I pored fobije od visine, skočila sam sa 3,000 metara zbog dobre priče

Leto je, mislim da će se svi novinari složiti, prokleto doba za posao. Ako izuzmemo crnjake zbog "ludi smo - mrtvi smo" na putevima, kako pravilno naneti kremu za sunčanje i kome posao dobro ide - pa da ga ojadimo spinovanjem o bakterijskoj neispravnosti - teme se kopaju u sopstvenim fantazijama i skrivenim strahovima.

Ali urednici ih žele, svakoga dana, po nekoliko, isključivo u službi građana, šta, kako, kada i gde nešto možete, pogotovo vi koji ste i prošlog leta znali gde nećete letovati.

Ok, osluškivala sam ljude u busu, žene u frizerskim salonima, upuštala se u spiku sa taksistima "za sve novce" i odradili smo par zanimljivosti, ali nedeljama nije bilo one priče "da te žicne i drži". Onda su na red došle teme "sve ono što ste želeli da probate, ali niste smeli da priđete". Jahali smo, prošetali se - i malo obrukali vrišteći - Adrenalin parkom, znojili se i istezali u kameru zarad dobre guze na plaži, bolovali posle toga i ostalo je još da snimimo nekoga ko skače tandem skok sa par hiljada metara. Navodno, to svi moraju da probaju jednom, ne čekajući, na primer, devedeseti rođendan kao bakica koja mi je dala ideju.

Zvoni.

- Halo?

- Dobar dan, gospodine Vukadinoviću, Vi ste?

- Da, izvolite?

- Poštovanje, Sandra Zekić ovde, novinarka iz Novog Sada. Jeste li vi padobranac i direktor padobranskog kluba "Feniks"?

- Da, da, izvolite?

- Pa vidite, istražujemo šta bi mladi, malo stariji, pa i najstariji građani koji na primer, ne letuju i ne zimuju, mogli ove varljive i škakljive godine da urade za sebe, ne bi li im se, kako tako, ona učinila kao dobra godina. A po linkovima na internetu, mnogo ste ljudi ove godine usrećili, tako što ih niste ispustili kada su vam se poverili i skočili sa 3000 metara.

- Hahaha, to je tačno.

- Mi bismo da uradimo priču sa vama i tim ljudima i da vidimo zašto tvrdite da "samo jednom skočite prvi put" i to prosto morate da doživite?

- Naravno. Krajem meseca nam se vraćaju svi instruktori sa odmora i naći ćemo Vam najboljeg sa kojim ćete skočiti.

- A nisam ja mislila da skačem, ja se plašim visine - ciknula sam panično.

- Pa kako mislite da to ljudima onda prepričate?

Jeboteee, ućutka me čovek momentalno! Auuuu. Ni te, ni mnogo narednih noći, pri pomisli da ću se nekog od sledećih vikenda naći u malenom avionu, na oko 3,000 metara iznad mile Zemljice sa, da se ne lažemo, verovatno grupom odličnih frajera, san nije dolazio. Samo adrenalin, koji prosto navire pri samoj pomisli da nema nazad - tražila si priču, sada je proživi do kraja i prenesi dalje.

Kako se završavao svaki naredni petak, u iščekivanju kakvo će nebo nad subotom kada treba da radimo priču osvanuti, bio je gotovo ludački napet. Ali vreme nas nije služilo nedeljama. Nije problem bila čak ni kiša, ni pad temperatura, jer jedino što ovim "večitim dečacima" može da pokvari dan, kažu, jesu gusti oblaci nad Srbijom. I bilo ih je, kao da sam ih sama naručivala dok ne skupim dovoljno hrabrosti za ono što sam se obavezala da ću da učinim. A ja, bre, ne gledam dole ni kada prelazim preko drvenog mosta najbezazlenijeg potoka!

I skoro sam bila zaboravila na tu muku, pa sam jedne kišne subote odmerila snage sa nekom sremački dobrom kajsijom, do jutra.

Neočekivano sunčana nedelja je svanula. Oko osam ujutru mi stiže poruka: "Draga Sandra, nebo je savršeno, ekipa se u Lisičijem jarku okuplja od 9, čekamo Vas! Boris Vukadinović Mrav."

Auuu. Šta je sad, ili jesi ili nisi - tutnja u glavi. Odgovori čoveku. Ili laži da imaš već zakazana snimanja, ili pod tuš, trezni se u putu i moli boga da te ne ispuste.

Potvrđujem dolazak, javljam snimatelju da se odjavljujemo iz grada do daljnjeg i panično tražim šta da obučem. Pobogu, hoće li mi tamo gore biti hladno, koje patike imaju najjače šnirove, da pustim ili vežem kosu, maskara nikako - šta ako se rasplačem… Dosta ti je kafa, ne kupuj i vodu, šta ako se upiškiš od straha… Šta ako se onesvestim?

U putu sam se telefonski pozdravila sa užom i širom familijom i prijateljima, a kada smo stigli na maleni aerodrom kod Padinske skele i danas imam utisak da sam prosto znala po Suncu da taj dan nikada neću zaboraviti.

Boris uopšte ne izgleda staro i ozbiljno koliko zvuči preko telefona, niko ne izgleda tako, iako je grupi od 5 - 6 muškaraca sa kojima se upoznajem u životnim/padobranskim knjižicama upisano hiljade i hiljade skokova sa, pa, mnogo hiljada metara.

Pošto sam videla da su prvi skokovi već pali i da se padobrani na travi pakuju i prepakuju, predložih da me puste da se malo odomaćim dok oni odrađuju svakodnevne, već zakazane tandem skokove. Ili samo skaču iznova, kao što ja uzimam telefonske izjave od sagovornika.

Energija oko tih ljudi je neverovatna, gotovo opipljiva. Moj strah je u potpunosti nestao, kao što ga uvek uspavam do momenta kada treba nešto veliko da uradim. Okej, danas ću da skočim padobranom, ne znam skoro ništa o tome, pa hajde bar da, kada već imam vremena, saznam sve što mogu.

- Dobar dan, je l' vi to svoj padobran pakujete? - prišla sam jednom od momaka koji se na nečemu što liči na šatorsko krilo borio sa gomilom drečavog najlona, čini mi se.

- Da, da, svoj - reče.

- A je l' dajete nekada nekome drugome da ga spakuje?

- Ima i toga, kada je gužva.

Okej, oni veruju jedni drugima, pomislih, pa što onda ne bih i ja njima. Opuštam se polako.

- A koliko vi imate skokova?

Nisam morala da budem novinar za ovo pitanje, bar još troje ljudi je Džimija padobranca isto pitalo do kraja dana, svi to pitaju.

- Oko 4,000 - nasmejao se on.

- A sa koje ste najviše visine skočili?

Nema glupih pitanja, nema glupih pitanja, odmah sam se prekorila.

- Oko 9,000 metara - naravno, opet mi se smeje.

- E Sandra, vidim da si našla instruktora za tandem, ovo je Džimi ( svi imaju nadimke: Mrav, Džimi, Zmaj, Crv. ), on sada ide gore, pa si posle ti na redu, kaže Branko.

Ma sve je, majke mi, bilo savršeno do te rečenice. Skroz sam bila kul! I onda ne čujem više ni Džimija, ni Mrava, ni kolegu koji se oduševljeno igra sa njihovim Go-Pro spejs šatl kamericama, već narednih nekoliko trenutaka, zaledim osmeh, a u glavi samo uuuuuuuuuuuuuuuu… Tupost.

Dođi sebi, dođi sebi jer sad stvarno nemaš kome i rezimiraj šta znaš - ponavljam u sebi. Da vidimo, otreznih se od treme i počeh da se prisećam: momak i devojka pre dva sata su imali tremu dok su se pripremali, ali evo ih keze se tu i dalje i zivkaju valjda sve koje znaju da im ispričaju, jer kažu, taj osećaj ne može da čeka povratak kući. Pa kontam, biće ok. I devojka koja je malopre otišla, skočila je sa Milančetom, grlila ga je dok nije sela u kola. Pa nisu valjda svi hrabriji od mene?

Prolete 40 minuta kao tren. Evo Džimija.

- Hajde prvo ovako: potpiši da si saglasna, ako si saglasna da pri čistoj svesti veruješ da neću da te ispustim.

Tu smo se zajedno ismejali. Potpisah i dobih nešto nalik rancu na kom je veoma drečavo pisalo Danger i još nekoliko kaiševa oko butina i onda me ljudi bukvalno okačiše na drvo da visim desetak minuta.

Tako telo treba da se navikne na opterećenje kaiševa na koje ide kasnije padobran. Onda sam na onom pređašnjem šatorskom krilu u ležećem položaju uvežbala kako će izgledati slobodan pad i kakav položaj nogu treba da napravim (to može da bude malo škakljivo, ako se primite na instruktora ) I krenusmo ka pisti: Džimi, Milanče i još dva momka koji iz hobija sami skaču, mislim treći put toga dana. Sunce je krenulo da zalazi.

Avion u koji smo ušli je malen, taman toliko da svi stanemo, ali i da se malo guramo. Ja sam nameštena da sedim svom instruktoru u krilu (opet škakljivo ako je dobar frajer ), koji će se negde na visini od oko 2,500 metara zakačiti za mene i onda baš nema nazad.

Penjemo se gore, baš polako i to traje. Taj zalazak Sunca nad ravnicom i danas je definitivno najlepši pogled koji sam ikada videla i jedan, ne znam kako, ali blaženi osećaj koji sam tada osetila. Merači visine na rukama padobranaca pokazaše 1,500 metara i pilot vikne: "Vraaata!"

Hladnoća koja me je u sekundi šibnula po nogama kada se vrata otvoriše, bila je poput smrti - tačno sam to pomislila. Ne da se strah probudio, nego me je opio i umrtvio mi celo telo, kad ona dva momka iskočiše iz aviona na glavu, kao što se neko sa ivice bazena samo bućne u vodu. Ovo je bio jedan od dva jedina momenta u mom životu kada sam izgovorila, ma šta meni ovo treba?

Mislim da su me padobranci Džimi i Milanče čuli i nasmejali se, ali ja sam ozbiljno pomišljala da kažem - sve je ovo super, 'ajte vi samo i hvala na vožnji. Naravno da su me pitali da li me je strah i naravno da sam rekla da jeste, a predmet šale sam zauvek ostala, kao - em novinarka, em žena - zanemela!

Na 3,000 metara koji su brzo došli, pilot je opet viknuo: "Vraaata!". Bio je to znak da više nema nazad. Nisam tražila, iako sam želela, da se otkačim od instruktora, nisam se ni pobunila čak. Samo sam brzinski pronašla sopstvene noge i krenula da se, kako mi je prethodno rečeno, odguravam do ivice vrata.

- Ti si novinarka, sama si ovo tražila, želela i, na kraju, nestrpljivo čekala. Svi kažu da to mora da se proba bar jednom u životu, da je osećaj skoka nemerljiv sa bilo kojim drugim, da je adrenalin najveći mogući, letećeš Saandra stvarno - histerično ponavljam u sebi dok mi telo bukvalno visi iz aviona 3,000 metara iznad zemlje.

Kroz osmeh viknem Džimiju: "Nemoj da me ispustiš!" a on odbrojava tri, dva, jedan i odgurava nas u ponor.

Hladnoća, neverovatna brzina ( oko 200km/h ), nekontrolisano prevrtanje u vazduhu i apsolutno isto sve u mojoj glavi. Zažmurila sam, strahujući da se ne onesvestim od istovremeno neopisive sreće, navale dosad nepoznate količine adrenalina, straha i, verujte, stigla sam da pomislim, ushićenosti dok budem prepričavala ljudima.

Otvori oči, otvori oči, budalo ženska, jebote, nikada više možda nećeš imati prilike da gledaš ovakvim očima ovakav pogled - ponavljam u sebi. Otvaram ih i shvatim da me usne i obrazi bole od osmeha koji sam zavarila na licu dok, pa nema druge reči nego letim sa još jednim čovekom na leđima, doduše. Da, ovo je definitivno najbolji osećaj koji proživljavam za svoje 34 godine i histerično se trudim da ga upijem u potpunosti. Ali nagli trzaj otvaranja padobrana čini da konačno postanem u potpunosti svesna gde sam. Otvara se, a ja naglas kroz osmeh izgovaram: "Ne seriii!"

- Ajmo prvi utisak u kameru - kaže Džimi koji je Go-Pro kamerom na ruci sve snimao.

- Ovo je.. ovo je… - Ne nalazim reči, ali čujem sebe kako izgovaram - Sad bih rekla nešto bezobrazno.

- Hajde, slobodno - viče Džimi.

- Ovo je bolje i od seksa - prekidam ga i smejem se.

- To nije bezobrazno, to je tačno - kaže i zajedno se smejemo dok bukvalno lebdimo iznad savršene ravnice a sunce i dalje zalazi.

- I vi ovako svaki dan - pitam, iskreno mu zavideći.

- Da, ali ja tebi zavidim više, znaš, jer samo jednom u životu skočiš prvi put - kaže sa opipljivom setom dok se polako približavamo tlu.

I potpuno mu verujem, kao što potpuno zavidim svakome ko će danas, sutra, za deset godina, na skok krenuti prvi put.

Samo letenje je, priznala sam na zemlji kada sam povratila sva čula, malo i dosadno. Slobodan pad koji ne traje duže od 40 sekundi, a deluju kao večnost, zaista je neopisiv doživljaj i bez preterivanja, nemerljiv sa bilo kojim drugim.

Rekli su mi da će taj adrenalin potrajati, ali ne i mesecima kasnije. Pišem sada i smejem se kao i uveče tog dana, kada sam zvala tatu da mu do kasno u noć prepričavam, i majku da javim da sam preživela. Imali su pravo svi koji su mi zavideli tog dana, jer sam bila, sigurna sam, najispunjenija i najsrećnija među njima.

Nije to neustrašivost, jer sam se jako plašila pre skoka, što znači da nisam baš bila i hrabra. Ali proživela sam to - zarad dobre priče !

I opet ću, čim skupim para.

A način na koji se regenerišete - jer su mi ljudi danima kasnije govorili da bukvalno sijam - sjajan je, a samo treba da verujete instruktoru i prepustite se.

U višegodišnjem novinarskom iskustvu, skoro da nema profesija koje nisam upoznala. Padobranci su, ako mene pitate, najbolji među svima. Pitaćete i zašto, zar oni svi nisu adrenalinski zavisnici i pomalo ludi?

Verovatno jesu, jer svakodnevno pomeraju granice, ne slave slave ni rođendane i sve slobodno vreme lete. Ali ono u šta sam se uverila je da svi mi, s vremena na vreme, tvrdimo da u sebi imamo malenog Petra Pana. E, pa, verujte kada kažem da oni, svaki od njih, jesu Petar Pan i to uopšte ne kriju.

Stoga, ako vas makar na jedno popodne pozovu u svoju "Nedođiju", ne odbijajte, a posle ćete videti i zašto sam bila u pravu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu