​Mesec dana bez pornića, bolje da me nije

Sećam se trenutka kada sam pomislio da je možda došlo vreme da prestanem da gledam porniće. Pola mojih prijatelja na Fejsbuku je šerovalo neku priču sa gomilom linkova na testova koji ti otkrivaju da li previše drkaš pred ekranom ili ne. Glavna slika na linku je prazan crni kožni kauč na sred sobe, okrenut ka tamnom, svetlucavom stolu. Zvuči ti poznato? Ako ne, blago tebi. Meni je bilo.

Ovaj prizor je prvi kadar mnogih pornića. Na takvim snimcima žena obično ušeta i sedne na sofu, a neki ljigavac sa konjskim repom i velikim šakama se pretvara da je u pitanju audicija za neko fotografsko snimanje, ona se skine i njih dvoje se na kraju kresnu na stolu. U članku upozoravaju da ako te crni kauč odmah asocira na porniće, onda možda imaš problem.

Ja sam znao da imam problem.

Stvar je u tome što moj problem nije bilo to što sam gledao porniće svaki dan, već to što više nisam bio u stanju da osmislim fantaziju, čak ni kada sam želeo. Internet je uvek bio odmah tu, sirene PornHub-a su pevale svoju opojnu pesmu 24 sata dnevno, omamljujući me baladama o analnim kuglicama, BDSM-u i bukakeu. Zašto bih se onda smarao i sam obavljao sav posao?

Za Novu godinu, pričajući o čuvenim obećanjima unapred, moj ortak Mateo je rekao, „Znaš šta? Prestaću da gledam porniće neko vreme. Potrebna mi je detoksikacija". Onda mi je rekao da Milano – grad u kojem obojica živimo – ima najvišu stopu konzumacije pornića po glavi stanovnika u Evropi. Pomisao da doprinosim broju vojnika anonimne vojske vatrenih drkadžija bila je jedinstveno depresivna.

„I ja ću da prestanem", rekao sam, iz svih ispravnih razloga. Onda sam malo gledao porniće. Bilo kako bilo, do februara sam odlučio da se iskreno posvetim svom zadatku.

Gledao sam porniće prilično redovno, odlazeći na RedTube ili YouPorn, ili Tube8 većinu noći, pred spavanje, a ponekad i tokom dana, ako mi je dosadno i poželim da malo razradim desnicu ruku. Imajući to na umu, pretpostavio sam da bi mi bilo teško da se skinem na suvo, ali prvih nekoliko dana je zapravo bilo iznenađujuće lako. Nešto najbliže tome što mi pada na pamet je prestanak pušenja; ne zapaliti postane pitanje časti, lični izazov, bitka koju moraš da dobiješ da bi na sebe gledao kao na pristojno ljudsko biće.

Ovo osećanje – barem tokom prvih nekoliko dana – donosilo mi jeviše zadovoljstva nego žudnja koju sam odlučio da ostavim. Masturbirao sam koliko i uvek, i bilo mi je uzbudljivo što ponovo moram da upotrebljavam svoju maštu. Fantazirao sam o bivšim devojkama, ljubavnicama, i o svim stvarima koje sam uvek želeo da radim, ali me je bilo sramota da predložim. Naravno, ništa od ovoga nije bilo potpuno novo, ali nikada to nisam radio na tako sistematski način. Sada sam morao da kreiram svoj sopstveni video kada masturbiram: da se koncentrišem, dodam detalje, otelotvorim ih i napravim hronološki poredak.

Osećajući se samozadovoljno, počeo sam da verujem da mi neće biti toliko teško da provedem mesec dana bez pornića.

Ispostavilo se da je ovo samopouzdanje bilo preuranjeno.

Prvi i najviše zabrinjavajući problem je bila moja mašta. Moje fantazije su ubrzo počele da se ponavljaju: iste scene, ista mesta, isti ljudi, ista tela, isti seks. Nisam bio u stanju više da razvučem svoju inventivnost. Svaki put kada bih pokušao da proširim ono što već imam, vraćao sam se na ono što već znam, kao stari bračni par koji stalno ponavlja iste radnje: gasi svetlo, misionarska poza, grč u nozi, čaša vode, tišina.

Do desetog dana trajanja eksperimenta, prestao sam da masturbiram. Ali i dalje sam osećao potrebu da doživim orgazam. Rešio sam da apstiniram jer nisam želeo da prolazim kroz taj proces da bih došao do konačnog rezultata. Ubrzo sam shvatio – i ovo može da zvuči malo turobno i očigledno, ali dok to ne iskusiš iz prve ruke, teško je saosećati se sa tim konceptom – da upotreba mašte može da se pretvori u rutinu. U rutinu od koje sam se odvikao.

Shvatam koliko lenjo ovo zvuči; čovek kome se bukvalno jebe da prizove mentalnu sliku gole žene. Ali otkrio sam da mi je glavni problem u tome sintetizovanje osećaja požude. Masturbiram već nekih 15 godina, i za to vreme su pornići postali tužan surogat za požudu – na hiljade video snimaka, od kojih se većina spaja u jedan prizor kite koja mehanički prodire i uzbuđuje vaginu i pomaže da stvorim ono što mi nedostaje. Obeshrabrila me je činjenica da gotovo deceniju i po retko koristim svoj mozak za orgazam.

Čoveče, kakva je ovo rečenica.

Na moju sreću, ova druga faza je lagano prestala. Naredni korak je bio dobrodošao povratak prirodnoj požudi: prvi put se radilo o mom telu, a ne o glavi. To je bilo novo iskustvo za mene, ili nisam mogao da ga se setim od ranije.

Pre nego što sam prestao da gledam porniće, obrazac je bio sledeći:

Nijedan segment ovog procesa nije delovao organski, verovatno zato što to i nije. Pornić je bio samo jedan korak u dosadnom, poznatom planu da ostvarim nešto što sam već osmislio u glavi. Sada se ponovo radi o nekoj pomisli ili nasumičnom prizoru koji mi pobudi seksualnu želju, fantaziram o nečemu i onda masturbiram. Mnogo bolje.

Takođe sam primetio da prvi put ne razmišljam ni o čemu posebno. Ni o francuskom paru, ni o trojci u kolibi opremljenoj Ikeinim nameštajem, ni o orgiji na koledžu. Reč je o fizičkim senzacijama i biti u stanju da u njima uživaš. Više je ličilo na seks nego kada sam ranije drkao.

Podelio sam svoje misli sa jednom drugaricom. Ona mi je rekla – i njoj je to bila najočiglednija stvar na svetu – da retko masturbira na određeni niz prizora. Da se tu više radi o tome da se pobudi odgovarajuća senzacija. Takođe je istakla i nešto što ranije nisam primetio, uprkos tome što sam tokom života pogledao na hiljade pornića.

„U 80 posto pornića ne koriste ruke", rekla je ona.

„Kako to misliš, ne koriste ruke"?

„Upravo tako. Ne koriste ruke".

Potreba da se prikaže penetracija i usredsređenost na ženu znači da su svi činovi koje povezujemo sa dobrim seksom – ruke, zgrabiti nekoga, povući – eliminisani da bi kadar bio što bolji. Seks bez onoga što seks čini sjajnim.

Posle te male lekcije, primetio sam znatno poboljšanje kod svojih orgazama. Pre nego što sam prestao da gledam porniće, kada bih svršavao, postojao je jedan trenutak u kome je osećaj bio na vrhuncu, ali bi brzo nestao i ostavio malo traga. Ali više nije tako. Svršavanje traje mnogo duže. Kada dođe do njega, osećaj se zadrži u celom mom telu. Osećaj je mnogo intenzivniji.

Ranije bih kliknuo na neki video, pretražio ga, našao scenu koja mi se dopada, svršio i brzo ugasio kompjuter da prikrijem svoju sramotu. Sada nikuda ne žurim. Zlokobna post-masturbatorska depresija je nestala.

Prošlo je nešto više od mesec dana, i ja sam odlučio da nastavim sa politikom drkanja bez pornića. Ne znam koliko će to da potraje, jer u principu, možeš da radiš bilo šta mesec dana, a da to ne postane preveliki problem. Postaje malo teže kada prođe medeni mesec, kada novotarija iščili i kada duboko ukorenjeni obrazac počne da se poigrava sa tvojim umom.

Mislim da ću biti u stanju još dugo da nastavim ovako, ali i realan sam po pitanju toga koliko bih lako mogao ponovo da zglajzam. Mislim da je to kao kada zapališ cigaretu iako si prestao da pušiš: prvih par dimova su grozni, ali ako povučeš još par, ponovo ćeš se navući.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu