Ова прича је преко 5 година.
Svaštara

Ležao sam u krevetu 70 dana u naučne svrhe

Probudio sam se drugog decembra i po prvi put u sedamdeset dana ustao. Ili makar pokušao da ustanem iz kreveta u kome sam proveo sedamdeset dana.

pisao Andrew Iwanicky
11 Februar 2015, 10:50am

VICE je u novembru objavio priču o tome kako NASA plaća Endrjuu Ivanickom 18 hiljada dolara za istraživanje u kome treba da leži u krevetu tri meseca. Pročitajte izvode iz njegovog dnevnika tokom istraživanja.

Probudio sam se 2. decembra i po prvi put u sedamdeset dana ustao. Ili makar pokušao. Medicinske sestre su me u kolicima odgurale do uspravljenog bolničkog kreveta, lisice za krvni pritisak zagrlile su mi ruku i prst, a ultrazvuk uperen u moje srce. Onda su mi, da me ohrabre, rekli da ću biti kao tek prohodala beba koja uči da korača, te da prvo pokušam da stojim petnaest minuta.

Čim je krevet nakrivljen u vertikalni položaj, osećao sam da su mi noge teže nego ikada. Srce mi je kucalo 150 otkucaja u minutu. Koža me je svrbela, oblio me je znoj. Krv mi je prostrujala u noge, šireći vene čija se elastičnost povećala tokom proteklih sedamdeset dana odmaranja u krevetu. Osećao sam se kao da ću se svakog trenutka onesvestiti. Od početka sam se borio da ostanem na nogama, a postajalo je sve teže i teže. Nakon osam minuta, puls mi je pao sa 150 na 70. Telo samo što nije kolabiralo. Kad mi se vid zamračio, osoblje je videlo da brojke na aparatima padaju i hitro su vratili krevet u horizontalni položaj. Tek kasnije su mi rekli da nijedan subjekat NASA-e koji je ležao u krevetu nije izdržao ni celih petnaest minuta.

Reakcija mog tela, naravno, nije bila iznenađenje. Posle provedenih sedamdeset dana u nakrivljenom položaju pod uglom od negativnih šest stepeni, izgubio sam oko dvadeset odsto ukupne zapremine krvi. Test stajanja simulirao je efekte na kadriovaskularne sisteme astronauta tokom ponovnog ulaska kosmičkog broda na Zemlju ili Mesec. Ali bilo je lako zaboraviti na sve to jer je većina studija NASA-e o izležavanju krevetu, uprkos mojim očekivanjima, bila pomalo dosadna.

Kada sam prošli put pisao o svojim iskustvima iz istraživanja, i dalje sam bio u fazi medenog meseca – istraživači su paradirali oko mene bockajući me i kuckajući, svakako, ali je to u isto vreme bilo jedan od najopuštenijih perioda tokom mog odraslog života. Godinama sam stalno bio u nekoj žurbi: bubao za fakultet, isticao se na poslu, a društveni život odvijao se u pauzama između svega toga.

Sve je to odjednom nestalo. Moja jedina odgovornost bila je da pratim protokol programa. Mogao sam da radim šta god sam hteo – dokle god nisam ustajao iz kreveta, nešto sam grickao, ili dremao. Nekim danima, čitao bih od jutra do mraka. Drugim bih provodio nekoliko sati na telefonu pričajući sa prijateljima i porodicom. Proveo sam sramnu količinu vremena sa mojim fantazi fudbal timom i igrajući StarCraft2. Ponekad bih jednostavno ležao u miru, prisećajući se prošlost, planirajući budućnost ili uživajući u tišini. Veoma sam cenio sve to što mi je stanje izolacije omogućilo. Ali vremenom, sva ta novina se potrošila.

Sledećih osam nedelja u krevetu bile su drastično drugačije od tog početnog perioda. Dane su ispunjavali redovni obroci, vežbe, čitanje vitalnih znakova i naizmenična testiranja, a veći deo vremena ostajao je prazan. Čak je i testiranje postalo monotono: stalno su mi tražili da ležim potpuno mirno dok prikupljaju podatke. Magnetna rezonanca merila je rast i raspad mojih mišića. Rendgenom su proveravali gustinu mojih kostiju. Plastični balon hvatao je kapacitet mojih pluća. Ostavljali su me na duže samo sa svojim mislima i pogledom na penasti plafon od pločica.

Četvrte nedelje, osetio sam značajnu psihološku promenu. Navikao sam se na svoje izolovano asocijalno stanje. Napisao sam nekoliko imejlova prijateljima. Razgovori sa osobljem postali su kraći, više praktični. Manje sam telefonirao porodici. Često sam se osećao da nemam šta da podelim sa s drugima.

- Hej, Dru! Šta ima?

- Ništa posebno. I dalje sam u krevetu...

Ali nije baš da su mi dani bili potpuno bezbrižni. I dalje sam srao u postelju, na kraju krajeva. I dalje sam na momente osećao strah i anksioznost. Bio sam siguran da sam jedan loš dan daleko od mentalnog sloma – kako je uopšte moguće da izguram još deset dana u krevetu?

Najveću anksioznost u tom periodu izazvala je skorašnja posete moje devojke. Bio sam potpuno svestan svog čudnog mentalnog stanja, siguran da izgledam prilično loše, iako se nisam pogledao u ogledalo više od mesec dana. Kakva će to biti poseta ako neću moći da ustanem i pozdravim se s njom kako dolikuje? Da li sam uopšte sposoban za duže razgovore posle toliko sati samoće? Kako će ona reagovati kada me bude videla u klanici: prikovanog, ranjivog i zavisnog? Suze su neizbežne, a i neću moći da je tešim kako bi trebalo da mogu.

Čim je došla u bolničko krilo, skočila je na krevet da me zagrli i poljubi. Nalet euforije odmah je preklinula sestra koja je uletela da je obavesti da nijednog trenutka ne sme da bude na krevetu. U stvari, nije joj dozvoljeno čak ni da dodirne krevet „iz bezbednosnih razloga". Čekali smo više od dva meseca da bismo se videli, i to je ovako moralo da izgleda.

Pričali smo tri dana, a onda je sedela u stolici pored mene. Fizički kontakt je bio ograničen. Nismo mogli zajedno da istražimo grad. Nismo čak ni obrok smeli da podelimo, pošto gostima nije dozvoljeno da donose hranu izvan odeljenja. Kada bi se svetlo ugasilo, ona bi se odvezla do hotela i tamo spavala sama. Bila je to surova zajebancija koja nas je oboje podsetila šta propuštamo. Potpuno me je izbacilo iz mog meditivnog stanja i ponovo probudilo želju za mojim bivšim životom izvan bolničkih zidova.

To je bio poslednja prava lična interakcija koju sam imao u naredna dva meseca.

Prosečan obrok u istraživačkoj jedinici

U sledećih nekoliko nedelja bilo je detalja vrednih pomena. Dani su bili magloviti. Pokušao sam da izbegnem brojanje dana do kraja. Umesto toga, ostanak sam merio po pojačanoj osetljivosti na male, svakodnevne frustracije koje su mi polako kidale um. Zašto sam morao da pijem vodu iz otvorene čaše, kada se, zbog ugla pod kojim se krevet nalazi, sve prospe po stolu i grudima? Zašto su poslužli supu u plitkim posudama? Zašto uopšte daju supu ljudima u krevetu? Da li bilo ko od osoblja ima ideju kako izgleda biti zaglavljen u krevetu?

Kada sam po peti put pojeo gnjecave riblje štapiće podgrejane u mikrotalasnoj, pitao sam da li mogu da mi daju nešto drugo – bilo šta. Tokom orijentacije, uveravali su nas da će se truditi da ispoštuju svačiji ukus, ali diletantski odgovor na moje pitanje je bilo drugarsko izvinjenje uz objašnjenje da ishrana svih učesnika mora da budu konzistentne. Pitao sam da li je moguće da zamenim suve žitarice za ovsenu kašu koju nam često daju za doručak. Opet, odgovor je bio ne. Moje najveća pobeda bila je dodatni crni biber uz svaki obrok.

Oko sedme nedelje, druga dva učesnika iz CFT 70 su završila svoj deo istraživanja. Čestitao sam im, ali koliko smo bili izolovani, jedva da sam primetio razliku kada su otišli. Posle njih, ja sam bio poslednji čovek koji je ležao i jedini pacijent u bolničkom krilu.

Tokom boravka sam naterao sam sebe da mislim na sve ono što sam stekao poslednjih 70 dana. Pročitao sam na hiljade stranica. Meditirao sam redovno. Ponovo sam otkrio ljubav prema video igricama i razbijao sam u fantazi fudbalu. Imam i ozbiljan novac u banci – oko 18 hiljada dolara kada se sve sabere.

Takođe, na kraju desete nedelje osećao sam se dobro i zdravo – sve do poslednjeg dana ispitivanja, kada su me uspravili i tražili od mene da stojim.

Ostao sam u horizontali do sledećeg dana. Tog jutra, vezali su me za nosila i smestili u kombi da bismo se uputili u Džonson Spejs centar na prvu turu maratonskog testiranja. Dok su me gurali kroz staklena klizeća vrata sunce mi je obasjalo kožu po prvi put posle dva meseca. Tada sam prvi put dobro pogledao nebo ili bilo šta što nisu potpuno beli zidovi bolnice, i nisam mogao da skinem osmeh sa lica. Lišavanje svega toga ponovo je pobudilo moju zahvalnost za male užitke života.

Prošao sam kroz ista testiranja kao i pre nego što sam legao u krevet: trčanje kroz lavirinte, skakanje na platforme, stajanje na palete sa merenje sile, testove za koordinaciju ruku i očiju, testirao ravnotežu, merio snagu u rukama i nogama. I da, test mišićnog grčenja, odnsono elektrošokovi-u-tvoju-jebenu-nogu test. Ali anksioznost koju sam osećao pre istražvanja zamenilio je iščekivanje. Kraj je bio blizu, a svaki elektro-šok doveo me je na korak bliže slobodi. Još samo dve nedelje da završim svojih 108 dana.

Autorov nežni pozdrav mokrenju u "posudu za pišaćku" umesto u wc šolju

Dok su me gurali kroz postrojenje za testiranje, pozdravljala su me i poznata i nepoznata lica. Deo osoblja želeo je da dođe i gleda posednjeg učesnika CFT 70 programa kako pravi prve korake. Ja sam svakako bio uzbuđen, ali mogu da zamislim kako su neki od njih bili ushićeniji od mene. Ovaj projekat mi je uzeo poslednja tri meseca života, a njima je bio jedini rad u poslednje četiri godine. Bio je to važan trenutak za sve nas.

Sa po jednim zaposlenim sa obe strane i publikom pri ruci, seo sam na nosila i potom stao na zemlju. Stopala su me peckala kao da su spavala. Osećao sam da su mi noge jake ali ravnoteža slaba. Nedostajala mi je koordinacija koju nisam korsitio mesecima. Osećao sam oštre bolove u člancima i stopalima dok sam pivotirao kroz teren s preprekama, i svakako nisam mogao da hodam pravo, ali sam završio test bez većih muka.

Posle nekoliko dana opuštenog bauljanja i vežbi za obnovu kondicije, ravnoteža i isdržljivost su se polako postajale bolje. Na kraju dve nedelje odmora od kreveta, osećao sam se 95 odsto fizički normalno. Bio sam spreman da odem.

Sto osmog dana, spakovao sam torbe i zamišljao sve što me je čekalo iza bolničkih zidova: na putu do aerodroma, doručkovaću burito, možda čak i popiti Bladi Meri. Bio samo nekoliko trenutaka daleko od ukusne hrane, obilnog pića, sunca, i svoje devojke.

Pozdravio sam se sa zaposlenima i zahvalio im se na svemu. Uprkos mojim primedbama, tim je bio prepun dobrih ljudi koji su inteligentno osmislili i izveli izvanderedan podvig. Zaista sam bio zahvalan na njihovoj pažnji, napornom radu, i podršci.

Tagged:
nasa
Fantasy Football
MRI
Starcraft II
Vice Blog
Istraživanje
Andrew Iwanicki
Testoviron
CFT70
kreveta
hrana
больница
reportaže
Piće
Anksioznost
Mišići
ležanje
ustajanje
70 dana ležanja u krevetu
ispitivanje
subjekat
astrounaut
hodanje
prvi korak
vežbe
Xray
krvni pritisak
noge
kolica
testiranje
70 dana
Džonson Spejs Centar