Reklame
Svaštara

​Mrtav ili u zatvoru: breme crnog muškarca u Americi

"Onog dana kad si rođen, nastali su sanduk od borovine i zatvorska ćelija na kojima stoji tvoje ime."

pisao Wilbert L. Cooper
07 Avgust 2015, 5:17am

Sve fotografije Awol Erizku

"Onog dana kad si rođen, nastali su sanduk od borovine i zatvorska ćelija na kojima stoji tvoje ime."

Tokom čitavog svog detinjstva i adolescencije, otac mi je nebrojeno puta ovo ponavljao, naročito kad sam izlazio iz kuće. Prvi put kad sam čuo te reči, imao sam verovatno šest ili sedam godina; bio sam tako mlad da zapravo nisam razumeo šta želi da mi poruči. Tek je trebalo da shvatim šta je breme koje ide uz to kad ste crn, mlad i muškarac u Americi. Zvučalo mi je zlokobno, a kad sam to čuo — imajući u vidu koliko sam u to vreme slabo razumeo rasne odnose — obuzeo me je opipljiv osećaj da je neko na mene bacio nekakav urok.

Ali tako je to radio moj tata. Uvek se trudio da priča sa mnom kao da sam mali čovek. I ne zato što ga je drmao jeftini mačo trip ili zato što se ložio na to da me zaplaši — radio je to zato što je istinski verovao da ako na vreme ne naučim tu lekciju, možda ne doživim dvadeset petu.

Fraza "mrtav ili u zatvoru" nadvila se nad čitavo moje adolescentsko doba, kao što je to slučaj s mnogim mladim crncima danas. Njujork Tajms procenjuje da u Americi danas ima 1,5 miliona crnaca u "naponu snage" koji su "izuzeti" iz društva, bilo zato što su iza rešetaka ili zato što mirišu ljubičice odozdo. Tamo su dospeli zbog prožimanja mikro i makro plana — individualnih odluka i igre sa neverovatno visokim ulogom koja je u startu nameštena tako da oni izgube.

Pročitajte: Kako je duks sa kapuljačom postao znak rasnog raspoznavanja?

Dozvoliti svom detetu da igra tu igru a ne razume pravila bilo bi isto kao da ga pošaljete pravo pred streljački vod. Moji roditelji su to razumeli, i ne samo kao crnci koji su živeli u vreme borbe za građanska prava, već i kao penzionisani policajci koji su svojim očima videli kako se rasno pitanje rešava na ulicama i u opštinskim sudovima grada Klivlenda.

Može se reći da je istorijsko nasleđe prerane smrti crnih muškaraca (ubistvo je i dalje najveći uzročnik naše smrti, prema podacima CDC-a) zasenilo masovno zatvaranje crnih nenasilnih prestupnika s drogom. I iako je administracija predsednika Obame unapredila reformu izricanja kazni i inicijative za pomilovanje koji će pomoći da se suzbije ova nepravda, posledice svega toga osećaćemo generacijama.

U ovom trenutku, crnci čine 12 odsto stanovništva, ali gotovo 60 odsto njih robija u državnim zatvorima zbog prestupa u vezi s drogama — a prema podacima Projekta izricanja kazni, ovi crni zatvorenici služe gotovo iste zatvorske kazne za prekršaje u vezi s drogom kao i belci za istinski nasilne zločine.

To vam je veliki izjednačitelj crnačkog američkog iskustva, bilo da ste odrasli u najbeljem predgrađu kao ja ili u najoronulijem getu: interakcija sa policijom je prepuna opasnosti i nepravde. Uprkos mojoj porodičnoj vezi sa silama reda i zakona — dva moja deda-ujaka, oba moja roditelja, moj stric i moja sestra radili su ili rade u policiji Klivlenda — znam da bolesne scene poput nepotrebnog hapšenja diplomca Univerziteta Preri Vju Sandre Blend , koja je stradala u pritvoru, ili svirepo ophođenje prema crnim tinejdžerima ovog leta na bazenu Krejg Ranča u Mekiniju, u Teksasu, nisu izuzeci od pravila. Oni su standard — nečoveštvo urezano u svakodnevno iskustvo crnaca u Americi. Čak i mene — koji imam prijatelje belce, zaposlen sam u mediju i imam master iz izdavaštva — može da zadesi ista sudbina kad me zaustave panduri. Iako živimo u zemlji s nezdravom opsesijom statusom i bogatstvom, bilo da ste u pintu ili poršeu, nosite duks sa kapuljačom ili odeću Helmuta Langa, kad se na vas obruši ruka zakona, i dalje ste samo čamuga.

Mislim da mi je zato poslednjih nekoliko godina tako teško palo, dok sam posmatrao beskrajnu paradu imena kao što su Trejvon Martin, Kimani Grej, Viktor Vajt, Erik Garner, Majkl Braun, Tamir Rajs, Volter Skot, Fredi Grej, Semjuel Dubouz. Znam da bez obzira na to koliko dobro igrao igru, bez obzira na to koliko se pridržavao pravila, isto može i mene da zadesi. Razmišljam o tome dok svakodnevno prolazim pored policijske stanice na kraju moje ulice u Bruklinu. Pitam se da li će danas biti taj dan kad će me drkati. I ako hoće, šta ću ja uraditi? Svaki put kad se pojavi novi video snimljen policijskom kamerom ili mobilnim telefonom prolaznika sa još jednim crnim životom ugašenim na ekranu, osećam se kao da sam korak bliže nihilizmu prema ovoj državi i svom mestu u njoj.

Mogu da razumem zaslepljeni, uzavreli bes koji je obuzeo toliku braću iz moje generacije, od bola koji glupavo nanose jedni drugima zato što je sistem izvan njihovog domašaja, do bola koji nanose sami sebi zato što pokušavaju da pobegnu od svakodnevne realnosti. U tim napadima besa pitam se: Da li nam je sudbina oduvek bila da živimo i umremo ovako, kao divljaci na ulici ili prepušteni sami sebi u hladnim ćelijama? I ako jesmo, zašto su nas roditelji uopšte rađali? Zašto nas doneti na ovaj svet u kom su naši životi tako kratki i ispunjeni bolom?

Ova egzistencijalistička misao prošla mi je kroz glavu nedavno dok sam stajao u rekonstruisanim robovskim odajama slavne plantaže Ouk Eli u Luizijani, sat vremena zapadno od Nju Orleansa. Otišao sam na preko potreban odmor od prevelikog uživljavanja u vrtoglave američke dnevne vesti. Putovanje se uglavnom svelo na eskapizam u vidu ispijanja koktela, ali obećao sam sebi da ću posetiti plantažu. Pošto sam odrastao na severu, za mene su plantaže postojale samo na filmu i časovima istorije, ali želeo sam da vidim ostatke podjarmljivanja svojih predaka.

Zamišljao sam da bi poseta plantaži mogla da se meri sa posetom muzeju Holokausta — da bude neka vrsta svečanog, emotivnog iskustva. Umesto toga, tura Velike kuće bila je rasprodata poput Života bogatih i slavnih, sa gomilom belaca sa Srednjeg zapada koji su razjapljenih usta zurili u raskošni život gospodara na vrhuncu robovlasničkog sistema — a moj vodič jedva da je pomenuo krv i suze na kojima se taj život zasnivao. Robovske odaje nisu bile čak ni deo primarne ture — njih ste posećivali na svoju ruku, pretpostavljam zbog nedostatka interesovanja i prećutne potvrde da njihove priče i životi i dalje nisu važni. Dok sam sedeo na oronulom tremu jedne od rekonstruisanih rasklimatanih baraka u senci impozantne plantaže, zapitao sam se koliko su se crnci zapravo udaljili od života u strahu i bedi u tim kolibama, i da li je sva ta patnja da bi se stiglo dovde uopšte vredela.

Ta patnja se u svakom slučaju umanjila, ali ne u meri u kojoj biste očekivali u vreme kad crni predsednik sedi u Beloj kući. Prema Mišel Aleksander, autorke knjige Novi Džim Krou , bivši crni zatvorenik danas jedva uživa nešto više prava — a vrlo je moguće mnogo manje poštovanja — od oslobođenog roba ili "slobodne" osobe koja je živela ispod linije razdavanja Mejson-Dikson tokom ere Džima Kroua. Na više načina, plantaže su zamenjene prenatrpanim zatvorima. Prema pisanju Vašington posta, u Sjedinjenim Državama ima više zatvorskih ustanova nego koledža i univerziteta. A u ovim zatvorima — gde su zatvorenici plaćeni daleko ispod cene —svake godine se proizvodi roba u vrednosti od preko dve milijarde dolara . Većina tog posla obavlja se u ime vladinih agencija, ali sve više i privatni sektor ima koristi od jeftine, uglavnom crnačke radne snage za proizvodnju traženih potrošačkih artikala . Kako to drugačije da nazovete nego modernim robovlasništvom?

