se te godine nije desio ovaj koncert, kog bi svi pamtili i oni bi pamtio nas - bile su pare za putne troškove. U tom trenutku sam vodio Koncertnu agenciju B92, sa dovoljno iskustva smo uradili prve veće strane koncerte kod nas i polako ubedili ceo svet i lokalne organizatore da je sve to moguće - Manu Čao, Blondie, Soulfly predvođeni Maksom Kavalerom, Tuxedomoon, u raznim saradnjama Placebo, ali i Deep Purple - postojao je plan.

Po njemu, jedno od najvažnijih gostovanja u tom ranom nizu, morao je biti Džoe Stramer, koji je sa Mescalerosima nekako opet bio na tragu jednog mogućeg kreativnog pravca kog je razvijao sa The Clash. U vreme mejlova, lakše je bilo komunicirati ekspresno, pa je vrlo brzo sa koncertnim agentom koji ga je zastupao napravljen dogovor – on je tražio minimum dva koncerta da bi pokrenuo i poslao bend u naše krajeve - ali je definitivno hteo da se dogovori.

Naravno, mi smo bili nezanimljivo tržište, u to vreme nismo prodavali nijedan CD te grupe, jer ih niko nije uvozio, pa nismo ni bilo deo redovnih planova za turneje. Da bi specijalno kod nas dovukli Stramera, pored Radija B92, morali smo da priključimo i Radio Boom 93 iz Požarevca, jednu od najvažnijih nezavisnih stanica iz ANEMa, koja je upravo slavila desetogodišnjicu i htela da pokloni sugrađanima nešto što nikad neće zaboraviti. Da oni nisu imali neki budžet, pregovori se nikad ne bi pokrenuli.

No, kako su počeli, tako su i stali, jer se agent prvo složio sa našom udruženom ponudom za dva koncerta, a onda dodao da ponuđene cifre može da prihvati samo kao honorar, te da moramo sami da platimo za avionske karte. Međunarodne putne troškove sam do tad uspevao da izbegnem kad sam ugovarao koncerte, jer je problem sa avionskim letovima prema Beogradu u to vreme bio ogroman: let iz Londona je koštao 400 do 500 nemačkih maraka, što je u slučaju mnogoljudnog sastava kao što su Mescalerosi značilo da bi još jedan ceo honorar morali da izdvojimo za njihov put.

Bez sumnje je njihov menadžer došao do istog zaključka, kad je pred sam kraj do tad optimističkih pregovora prebacio tu obavezu na nas. Nismo mogli da je ispunimo, nije bilo računice koja je mogla da opravda ulazak u takav rizik, a tadašnji JAT nije davao besplatne karte, niti ga je sponzorstvo zanimalo (kao ni bilo koga drugog za tadašnje strane koncerte, koji su prolazili u potpunosti bez sponzora…).

Ostali smo u dobrom kontaktu, sa idejom da se priključimo čim bude organizovana neka veća evropska turneja, koja bi prolazila blizu naših krajeva, ali se ona nije desila. Džoe je otišao iz naših realnosti krajem 2002.

Bilo mi je jasno šta bi njegovo prisustvo značilo kod nas, i kakav generacijski značaj bi imalo održavanje takvog koncerta - tog leta dok se Srbija još nadala - ali čini mi se da u tom trenutku to nije shvatalo baš previše ljudi.

Bo Diddley, 2006, Exit Main Stage

Dešava se da poneko i otkaže. Te godine nam je mesec dana pre nastupa otkazala Kelis, u tom trenutku veoma uzbudljiva nova snaga afroameričke muzičke scene, koja je, po programu, bila predviđena da nastupi drugog dana Exit festivala, pre Moriseja. Njena već zakazana evropska turneja odjednom je cela otkazana, pa smo se pred festival našli u čudnoj situaciji – u jednom trenutku, kao programski menadžer i urednik Main Stagea – nisam imao nikog da preporučim za nastup pre headlinera.

Činilo mi se da je daleko najbolje rešenje naći nešto iz crnačke muzike, jer je to toliko drugačije od onog što Mozz radi, a ipak je povezano kroz razne sfere njegovih inspiracija. Tražili smo od koncertnih agencija informacije ko još nije zatvorio turneju i traži datume, i u jednom trenutku kroz mejlboks mi je prošla informacija kako će Bo Didli sa svojim novim bendom lunjati po Evropi i možda imati slobodan datum baš kad nama treba. Počeli smo pregovore i mada je cena bila visoka, bar nedelju dana je kao jedino rešenje stajala mogućnost da pre Moriseja na Exitu nastupi kralj ranih rokenrol ritmova i više od toga – ikonička figura rok muzike, Bo Didli. Prosto znam da bi to bio legendaran dan, neviđen na drugim festivalima, a to sad znate i vi.

No, za nas još neviđena skupoća ostalog programa, već istanjen budžet i njegova nategnutost, kao i krajnja neizvesnost vezana za uspešnost prodaje karata, diktirali su drugačije odluke, te se na kraju odjednom kao prihvatljivo rešenje pojavio tri puta jeftiniji Dizi Raskal, mangup engleskog hip hopa, i u tom trenutku veoma bitan novi izvođač kog smo svakako želeli da predstavimo. Nekim danima pare odlučuju umesto nas.

Taj Exit je ostao upamćen kao Exit posle koga je postao veliki festival i više ništa nije bilo isto, a poseta iz inostranstva bila je zaprepašćujuća. Bo Didli je tog leta imao zapažene nastupe poslednji put, i više se nije vraćao ovim putem. 2007. je imao srčani udar, i kad je defitivno zaboravio na nas 2008, već sam jako dobro znao kako ne vredi ni pokušavati juriti sve svoje i tuđe želje.

Neki put je dovoljno samo pružiti ruku ka snu.

Prince, 2010. Beogradska Arena

Appendix: a o tome kako smo u jesen 2010. proučavali tehnički rajder i držali u ruci potpisan ugovor za nastup Prinsa u Beogradu, svesni da mu je prva polovina honorara već uplaćena, ali se koncert ipak nije desio - jer se zvezda naprosto predomislila… o tome više nekom drugom prilikom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu