​Upoznajte žene koje čuvaju milionere u Kini

U crnoj strukiranoj kožnoj jakni sa nitnama na ramenima, kožnim pantalonama i na platformama od pet centimetara, Li Venđing više liči na ubicu iz B-filmova nego telohranitelja na tajnom zadatku. Dvadesetčetvorogodišnja bivša šampionka "boksa sa senkama", jednog od stilova vušua, patrolira svojim uobičajenim rejonom, odmaralištem sa pet zvezdica koje njen poslodavac drži u istočnom predgrađu Pekinga. Dok sam joj prilazio, redovni gosti su se u bademantilima vukli iz svojih soba do saune, a instrumentalna verzija "Sounds of Silence" Sajmona i Garfankela odjekivala je u nedogled mermernim predvorjem.

"Kada sam sa klijentom kod kuće, smem da se oblačim malo opuštenije", prokomentarisala je svoju sajberpankersku odeću i kosu vezanu u dugi rep. "Na gala večerima ili drugim događajima, oblačim se ženstvenije. Predstavljam se kao sekretarica kako niko ne bi provalio da sam telohranitelj."

Nakon što sam upoznao Li, zatekao sam sebe kako proučavam fotografije ženske Amazonske straže ekstravagantnog libijskog despota Muamera El Gadafija. Ta grupa je služila kao obezbeđenje pokojnog vođe, ali i kao njegov prinudni harem, privlačeći pažnju širom sveta. U Kini ovih dana duplerice u novinama i postovi navlakuše na blogovima sa slikama mladih lokalnih telohraniteljki u bikinijima izazivaju slične reakcije.

Ali nisu telohraniteljke toliko popularne zbog seksa. Sa više od dva miliona milionera u Kini — drugoj najvećoj koncentraciji milionera posle Sjedinjenih Država — novi opareni preduzetnici, glumci i drugi pripadnici elite počeli su da traže usluge privatnih telohraniteljskih službi otkako su privatne firme za obezbeđenje legalizovane 2010. godine. Cenjene kao tajna oružja, žene telohranitelji se smatraju neupadljivim zaštitnicama koje mogu da prođu kao asistentkinje ili partnerke za ples. Bogate klijentkinje cene ih još i više zbog sposobnosti da im se nađu pri ruci u svako doba dana a da ne izazovu golicave glasine.

Gospođica Guo, koja vodi emisiju o sakupljanju antikviteta na Kineskoj centralnoj televiziji, slaže se s ovim. Ona angažuje telohranitelje iz "Elitnog obezbeđenja Junhaj", centra za obuku iz Pekinga, na određeno vreme. "Telohranitelj je nezamenljiv — više i nego šminkerka ili asistentkinja", kaže ona. U kompleksu stambenih zgrada u severnom predgrađu Pekinga u kom živi Guo, prazne radnje još iščekuju nove gazde, ali postavljeni parodijski logoi prodavnica obuće Jamay Choo i lanca samoposluga Y-Eleven ukazuju na zapadnjačke težnje vlasnika nekretnina. "Ovo je najbolje doba u kineskoj istoriji, ali i najgore", rekla mi je Guo. "Volela bih da verujem da je svaka osoba lepa i dobronamerna, ali nisam tako naivna."

Kao odgovor na sve veće potražnju, masa mladih telohraniteljki, od kojih su mnoge stigle pravo sa studija, pohitale su u škole za obuku poput "Junhaja" kako bi usavršile svoje borilačke sposobnosti i savladale pravila ponašanja. Privukle su ih visoke plate i šansa da sebi osiguraju budućnost koja ne bi zavisila od neredovnih turnira borilačkih veština ili jednoličnosti nedovoljno plaćenog kancelarijskog posla.

Telohraniteljka Li prvi put je došla u "Junhaj" 2010. godine kao veteranka turnira borilačkih veština koja je tražila način da svoje fakultetsko umeće borenja upotrebi za nešto korisno. "Želela sam do kraja da iskoristim svoj potencijal", rekla mi je. "Da sam samo obična kancelarijska radnica, ne bih imala priliku za to. A ispostavilo se i da je plata dobra." Po završetku obuke, Li je počela da radi za "Junhaj", koji funkcioniše i kao privatna firma za obezbeđenje bogatih Kineza i stranih zvaničnika. Danas ona zarađuje oko 40.000 jena mesečno (6.500 dolara ), zavidan iznos deset puta veći od prosečne kineske plate u urbanim sredinama.

Škola za obuku "Junhaj" je mali kompleks smešten nedaleko od pekinškog aerodroma. Kada sam ih posetio, dočekao me je Sjin Jang, predsednik škole i bivši instruktor borilačkih veština u kineskoj vojsci, koji je pristao da me povede u obilazak. Sa dvadesetak mladolikih učenika, među kojima su i tri devojke, koji svi žive u spavaonicama u okviru škole, sve me je to podsetilo na srednjoškolske domove. Tapacirani prostor za vežbu čuvali su kompjuterski crteži likova iz serijala G.I. Joe i prsate junakinje video-igara. Gomile kineskog kupusa sušile su se napolju na hladnom vazduhu, da bi bili pretvoreni u turšiju karakterističnu za severoistočnu kuhinju i poslužile kao prilog u vreme ručka.

Učenici "Junhaja" se sami prijavljuju u školu, a za program obuke telohranitelja moraju biti izabrani. Sami plaćaju smeštaj i hranu, ali je nastava besplatna. Redovna obuka sastoji se od trčanja pet kilometara rano izjutra, posle kojih idu na vežbe boksa, kikboksa i sparingovanja u vušuu. Posle podne, polaznici škole rade praktične vežbe kao što su bezbedno uvođenje klijenta u automobil i izvođenje iz njega.

Grupa prolazi obuku zajednički, iako postoji širok dijapazon nivoa obučenosti. Iz tog razloga, dužina trajanja programa zavisi od učenika do učenika. Mnogi su tek nedavno stigli u "Junhaj" i nastaviće da se obučavaju čitavih godinu dana.

Onog dana kada sam posetio "Junhaj", polaznici su učili kako da savladaju i imobilišu napadače naoružane svim i svačim, od lažnih bodeža do automatske puške AK-47. Instruktor Lu Kvingsjin demonstrirao je tehniku neophodnu da bi se savladao agresor koji vitla satarom i primorao da sam sebi preseče grkljan.

Kasnije, kada su iz prostorije za vežbu uklonjene strunjače, gledao sam dve polaznice škole kako se klate na visokim potpeticama dok ih Ding Jia, nastavnica pravilnog ponašanja, uči dostojanstvenom, uspravnom držanju. "Naučiti hodati na ovaj način je sastavni deo posla", objašnjava Ma Zeng, 20-godišnja učenica rumenih obraza mršava kao prut koja je pre ovoga radila u fabrici tekstila. "Klijentu morate ukazati dužno poštovanje."

Stopa nasilnog kriminala u Kini je relativno niska, delimično zato što je pristup vatrenom oružju otežan. "Prema kineskom zakonu, niko ne sme da nosi oružje, pogotovo ne telohranitelji", objasnio mi je Sjin. "Bez oružja, morate dobro da znate kung fu, zapažate šta se oko vas dešava, poznajete odbrambene tehnike i brzo reagujete u uslovima opasnosti."

Ali neki telohranitelji iz "Junhaja" ipak nose sa sobom jedno oružje, "olovku za samoodbranu" koju je dizajnirao sam Sjin. Napravljena od crnog aluminijuma i sa izoštrenim vrhom na jednom kraju, ovo oruđe je jedva nešto više od zatvorskog priručnog bodeža i izgleda kao da lako može da proburazi vitalne organe. "To je i masažer!" uzbuđeno je ustvrdio Sjin, pritisnuvši vrhom olovke tačku za oslobađanje stresa na mojoj ruci da bi mi to i dokazao.

U nastavku obuke, gledao sam kako Ma vežba neublažene udarce na muškom kolegi, puštajući iz sebe kratak krik sa svakim zamahom dok se njen neprijatelj trudio da drži ruke u rukavicama visoko ispred sebe. Dani su dugi, obuka iscrpljuje, a ja sam pitao Ma zašto bi bilo ko odabrao ovo zanimanje. "Veoma sam ponosna na sebe kad mogu da zaštitim klijentkinju i učinim da se oseća bezbednom, jer je to demonstracija mojih sposobnosti", rekla mi je. "To znači da se nisam uzalud trudila i prolivala znoj."