Reklame
vesti

Ima li leka za srpsko pravosuđe

Otiđite do prvog ogledala, pogledajte se i upitajte: šta je problem sa mnom i ima li leka? Tada će vam biti jasniji i odgovor na ono prvo pitanje.

pisao Milan Pavlica
25 Decembar 2015, 7:00am

Foto via Flickr/ korisnik smlp.co.uk

Nekada davno, kada sam odlučivao šta ću studirati, lomio sam se između mikrobiologije i prava. Sad mi deluje kao da je u slučaju ostanka u Srbiji, izbor bio loš/loš. Ne znam da li se neko od mikrobiologije u Srbiji obogatio duhovno ili materijalno, ali o pravu iz prakse znam par stvari.

U advokaturi sam već nekih osam godina, pre toga dve godine u svojstvu pripravnika, dakle jedno „desetljeće". To mi valjda daje priliku da sumiram utiske. Ne znam da li je neko od nas „društvenjaka" nekad o tome razmišljao, ali verujem da bi „prirodnjacima" bilo teško da žive u svetu u kojem je 2+2 nekad 4, a nekad i 5. Ili u svetu u kojem jabuka sa drveta nema uvek tendenciju da padne na glavu, već i da odleti u svemir.

Albert Ajnštajn bi verovatno bio uspešan pravnik, novinar ili političar u Srbiji. Jer načelo kosmosa da je sve relativno u mnogome važi u Srbiji. Moguće da je teoriju relativiteta upravo smislio uz pomoć supruge, koja je, svi znamo bila Srpkinja.

Pročitajte i: Sudski obračun kod Kristijanovog korala u Lisovićima

Nama koji operišemo u zemaljskoj, srpskoj pravnoj praksi, poznata je maksima: „može ovako, a može i onako, zavisi kako će sud da odluči". To je čest odgovor na pitanje klijenta o određenoj kompleksnoj pravnoj situaciji. Taj odgovor bio je posebno omiljen jednom mom bivšem kolegi, koji se bavio nepokretnostima. Istorijsko nasleđe u ovoj oblasti je vrlo šarenoliko. U Vojvodini postoji austro-ugarska gruntovnica, u kojoj ste uz pomoć nemačkog ili mađarskog jezika mogli da saznate istoriju neke kuće od gradnje tokom XVIII veka, pa do XX veka i nacionalizacije.

Jer pravosuđe je samo skup ljudi koji bi pravo trebalo da sprovode.

U užoj Srbiji, situacija nije baš bila toliko pregledna. Period socijalizma i manjka interesovanja za privatnu svojinu doveo je do još većeg haosa propisa. Zato je moj pomenuti kolega često slegao ramenima, šireći ruke bespomoćno, i izgovarao mantru: može ovako, a može i onako. Legalizacija je tada jedino spasonosno rešenje. I tako svakih pet godina, jer će uvek biti onih koji ne mogu da dočekaju sporu administraciju ili da plate skup proces, pa krenu da grade na svoju ruku.

Foto via Flickr/ korisnik Tori Rector

Mnogi kada govore o pravu i pravosuđu olako kažu: kriv je sistem gospodo!

Jer pravosuđe je samo skup ljudi koji bi pravo trebalo da sprovode. Istina je da su ti ljudi u našoj javnosti često u zenitu negativnih osećanja. Sudije, advokate, tužioce, policiju, optužuju za mnoge božje i ljudske grehove. Pre svega, ističu se: mito, korupcija, nepotizam, arbitrernost, nestručnost...

Nedavno sam bio na jednom skupu lekara i tamo se uverio kolika je frustracija među pripadnicima te profesije koji pošteno obavljaju posao, a često se suočavaju sa uvreženim predrasudama o podmitljivosti ljudi u belom. Jedna doktorka nam je očajno opisivala dan u kojem je morala da pregleda 40 ljudi! Kod 30. već nisam znala šta pričam, jadala se.

Sa sličnim se suočavaju i radnici u pravosuđu. Među njima ima i onih koji izgaraju na poslu i ne pomišljanju da ugroze svoj integritet. Stoga, pre nego što bacite prvi kamen, da parafraziram svete knjige, pogledajte prvo u svoje dvorište.

Ko čini sistem pravosuđa dakle? Čine ga ljudi, oni koje svaki dan viđate na ulici. Ni manje ni više dobri nego što ste i vi sami, dragi čitaoci. Zbog toga možda malo treba „spustiti kriterijume" i pogledati šta nam realnost nudi.

A realnost nije uvek ružičasta. To će vam reći svako ko bude prisiljen da ode u policiju da zatraži pomoć, u sud na ročište, ili što da ne, na fakultet na predavanja.

Palata pravde. Foto via Flickr/ korisnik Goran Necin

Uvek se setim predmeta – Radno pravo, u kojem smo naveliko proučavali Međunarodnu organizaciju rada, specijalizovanu agenciju UN-a, sa kojom sam se u praksi sreo čitavih nula puta. A ugovoru o radu, proceduri za otkaz i slično, posvećene su po lekcija-dve, iako sam se sa njima u praksi sreo, što kažu, iks puta. Ili na primer, mučeni student četvrte godine Pravnog učiće u sitna crevca procesno pravo, a kad treba da uđe u sudnicu neće znati gde treba da sedne ili da stane. Jaz između naučenog i realnog je poveliki. Ne znam da li bi to baš tako trebalo da bude.

A ni praksa nije savršena. Često govorim prijateljima da je prva poruka koju mi, učesnici u postupku, dobijemo od suda – nepoštovanje vremena, tj. kašnjenje suđenja. Ne dešava se to uvek, ali ipak da dovoljno često. Ono što posebno izluđuje je da ponekad i prvo suđenje na rasporedu kasni bar 15 minuta. Do poslednjeg se, prirodno, kašnjenje utrostruči ili učetvorostruči. Dakle, čim dođete u sud, dobijete poruku da se vaše vreme ne poštuje. Druga poruka nepoštovanja je, na primer, odlazak u toalet u kojem nema sapuna i papira. To su neke osnovne, banalne poruke, da ne ulazimo dalje.

Srećom, bar se neke zgrade sudova u poslednje vreme renoviraju. Bez toga, i bez pravilne materijalne naknade, bilo kakav govor o početnom autoritetu sudske vlasti je iluzoran. Imao sam prilike da provedem jedan deo života u SAD i sećam se sa kakvim autoritetom je nastupao jedan sudija, u običnom postupku za saobraćajne prekršaje. Sala za suđenje bila je ogromna, plafon na bar deset metara visine.

U sudnici nas tridesetak kršitelja saobraćajnih propisa. U prvom redu nekolicina onih koji su uhvaćeni sa alkoholom u krvi. Okruženi su advokatima. To je tamo ozbiljan prestup. U jednom trenutku, sudska straža ulazi u salu i jedan od njih glasno najavljuje: „U sudnicu ulazi sudija – pa mu je naveo ime i prezime, molim vas ustanite!". I svi kao bele lale ustaju. Može muva da se čuje. Tišina i muk. Svi sednemo potom, pa krenu da nas prozivaju.


POGLEDAJTE EKSKLUZIVU: VICE Srbija otkriva: Pirati sa Dunava


Moja poenta je da bez jasnog autoriteta sudske vlasti i njenog materijalnog dobrostanja, nema jake države i poverenja u istu. Suprotna poruka je da pravo i pravda nisu u rukama zvaničnih struktura moći, već nekih drugih. Kako mi je jednom prilikom rekao jedan kolega: „klijent neće da se sudi, rešio je da im pošalje inspekciju". Ili ne daj bože, kako narod obično kaže – poslaćemo im uterivača. Srećom sad postoje privatni izvršitelji koji su neizostavna karika u uvođenju finansijske discipline. Džaba vam presuda i na sto miliona, ako ne možete da je izvršite tj. naplatite.

Možda treba pogledati u bližu i dalju istoriju našeg, kulturološki vrlo heterogenog naroda, da bi se našao odgovor na pitanje zašto u pravosuđu toliko škripi.

Pre stvaranja moderne države jedini tragovi su usmeni, koje je Vuk zapisivao, i zvanični koji se vode u arhivu u Turskoj. Usmeno predanje govori uglavom o junaštvu hajduka. A kako te hajduke potom uterati u svet paragrafa i pravosuđa? Da li se na policiju, sud, izvršitelje i dalje gleda kao na buljubaše, kadije i janjičare? Da li građani Srbije mogu da prestanu da budu raja i da postanu državni narod?

Može li se od srpske populacije uopšte očekivati da živi drugačije, od onog kako živi danas?

Foto via Flickr/ korisnik Paige

Na ta pitanja će odgovore dati sociolozi posle nas, verovatno neki stranci, budući da je nama gledanje u ogledalo i priznavanje odraza, možda jedna o težih stvari. Kako ono narod kaže: „Ja tebi vojvodo, ti meni serdare...", verujem da svi znate nastavak.

Dakle, ako me pitate šta je problem sa srpskim pravosuđem i ima li leka, odgovoriću vam ovako. Otiđite do prvog ogledala, pogledajte se i upitajte: šta je problem sa mnom i ima li leka? Tada će vam biti jasniji i odgovor na ono prvo pitanje. Možda će tada i pravljenje boljeg pravosuđa biti moguće. Jer, sudije, tužioce i druge je neko izabrao. Nisu sa Marsa pali.

PREPORUČUJEMO: Rome u Bukureštu navučene na drogu ostavljaju da trunu

Moderna parlamentarna demokratija i državni sistem podele vlasti zahtevaju aktivnog pojedinca. U suprotnom, parlamentarizam postaje vladavina dobro organizovane manjine. Zato, pomozite nama u pravosuđu da budemo bolji. Aktivirajte se lično na mikroplanu, i možda će vaš mali korak rezultirati nekom većom promenom spolja.

Ili što slikovito reče Duško Radović: „Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Vice Blog
politika
advokát
právo
vice srbija
Milan Pavlica
Pravosuđe
sudija
tužilac
ima li leka za pravosuđe?