_________________________________________________________________________

Pogledajte: Šokantni svet britanskih delikvenata

_________________________________________________________________________

Ali čak i ako uspemo da izbegnemo živo blato "smrti ili zatvorske ćelije" na koje me je upozoravao otac, i dalje moramo da se izborimo sa plantažama u našim glavama. Užas u kom živimo danas možda ne može da se poredi s onim iz 1860-ih, ali strah, poniženje i uškopljenje i dalje postoje u subverzivnim i suptilnim oblicima, šunjaju se lagano i izjedaju nas iznutra. Naravno, ne završava se svaka čarka između policajaca i crnih mladića smrću, ali poniženje koje trpimo svakog dana ostavlja na nama jednu drugačiju vrstu traga. Ono nagriza našu ličnost, našu ljudskost, i lako može da nas pretvori u poslušno stado — ili jedinstvenu američku vrstu čudovišta.

Kad sam prvi put počeo da pratim navalu mutnjikavih snimaka i horor priča koje poslednjih nekoliko godina stižu u izobilju, želeo sam da zaplačem. Umesto toga, plakao sam u sebi sve dok izvor mojih emocija nije presušio. Posle toga nisam osećao više ništa sem nagrizajuće zebnje, koja me probada u slabinama.

To je taj gorući osećaj zbog kog sam u jednom trenutku bio siguran da nikad na svet neću doneti još jedno crno dete. Zbog čega? Da ga tuku, trpaju u kavez, teraju da uči da mrzi samog sebe i sve koji imaju istu boju kože kao i on? U jednom trenutku nisam mogao da zamislim da izložim nekog tom prokletstvu, tom bremenu.

Ali ne osećam se više tako. Možda je katalizator promene nastao dok sam stajao u tim robovskim odajama na onoj plantaži, kada sam dozivanje svojih predaka čuo tako glasno da nisam mogao više da ga ignorišem. Do tog trenutka, toliko sam bio opsednut njihovom patnjom, našom patnjom, mojom sopstvenom patnjom, da sam dozvolio da ona zaseni jedinstveni fenomen našeg opstanka. Među mučiteljskim gvozdenim okovima i poderanoj odeći robova koji odavno više nisu među živima setio sam se šta smo sve pretrpeli.

Pretrpeli smo opasna putovanja robovlasničkim brodovima, 246 godina provedenih kao ljudska pokretna imovina, čitav jedan vek Džima Kroua, i proteklih 50 godina masovnog zatvaranja i policijske brutalnosti.

Kad uzmete u obzir svo to gnusno, izopačeno, genocidno sranje protiv kog smo se borili od nastanka ove zemlje, crnci bi trebalo da su već odavno istrebljeni. Ali mi smo i dalje tu, grebemo u želji da nam se prizna naša ljudskost. I na nekim frontovima — od kojih su mnogi više ceremonijalne prirode pre nego od stvarnog značaja — uspeli smo da istrajemo. Prosta činjenica da sam ja, potomak robova, mogao da se vratim na plantažu kao slobodan čovek — turista — daje poseban značaj tome kako se naš narod izborio sa jednim od najmrskijih, naopakijih tlačenja u skorijoj ljudskoj istoriji.

Sa takvim nasleđem, kako da nemam sina koji će nastaviti tu borbu? Dugujem to svima onima koji su živote dali da bih ja nastavio tu borbu i suprotstavio se napadima beznađa koji mi obuzmu dušu kad god vidim koliko nisko padnu moja braća. Moram da imam sina za svakog hrabrog Šona Bela i Kalifa Braudera . Moram da imam desetoricu sinova, 100, 1,5 milion, po jednog za svakog nestalog brata koji nije našao način da izbegne sanduk od borovine ili zatvorsku ćeliju.

A zapravo, bio bi dovoljan samo jedan — jedan koji će da sačuva moje prezime i ponese dalje tu baklju koja gori od dana kada samo stigli u ovu zemlju u lancima. Kada bude imao oko šest godina, reći ću mu isto ono što je meni rekao moj otac. Ali dodaću mu i nešto što sam jedva zapamtio u poplavi priča o nenaoružanim žrtvama policijske vatre i neproporcionalnih zatvorskih kazni:

"Uprkos nemogućim izgledima, mnogi od nas opstaju. I ti možeš da opstaneš."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu